Komentar
Batina ima jedan kraj – još uvek
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Odreknem li se EU, ostaće mi celo-celcijato Kosovo, sa rudnim i manastirskim bogatstvima, puno vesele Srbadije koja malobrojnim ostarelim Šiptarima dopušta da joj ovi seku drva
Pušenje ili zdravlje, odaberite sami: kad sam zaslužio svoj prvi stent, doktor mi je rekao da ako mi je život mio moram smesta ostaviti duvan. Avaj: nisam ga nikad ni okusio, potičem iz nepušačke, partizanske i logoraške porodice, poslednji registrovani pušač bio je moj čukundeda Laza zvani Daca, koji je duvankesom od prirodnog materijala, nije važno kojeg, udarao mog oca i stričeve kad bi se vrzmali oko njega (moj deda po majci, Milan Katić, zvani Bača, odao se duvanu tek kao ruski zarobljenik, i da se nije predao Rusima taj bi ga porok po svoj prilici bio mimoišao).
Ako se dakle okanem kletog nikotina biće za mene života, e, istovetno se osećam glede Svete zemlje koju je nedavno opevao i predsednik Republike (biti u Evropi, a ostati bez Kosova, isto je što nastaniti se u prelepom zamku a biti na samrti): Evropa ili Kosovo, odaberite sami! Odreknem li se Evrope (koja je ekvivalent pušenju) ostaće mi celo-celcijato Kosovo, sa rudnim i manastirskim bogatstvima, puno vesele Srbadije koja malobrojnim ostarelim Šiptarima dopušta da joj ovi seku drva, da ubacuju ugalj u podrume, pa čak i da budu bozadžije.
Predsednik Republike u duši je presekao, ako treba da se odrekne Kosova, neće vala ni da konkuriše više za tu Evropsku uniju i da joj unedogled ugađa. Žmarci su me podišli od uzvišenih predsednikovih reči, ali šta ako je izbor ravan onome koji sam ja imao na koronografiji: mani se Evropske unije i Kosovo je tvoje! Ali kako?! Hoćemo li kao zakleta i zvanična nečlanica EU udariti sa silnom vojskom na Albanadiju?! Kako će odricanje od Evrope pridoneti da voljeno Kosovo vaskrsne iz preambule, kako će njegov teritorijalni integritet da se priljubi uz teritorijalni integritet koji nam je danas preostao?!
&
Logika već dugo ne stanuje ovde: nijedan Srbin nije priznao genocid u Srebrenici pa neću ni ja! Chto takoe genocid? Slažemo li se oko definicije?! Kako znamo da nijedan jedini Srbin nije priznao genocid (ako i znamo sadržaj pojmova „genocid“, „Srbin“ i „priznati“). Gde Srbin, i to svaki, ima priliku da prizna ili da ponosno, baš kako ga država dresira, porekne genocid? Idemo dalje: da li predsednik Republike sme da kaže nešto što nije prethodno i jasno čuo od svakog pojedinačnog Srbina, Srpkinje i Srpčeta?! Ima li starosne granice za velelepni plebiscit na koji se predsednik poziva?! Šta ako se neko dete, možda i predškolskog uzrasta, zaplakalo videvši onolike grobove i onolike ožalošćene i reklo: „Mama, eno ga genocid!“ Ili ako je stari Srbin, smešten možda i u odgovarajuću ustanovu, jedne večeri posle kiše šapnuo medicinskoj sestri: „Eto, i mi Srbi ogrešismo dušu, ono je u Srebrenici bio je priličan genocid, solidan, kao zemljotres od šest stepeni Merkalija.“
I šta biva ako neko ko je po majci Srbin, po ocu nije, ili obratno, otac mu Srbin, a mati Nemica iz Konstanca, izjavi da se u Srebrenici, varošici koje nam je većem dosta, ipak odigrao izvestan genocid srazmeran našim doduše mogućnostima, skromnijim po svemu od onih kojima je raspolagao Hitler?
&
Srbi u dijaspori (koje i ovim putem pozdravljam) mnogo su veći Srbi od nas koji tavorimo u nesrećnoj matici, ali šta ako je neki raseljeni Srbin ipak odstupio od naroda sabornog i priznao da je genocida bilo? Takvome bi naš predsednik svetosavski uradio alko-test, a ako bi Srbin tako i trezan mislio dali bismo ga na posmatranje, taj ima ozbiljnu, verovatno u tuđini stečenu moralnu manu! Za svakoga ko iskorači iz mita može se reći: „Ne pominji mi ga, on nije Srbin, Srbin to nikad ne bi priznao!“
&
Zar nemamo na delu nekoliko mitova (ili su to poglavlja jednog te istog mita)? Vođa i vođeni misle i osećaju isto, to je klasje koje se pod srpskim povetarcem pravoslavno povija i saborno uspravlja, gde se svako zrno raduje što ga nijedna čestica i nijedan pokret ne razlikuje od njegove braće; kad kaže „nijedan Srbin nije priznao“ Nikolić je dakako već ubrojao i sebe, inače bi taj stav bio netačan ili barem problematičan; tako se naš isposnik pojavljuje u premisi, njoj domeće svoj kategorički imperativ („vođa se uvek vlada istovetno kao što se vladaju i svi do jednoga njegovi podanici“), da bi se velelepno tj. predsednik ukazao i zaključku, možda i preteči svega: „Prema tome – ni na ja priznajem da je bilo genocida!“
Da. Po moemu, misaono-emotivna dosetka ovako je rođena: „Ma neću nikad to da priznam! Nisam jedini koji smatra i govori da genocida nije bilo. Većina mojih sunarodnika misli kao ja, ma šta većina, nijedan Srbin to ne priznaje!“ Srbin je pripadnik Južnih Slovena koji ne priznaje genocid u Srebrenici.
Naši domaći nesrbi, ako se tako može reći, mogu da na Srebrenicu gledaju ovako i onako: oni jesu građani Srbije, ama se predsednik na njih ne poziva, pa naravno da se ne poziva, kako bi bilo da je rekao „nijedan građanin Srbije nije priznao genocid u Srebrenici pa neću ni ja“, a da se onda jave trojica Muslimana, dva katolika i jedan sajentolog i uteraju ga takoreći u laž, ili da kažemo u grešku! Ali čak ako bi većina građana-nesrba držala da u Srebrenici nije bilo baš genocida – a predsednik bi to znao, kao što i ovo o Srbima zna! – nisu nesrbi pozvani da ocenjuju događaj koji je umnogome omogućila, finansirala a potom junački poricala Srbija, država srpskog naroda i tek onda građana koji su tuđa kost! Čak i kad bi se svi drugonabrojani u konštituciji potpisali ispod ćirilicom napisane tvrdnje da u Srebrenici nije bilo genocida, sin Šumadije, ovenčan lovorom od belih listića koji u crno zaviše nastavnika Borisa, mogao bi reći: „Hvala vam na ovome i hvala ako ste glasali za mene, ali za ovu stvar niste nam potrebni, mi Srbi sami se staramo o svojoj čistoti! Prihvatim li sada vašu podršku, sutra ćete tražiti da vas povedem u Evropu, jer bez Kosova ne biste kao mi bili na samrti, nego bi vam u dvorcu bilo još kako prijatno!“
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Premijer Vučević najavio je nove informacije o ostavkama, ali od toga nije bilo ništa. Prvo da veliki šef izračuna kako mu se to uklapa u priču da se radi i gradi, kako da pogibiju petnaest ljudi pretvori u tek manju neprijatnost
Sprski đaci su infinicirani očajem svojih roditelja, nezadovoljstvom nastavnika i bahatošću države. Sistem je truo, pa teško da će pare rešiti problem
Ne znamo i ne možemo da znamo da li je do prekida programa RTV-a došlo zbog akcije 14 minuta tišine ili slučajno. Ali to ne menja suštinu
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve