Komentar
Lomljenje dece Srbije
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Šta nam jedno naizgled relativno sporedno postavlenije govori ne samo o "kulturnoj politici" nego i o politici uopšte u postdemokratskoj Srbiji
Čudna je varoš taj Niš: svi znaju kude im je pozorište, jer je naprosto ta zgrada jedan od ključnih gradskih toponima, ali decenijama je važilo da malo ko i zalazi unutra, u zgradu, ili bar ne zato da bi gledao predstave (dugo je unutra bila dobra knjižara, a bogme i pristojan kafić). Hoću da kažem: zgrada jeste bila (i ostala) važna, ali samo pozorište baš i ne. Nekako, nije se tu nikada u našim zapamćenim i proživljenim istorijama zbivalo neko osobito „teatarsko čudo“, kao što je već znalo bivati u nekim periodima po raznim jugoslovenskim provincijama, kad bi najedared pozorište u Subotici, Zenici, Novoj Gorici, Kruševcu, Varaždinu, Somboru, Užicu ili Tuzli postajalo vruća stvar na bar po nekoliko sezona, estetski uzbudljiva i važna bar koliko i elitna pozorišta beogradsko-zagrebačko-ljubljanske transverzale, sve s njenim novosadskim i sarajevskim ograncima. U Nišu, međutim, jok, nego vazda pretezala neka provincijska učmalost i dosada, „domaćinski“ pasatizam, lahka trulež Ničega, Ivkova slava pa Ivkova slava, može i Koštana ako su baš svi već videli Ivkovu slavu…
Kao tinejdžer sam, kad god bih tih ranih osamdesetih dolazio kod dragih rođaka u Niš, uveče dreždao sa sestrama na stepenicama pozorišta (gde su se okupljali rokeri, pankeri i tako to), ali nešto ne pamtim da sam kadgod tih godina ušao u salu, mada sam po drugim gradovima uredno pohodio pozorište; valjda me nije zanimalo da vidim napreduje li krkanluk na Ivkovoj slavi kako treba, šta li?
A onda je pre desetak godina stvar počela da se pomera s mrtvosane tačke, da bi pre nekoliko godina pozorište baš poprilično živnulo, gicnulo se i džilitnulo, tada nova upravnica je pokazala vanprovincijske ambicije i bitno savremeniji koncept, pa su zaređali, štono reći, iskoraci, nekad umetnički vrlo uspešni a nekad možda i ne, ali je konačno počelo istinsko dešavanje u učmaloj južnjačkoj sredini, nenaviknutoj na tu vrstu promaje, pa i neupućenoj u njene magistralne tokove; sećam se kad je na nekoj konferenciji za štampane stvari upravnica ponosno najavila da će u Nišu režirati famozni Andraš Urban, a neko lokalno ubogo neznajše agencijsko novinarče prenelo da će u gradu cara Konstantina, eto, režirati naš proslavljeni reditelj Andra Šurban… Ma dobar bre taj Andra, skoro k’o Šurda.
Enivej, vidim da je kratkotrajnoj niškoj renesansi došao konac; dosadašnji revizionizam će biti osuđen kao demokratska ujdurma, vratićemo se u stare, dobre tokove. Ili možda i nećemo, ali nekako vuče na to. Dakle, o čemu se radi? Osim što je dobio novu gradsku vlast (sa SNS kao kičmom, uz grupu uobičajenih sumnjivaca, tj. provincijskih replika ionako provincijalnih likova koje poznajete s republičkog nivoa), Niš je dobio i novog upravnika Narodnog mu pozorišta, a prethodna je uprava najurena kao žuta, je li. Dječarac ima dvadeset i devet godina, zove se Ivan Vuković, iz Beograda je, a upravničko foteljanje mu je – prvo radno mesto u životu. Bog te veselio, ko neki mali Vučić! Imao je, doduše, i nekoliko ne preterano zapaženih pozorišnih režija u CV-u (gledah Histeriju u JDP-u; ’nako…; u međuvremenu režirao i Radoslava Savetnika Pavlovića, nuto slučajnosti, a sad radi i s g. Macom Wannabe Upravnikom, nuto još jedne). E, tako se jedna istinski brižna vlast bori protiv nezaposlenosti mladih… Zlobna čaršija je već pustila buvu da se rođeni ujak tog građanina Vukovića slučajno zove baš Nikolić Tomislav, i da je trenutno radno angažovan na jednoj dosta istaknutoj dužnosti u Predsedništvu Srbije, ali ja u to ne verujem – dok se ne dokaže. A nije to, uostalom, ni najvažnije, sve i kad bi bilo tačno.
A šta jeste najvažnije? To što i ovo, naizgled relativno sitno postavlenije, zapravo pokazuje šta je i kakva je „kadrovska politika“ naprednjačke (i okolne) vlasti, i još kud i kamo važnije: kakav je kulturni obrazac koji ova kreira. Mimo tog i takvog konteksta, izbor jednog gotovo-pa-anonimusa (ali zato, kažu ljudi, vrednog stranačkog aktiviste) za šefovanje jednom nimalo beznačajnom kulturnom institucijom bio bi barem dubiozan, ako ne i jedan lep, gotov skandalčić, ali unutar konteksta nove, postdemokratske Srbije on je zapravo savršeno logičan. Naime, u „vertikali“ u kojoj je i sam ministar kulture tek bizaran Lik bez Dela, zašto to ne bi važilo i za one „ispod“? Što da oni budu bolji?
Oko jednog ne treba da bude zabune. Nije sadašnja vlast izmislila „partijsko kadrovanje“, ni u kulturi ni drugde. Radilo se to i pre, dakle, naizgled, „sve je to isto“. Osim što praktično nekako – uglavnom nije. Vlast s kakvim-takvim demokratsko-građanskim programom i utemeljenjem mogla bi, recimo, između dva značajna umetnika da za upravnika izabere onoga koji joj je partijski bliži, i mahom je tako i činila. Ovo što je sada zajahalo Srbiju radi drugačije: ono između dva značajna umetnika ili kompetentna intelektualca nepogrešivo bira – trećeg. Onog koji provereno nije značajan ni po čemu, i veoma su male šanse da će to ikada postati. I to je zapravo celokupna „kulturna politika“ te klike, zapravo – celokupna politika uopšte. Ne pamtim ogoljeniji trijumf organizovanog mediokritetstva.
Dobro, a šta ćemo s ovim priodošlicom u niškom pozorištu? Neka mu je sa srećom. Mogao bi, šta znam, da postavi Ivkovu slavu – uželesmo se, brate! Ubi nas onaj Andra! Šalu na stranu, ja mu nešto ne bih došao na premijeru, ali možda mu dođe (vala i red bi bio) na primer Vesna Pešić, ona izgleda voli sve što vole mladi.
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Premijer Vučević najavio je nove informacije o ostavkama, ali od toga nije bilo ništa. Prvo da veliki šef izračuna kako mu se to uklapa u priču da se radi i gradi, kako da pogibiju petnaest ljudi pretvori u tek manju neprijatnost
Sprski đaci su infinicirani očajem svojih roditelja, nezadovoljstvom nastavnika i bahatošću države. Sistem je truo, pa teško da će pare rešiti problem
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve