Komentar
Batina ima jedan kraj – još uvek
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Za opstanak je, pre svega, potrebno prisustvo duha i odsustvo tela
Sada, pošto smo preživeli i srpski smak sveta (po julijanskom kalendaru) koji pada nekako baš na moj rođendan, treba se pozabaviti i tom vrstom slatke jeze. Ona potiče iz razumljive dubinske nesigurnosti modernog čoveka u čvrstinu naše civilizacije: ta je civilizacija površinska, krhka, zavisna od složenih i uzajamno povezanih velikih sistema, podložna slomu – samo ako se poklopi nekoliko kvarova na ključnim mestima, ili dođe do nepredviđenih smetnji, kakve, na primer, može da donese smak sveta. Na muškarca se i u tom slučaju gleda kao na lice odgovorno za opstanak, što je još jedna nepravda.
Sve je to od životne filozofije poznate kao „preživljavanje“ (srpski: „survavalism„), koju su izmislili Amerikanci pedesetih i šezdesetih, dok su se useravali od straha da će izbiti treći svetski rat. Tada su se gradila i prodavala podzemna skloništa za porodice (u običnim i de luxe verzijama), obavezno snabdevena – pored elementarnih zaliha – i impresivnim količinama oružja i municije. Podrazumevalo se, dakle, sasvim u protestantskom duhu, da je čovek čoveku najveća konkurencija u datoj ekološkoj niši. Pošto treći svetski rat nikako da nastupi, problematika se preselila u knjige i filmove katastrofe i propasti civilizacije. Nije da su manijaci opstanka nestali u SAD; naprotiv: ima ih koliko hoćete, većinom na desnoj političkoj margini, kao što smo videli prilikom delimično uspelog smaka sveta 21. decembra. Na njima parazitiraju ozbiljna industrija, trgovina i medijsko-izdavačka delatnost. Gledajte samo blesave TV-serije na tu temu: zombiji, klimatske kataklizme, topljenje Arktika, nestanci struje, boleštine i čudovišta iz svemira ili iz praistorije. Istini za volju, napisano je i nekoliko dobrih knjiga na te teme (a posle su po njima snimani loši filmovi): Ja sam legenda Ričarda Metisona, Smrt trave Džona Kristofera i onaj Poštar (zaboravio sam autora). Izdvajam te tri knjige (pročitao sam sijaset), jer su literarno i filozofski vredne. Kod Metisona jedan čovek ostaje sam u novoj vampirskoj civilizaciji koja se rađa; naravno da gubi, jer je sam. Kod Kristofera neki virus uništava sve vrste trave, a smak sveta nastupa kroz glad; grupa ljudi opstaje pukim i neizbežnim nasiljem; itd. O filmovima i TV-serijama nema smisla govoriti: sve je to neopevano blesavo.
Zanimljivo je, međutim, da Evropa i okolne civilizacije nisu nešto zabrinute, niti brinu o opstanku tako grozničavo kao Amerikanci. Možda zato što je Evropa preživela kataklizmičke ratove, pomore i nesreće: od Tridesetogodišnjeg rata (kad je stradala trećina stanovništva), pa Napoleona, pa dva svetska rata, a o kugama i boginjama, gladi i ostalome da i ne govorimo. Ameri su, jadni, od takvih nesreća imali samo svoj građanski rat; bio je gadan, fakat, ali ipak samo jedan. Percepcija kataklizme u te dve civilizacije, dakle, s razlogom je različita. Evropljane strahom od smaka sveta nećeš uplašiti, jer znaju šta je to.
Opstanak, dakle, kod nas Evropljana i Mediteranaca, shvata se drugačije. Sa debelim iskustvom u tome – kao planinar, izviđač, lovac, terenac i novinar – nešto sam naučio. Za opstanak je, pre svega, potrebno prisustvo duha i odsustvo tela, koje preporučuje moj omiljeni kineski filozof Jao Ce Ze. Pamet se podrazumeva, kao i određena donekle egzotična znanja. U to spadaju prioriteti: baterije za lampu, na primer, jer struja i sve na struju otpada po definiciji; sredstva za paljenje vatre (kvalitetne šibice, kojih više nema); sveće (koje sam devedesetih donosio i gomilao mojoj gospođi majci); alat, dobar švajcarski nož, na primer, koji radi radnju u većini slučajeva, ali i veći nož, sekirica i ostalo; nešto oružja i nešto više municije uvek dobro dođe, da sad ne ulazim u detalje. Slom civilizacije kakvu znamo neizbežno bi promenio sisteme vrednosti, doveo do rata svih protiv sviju i konačno do novog društvenog ugovora itd.
Nego, pustimo se fantaziranja. Nismo mi te sreće da nas opet zadese smak sveta i kraj civilizacije; to nas je već bilo zadesilo, pa šta? Mi smo – zbog naših grehova – osuđeni na smak sveta na parče, polagano. Za naš opstanak, dakle, treba nam: šporet smederevac i kraljica peći, plus drva ili dovoljno knjiga; brašno, ulje, šećer, so i zaliha konzervi; nešto dobre odeće i obuće, ćebad, sapun, sveće i tranzistor koji ne troši mnogo baterija; zaliha pića i duvana; i pamet.
Nije smak sveta za sirotinju, pa da se potresa jer nema klimu, internet, auto, zamrzivač, mikrotalasnu i mikser. Umemo mi i ovako, probali smo.
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Premijer Vučević najavio je nove informacije o ostavkama, ali od toga nije bilo ništa. Prvo da veliki šef izračuna kako mu se to uklapa u priču da se radi i gradi, kako da pogibiju petnaest ljudi pretvori u tek manju neprijatnost
Sprski đaci su infinicirani očajem svojih roditelja, nezadovoljstvom nastavnika i bahatošću države. Sistem je truo, pa teško da će pare rešiti problem
Ne znamo i ne možemo da znamo da li je do prekida programa RTV-a došlo zbog akcije 14 minuta tišine ili slučajno. Ali to ne menja suštinu
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve