Ušla odskora neka seta u narod i priča o starim dobrim vremenima, ali se ne može baš tačno odrediti dokle seže ta prošlost. Ipak, reklo bi se, što u sećanju odemo dalje od sadašnjosti, kao da nam to donosi veći mir i magiju lepih uspomena. Ali, kad još i naiđete na autentični beleg, što svedoči o dobu „odavde do večnosti“, osetite neobično zadovoljstvo kao da ste u kinoteci gledali dokumentarac sopstvene mladosti.
Eto, odjek tog Beograda kojeg više nema odjeknuo je na ovogodišnjem Oktobarskom salonu. Jedan od performansa održan je u Ulici Gavrila Principa 14. U kvartu nekadašnjeg prestižnog dela Beograda, u sivilu zgrada lepotica naše arhitekture, čija se šminka odavno razmrljala, nalazi se jedna radnja. U izlogu ima što nigde nema. Mala, veća, pa najveća liciderska srca, išarana filigranskom preciznošću, a u sredini ogledalce, pa kad se nagledaš rukotvorine, i sam se malo ogledaš.
Eh, kome smo ih ono kupovali i kačili oko vrata!
Odmah pored ovih srdašaca, luše okačene o svoju prepoznatljivu krivulju, uvijene u celofan; pa onda malene šećerleme u obliku loptica i lilihip različitih boja i veličina. Čovek prosto ne zna da li su to poslastice ili kakve igračke. Može biti i jedno i drugo: malo se igraš, a onda igru zalogajem zasladiš. Samo što ovo potonje kao po pravilu izaziva žal i blago kajanje.
Ovo je što ima u izlogu, a što nema – ima u radnji.
Glavna priča je, u stvari, stari dobri rahat-lokum, istočnjačka poslastica koju nam u amanet ostaviše Osmanlije iz vakta „mrskog“ nam osvajača. Danas, zahvaljujući porodici Bosiljčić, u Belom gradu imamo poslasticu po kvalitetu ravnu onoj iz Carskog grada.
POČECI: S početka prošlog veka tadašnji dečak Branislav Bosiljčić uputio se iz rodnog Valjeva u Beograd na zanat. Bombondžijski. Šegrtovao je kod nekih dobrih majstora, izvesno vreme i radio kod njih, a kad je zanat dobro ispekao, godine 1936. otvorio sopstvenu radnju negde u današnjoj Ustaničkoj ulici. Ne lezi vraže, posle rata nacionalizovaše Branislavu radnju. On se skloni u Obrenovac i započe sve iz početka. Kad je bio već sredovečnih godina, tačnije 1963, vraća se u Beograd i na današnjem mestu, preko puta Manakove kuće, otvara novu-staru radnju.
Ubrzo se zamorio, ali šta uraditi s radnjom kad je sina Vladimira iškolovao za mašinskog tehničara, a ovaj se zaposlio u struci. Žao Branislavu kalupa, modli, mašina koje sve to prave i okreću, starih receptura i malih tajni koje je za života kriomice pokupio i sopstvenim iskustvom stekao. Ubedi on sina da se mane ćorava posla u fabrici i nastavi gde je on stao. I bi to dobar izbor. Vladimir Bosiljčić ubrzo se lati ozbiljnog rada, popravi stare alatke i mašine, uvede neke mehaničke novotarije tek da se malo ruke odmene. Spoj mladosti i iskustva već s početka je rezultirao unosnijim poslom. Krenulo se u ozbiljnu proizvodnju, pre svega rahat-lokuma s orasima, vanilom, kokosom, divljom pomorandžom, suvim grožđem, medom… Sve prirodno, ni trunke bilo kakvog hemijskog pomagala.
Tradicija na sreću nije prekinuta. Posle Vladimirovog penzionisanja radnju su preuzeli njegovi sinovi Živorad i Branislav.
„Način rada, s vrlo malim izmenama, ostao je isti kao i pre rata, iz vremena moga dede“, kaže Branislav junior, po zanimanju ekonomista. „Od stotinak radnji, koliko ih je u to doba bilo u Beogradu, preostala je samo ova naša, a na prste jedne ruke mogu se izbrojati slične u celoj Srbiji.“
STO KILA RATLUKA NA DAN: Nova vremena nisu promenila navike i prohteve starih mušterija. Naprotiv! Sve je više mladih, što osetivši slast i ukus ratluka hrle u Ulicu Gavrila Principa.
„Dešava se da vremešne gospođe, naše stare mušterije, više ne mogu da lično dolaze u kupovinu“, priča Branislav. „Nismo ih zaboravili, niti to smemo. Porudžbine im dostavljamo kući. I brat i ja imamo tako svoje bake i znamo da nerado piju ‘ćelave kafe’, kako zovu one bez ratluka.“
Po rečima našeg sagovornika, ova porodična radnja se u prošlosti suočavala s morem teškoća. Trebalo je pobediti industrijalizaciju i kojekakve novotarije što su se mogle učiniti kao nešto bolje. Ipak, kaže on, kupac na kraju uvek prepozna kvalitet, a to im je prevashodni cilj. Uz to, radnja je postala pravi muzej. (Valjda zato ovde i Oktobarskog salona.) Sve mašine su originalne, danas ih više niko ne proizvodi, a valjda je i to razlog što malo-pomalo, pa neka školska ekskurzija zaluta ovde!
U razgovoru saznajemo i da se dnevno napravi stotinak kilograma ratluka. Ne više, jer je najbolji kad se jede svež, a upravo ova količina zadovoljava njihove stalne kupce. Nešto veća potrošnja je za vreme posta i posnih slava.
Ratluk se inače spravlja od šećera i kukuruznog skroba i za pomenutih stotinak kilograma potrebno je pet sati kuvanja. Onda odmaranje od jedne noći, pa sečenje na kockice, pakovanje i… dalje se sve zna.
ŠVALERSKE BOMBONE: Ono što se ne zna jeste izbor ratluka: sa brusnicom, čokoladom, ružom, ružom i orahom, ružom i suvim grožđem, vanilom, vanilom i orahom, bergamotom (šta god to bilo), kokosom, orahom i medom, rumom i suvim šljivama, pistaćima, mentom, ananasom, lešnikom, a onda je tu i šarenica: od svačega pomalo, ali šareno.
Vladimir je ponosan na podatak da je Turistička organizacija Beograda uvrstila njihove proizvode kao posebnu atrakciju u „Ulici otvorenog srca“ svakog prvog januara u Beogradu. Kaže da su im česti kupci i naši koji žive u inostranstvu. I mnogi, kao po pravilu, ovde obavezno svrate u kupovinu. I jadaju se da se, zbog propisa koji zabranjuju da se unosi hrana, dovijaju na razne načine kako bi nadmudrili carinike i svojima odneli ratluk ili bombone, poslastice mladosti baka i deka. Mnogo je i onih koji su pohodili Hilandar i tamošnjim monasima nosili ove poslastice kao dar vredan pažnje.
Bili bismo pomalo nepravedni ako bi glavna priča bila samo ratluk, mada je on glavni proizvod porodice Bosiljčić. Tu su još izuzetne mentol bombone, ali i one s ukusom limuna, meda, kafe, kakaoa i, verovali ili ne „švalerske“.
„Ima tu malo šale, ali i zbilje“, kaže Branislav. „Jedna vrsta naših bombona, zelene boje, u dobroj meri neutrališe miris konzumirane hrane, pogotovu luk koji se po pravilu služi uz roštilj. I zamislite sada ljubavnika, koji izvede damu na roštilj, a potom u nekom završnom činu druženja ona iz njegovih usta oseti miris luka!“
Uveravam vas, poštovani čitaoci, da nije na odmet imati ove bombone u džepu. Šta znate da li će vam i kada ustrebati. I potpisnik ovih redova je dobio od domaćina nekoliko „švalerskih“ na probu, ali rekoh li vam na početku teksta „kol’ka je žalba za mladost“?
Pokloniću ih jednom mlađem kolegi.
