Kablovi

Ne znam kako danas crkve i ostale Bogu ugodne organizacije predstavljaju onog nečastivog božjeg antipoda, koji je, inače, najčešće crtan kao rogata i repata spodoba sa neizbežnim trozupcem, ali sam ubeđen da bi ta slika morala da se promeni. Voland, kako ga je Bulgakov krstio u svom besmrtnom delu Majstor i Margarita iliti narodski rečeno nepomenik u poslednje vreme je preuzeo oblik – kablova.

Sumnjam da trenutno na svetu, ne računajući američke nacionalne interese i srpsku korupciju, postoji nešto đavolskije od tih zmijolikih čudovišta koja nas opkoljavaju sa svih strana, preteći da jednog dana oko nas ne bude više ništa osim njih.

Eto, upravo da bi se napisalo ovo što trenutno čitate bilo je angažovano – prilježno sam brojao (šta ti je istraživačko novinarstvo!?) šest kablova – samo spolja gledano. Jedan za struju – čuveni produžni kabal, zatim onaj za napajanje računara što se utiče u taj produžni, potom dva komada koji povezuju tastaturu i kompjuterskog miša, jedan od kablovskog (kablovskog, naravno) interneta, plus onaj od stone lampe.

Umilno obmotani oko istih krivudaju oni tanki od punjača za mobilne telefone koji imaju neku čudnu sposobnost da se mrse iz čista mira – što mi je bio i krunski dokaz da u njima obitava nečastivi. Jer, prosto je nemoguće bez njegove logističke podrške tako ih uplesti, sve da ste se samo tome posvetili. Obaška što se, barem ja, maksimalno trudim da te proklete kabliće obmotam oko onog utikača, pritiskam ih kutijama i knjigama, pripinjem parčetom žice…

Džaba! Redovno ih zatičem nehajno razbaškarene po policama i fiokama, zapinju po torbi za olovke i fascikle, motaju se oko nogu, keze mi se otegnute sa stola obavezno upetljane u nekoliko čvorova za koje mi nikad nije jasno kako nastaju. Osim ako Voland, čim okrenem leđa, ne udari u klot i frket sve uz kikot i seirenje nad nemoćnim ljudskim bićem koje je prodalo Boga zarad tih odvratnih plastičnih monstruma.

Da ne računam one kilometre kablića i žica unutar računara, televizora, muzičkih uređaja koje mi barem nisu na oku, ali će me i na njih podsetiti, recimo, auto-električar bespomoćan pred nekim idiotskim kvarom na automobilu.

Znate li vi, gospodine, koliko kablova ima vaš automobil. Četrdeset kilometara, brajko, četrdeset kilometara! Eeeej!

Svaka čast, industrijo, j…la vas tehnološka revolucija i nauka, hajde da sve premrežimo kablovima, ako je još ostao negde slobodan koji santimetar naših kuća ili javnog prostora, pa da se lepo podavimo u tom laokonskom zagrljaju.

Podignite pogled kad izađete na ulicu, imate šta i videti. Iznad naših glava vise i ljuljuškaju se kablovi najrazličitijih gabarita i dužina, prućili su se lagodno preko krovova i vazduha, nebo su nam zaklonili, a nije isključeno da će jednog dana, onako orvelovski, zavladati nama.

Jer već decenijama vode neobjavljeni rat protiv čovečanstva, perfidno nas opkoljavajući spolja i iznutra i samo je pitanje trenutka kad će ona Volandova medicinska prethodnica početi da nam i u telo ugrađuje kablove, ako već nije.

Obratite pažnju na ljude u autobusima, bibliotekama, automobilima, avionima, na ulici – većini iz ušiju (ili iza ušiju) vire kablovi.

Izgleda su doktori počeli od glava: ako, tu makar kod nas Srba, ima najviše mesta, možeš smestiti cele koturove, pa razvlači dalje po potrebi.

Džeparoši sa strahom stavljaju ruke u džepove putnika u gradskom prevozu, jer više nisu sigurni da im njihovi dugi prsti neće ostati upetljani u kakve kablove do dolaska organa reda. Koji će, je l’ te, uskoro umesto lisica na zglavke kriminalca stavljati kablove.

Sve nešto mislim i da su oni stentovi što implantiraju nesrećnicima širom planete samo uvertira za dublju kablovsku invaziju u ljudski organizam. Naoko gledano, to mu dođu obujmice za kablove koji će valjda zameniti vene i arterije, a i creva bi mogla napolje. Ugrade ti pola cola kabla i Bog, pardon, đavo da te vidi.