Čija je naša zemlja

Nekakav mitski karakter zemlje „od koje živimo“ pomešao se sa sukobima mnogobrojnih ekonomskih i političkih interesa koji su se ekspresno otvorili povodom predugovora o „prodaji naše zemlje“, koji je ministar finansija Mlađan Dinkić potpisao u Abu Dabiju, 13. januara, sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima.

Ovim predugovorom, kao što je poznato, predviđeno je osnivanje zajedničkog preduzeća u Srbiji (31. marta) u kojem će emiratska prehrambena kompanija Al Dahra, za 80 odsto udela u vlasništvu budućeg zajedničkog preduzeća, za 100 miliona evra kupiti osam poljoprivrednih preduzeća u Srbiji, sa ukupno 7452 hektara njihove obradive zemlje (zemlja će se prodati za oko 80 miliona evra, a 20 miliona evra će ići u obrtni fond). Pritom će to zajedničko preduzeće još zakupiti, na 30 godina, 2982 hektara državne zemlje, koju su ta preduzeća koristila (cena zakupa kreće od 250 evra po hektaru u prvih 10 godina, pa se može dići u narednih 20 godina, ali ne na više od 370 evra po hektaru, ali može ostati i ista), i uz to, opet na 30 godina, preko posebnog „ugovora o poslovno-tehničkoj saradnji“ to zajedničko preduzeće bi „zakupilo“ od Vojske Srbije još 3664 hektara zemljišta u državnoj svojini u Vojnoj ustanovi Karađorđevo, uz obavezu da za taj „kvazizakup“ Vojsci daje 20 odsto budućih prinosa.

Sve u svemu, predviđeni posao obuhvata oko 14.000 hektara obradive zemlje, a osim spomenutih 100 miliona evra za plaćanje cene udela u budućem zajedničkom preduzeću sa državom Srbijom, Al Dahra bi preuzela obavezu ulaganja još 100 miliona evra za izgradnju sistema za navodnjavanje na oko 10.000 hektara. Izgleda da u buduće zajedničko preduzeće ne bi bili preneti dugovi starih preduzeća u visini od 30 miliona evra, a ono ne bi imalo obavezu ni da zadrži zatečene zaposlene, već bi samo „uložilo maksimalne napore i volju kako bi preuzelo što veći broj radnika“.

GLUPA DRŽAVA?: Prvi krug rasprava povodom ovog posla, iako je to malo ko eksplicitno izneo, eksplodirao je na gore spomenutom „mitskom“ pitanju – „čija je naša zemlja“ i „od čega ćemo mi živeti ako zemlju damo u ruke strancima – pritom još Arapima“? Ministri finansija, privrede i odbrane, Mlađan Dinkić i Aleksandar Vučić, koji su „skuvali“ ovaj posao još prilikom posete Abu Dabiju oktobra prošle godine – izbegli su odgovor na ovo tugaljivo pitanje, na koje je, paradoksalno je to reći, odgovorio još Vladimir Iljič Uljanov Lenjin pre 100 godina, kada je rekao da zemlja pripada onima koji je obrađuju. Staljin je to razumeo kao ideju da zemlja pripadne državi, a pošto država nije pošteno obrađivala zemlju, hrane nikad nije bilo dovoljno.

Dakle, ako ni država Srbija ni oni vlasnici koji su nakon privatizacije upropastili osam poljoprivrednih preduzeća (koja su bili platili tek oko 23 miliona evra), a koja se sada ponovo prodaju, nisu uspeli racionalno da obrađuju 14.000 hektara najbolje zemlje u Vojvodini, trebalo je naći onog ko će je racionalno obrađivati, pa makar on bio stranac.

Tako smo došli do glavnog pitanja: zašto ta zemlja nije ponuđena bar čuvenim kompanijama za proizvodnju hrane iz Evrope, ako je država procenila da naši seljaci ne mogu odjednom platiti 100 miliona evra za propale poljoprivredne firme (jer da su to mogli, cena prethodne privatizacije ne bi bila toliko niska)? Tako se Goran Živkov, bivši ministar poljoprivrede, na svom blogu pita: „Zašto se Al Dahri dozvoljava kupovina zemlje, a to pravo se uskraćuje kupcima iz Evropske unije, koja nam je najveće tržište i najveći investitor. Što je najvažnije, te firme imaju i znanje i tehnologiju da unapredimo našu proizvodnju i preradu.“ On tome dodaje i ocenu da je „ovim propuštena još jedna šansa da se dovedu velike kompanije koje se bave preradom“ i iznosi stav da je „siguran da pod uslovima koje je dala Al Dahri, Srbija može da dovede Nestle, Bunge, Unileaver, PepsiCo ili neku drugu svetski poznatu agrokompaniju koja bi ne samo unapredila našu proizvodnju, nego i preko svojih distributivnih kanala obezbedila plasman tih proizvoda u evropske i druge supermarkete, gde mi inače nemamo pristup“. Doista, bilo bi zanimljivo saznati da li su se doista spomenute svetske i evropske prehrambene kompanije dosad interesovale za kupovinu naših agro-kombinata (što je sumnjivo), dok su oni još „pucali od zdravlja“? Zatim, zašto su takve inicijative propale ili bile sprečene, ko je bio protiv i iz kojih razloga, to jest – kako su neki „domaći šeici“ jeftinije od Al Dahre dolazili u vlasništvo ili uzimali u zakup na hiljade hektara? Možda po principu da „naša zemlja“ mora ostati u „našim rukama“, to jest u njihovim rukama.

CENA I KOŠTANJE: Istina, treba imati na umu i činjenicu da je zemlja poslednjih desetak godina fantastično poskupela. Dok ste oko 2000. godine hektar najbolje zemlje mogli kupiti i za 2000–3000 maraka (oko 1500 evra), sada u Vojvodini hektar dobre njive košta između 6000 i 8000 evra (a ponegde i više). Pritom, među poljoprivrednim proizvođačima, naročito u Vojvodini, poslednjih godina, izdvojio se sloj seljaka koji su u stanju da dobro obrade na hiljade hektara – i oni su sada najžešće protestovali protiv Dinkić–Vučićevog aranžmana sa prestolonaslednikom UAE šeikom Muhamedom. Tako, na primer, Udruženje poljoprivrednika Pančeva kaže: „Sa zadovoljstvom pristajemo da platimo 250 evra za dugoročni zakup državnog zemljišta. Sada je kod nas početna cena za državno zemljište oko 400 evra. Obavezujemo se i da uložimo – ne 4000 evra po hektaru, na koliko se obavezala kompanija Al Dahra, nego i više od toga. Garantujemo svima da znamo bolje da obrađujemo zemlju koju smo dobili od naših dedova, očeva i na kojoj smo i mi rođeni.“

U tom kontekstu otvorio se i drugi krug sukoba, onih između Vlade Srbije i Vlade Vojvodine. Naime, pošto „vlada naše žitnice“ to jest Vlada Vojvodine „po ustavu i zakonu“ nema nikakve nadležnosti nad osnovnim ekonomskim resursom u toj pokrajini (zemljom), ona je u poslu sa Emiratima apsolutno ignorisana pa je, praveći se nevešta, javno postavila zahtev da bude upoznata sa „izvornim tekstom predugovora“. To je razjarilo Vladu Srbije koja je odmah saopštila, ni manje ni više, da je to „neodgovorno i neozbiljno ponašanje pokrajinske vlade koje ima za cilj odbijanje stranih investicija i sprečavanje modernizacije srpske poljoprivrede“, te da „ovakvim postupcima i izjavama Vlada Vojvodine direktno ugrožava život i standard građana Vojvodine“.

Neskriveni bes iskazan povodom zahteva za „izvornim tekstom predugovora“ upućuje na zaključak da je ceo posao sa 14.000 hektara zemlje samo „ulazni čip“ za neke druge poslove sa UAE. Po štampi su se, naime, već raširile špekulacije da se od naftom i dolarima punog dvora šeika Muhameda očekuju pare za novi borbeni avion naše vojske, za JAT, za izgradnju logističkih centara za izvoz, novih lučkih kapaciteta u Pančevu, utemeljenje fabrike poluprovodnika (čipova) u Srbiji, a nešto bi, navodno, zapalo i FK Crvenoj zvezdi. Sve to po sistemu – da će Srbiju spasti „bogati ujak iz Amerike“, to jest sa arapskog Golfa.

Predsednik Vlade Vojvodine Bojan Pajtić je u okviru ove svađe osudio „bahato“ ponašanje Vlade Srbije te je dodao da upravo „zbog nepristojne i necivilizovane komunikacije, sa Srbima niko nije želeo da živi na Balkanu i u bivšoj Jugoslaviji“. S druge strane, „prvi potpredsednik“ Vlade Srbije Aleksandar Vučić je rekao da „kritičari posla sa Emiratima strahuju od toga da će cene obradivog zemljišta u Srbiji porasti i da oni više neće moći da je kupuju budzašto“.

…vojvođanska polja,… foto: milovan milenković

foto: reuters

…Karađorđevo foto: igor salinger

Domaći »agro-šeici«

NJIHOV ŠEIK: Muhamed bin Zajed al Nahjan foto: tanjug