Duboki svemir. Panspora. Naelektrisana ćelija, veličine bakterije, kreće se kroz kosmički vakuum. Otporna na UV zračenje, naizgled mrtva stvar, održava se na temperaturi međuplanetarnog prostora, bliskog apsolutnoj nuli. Putuje brzinom koja je dovoljna da napusti gravitaciono polje planete i prevaljuje divovski put kroz surova prostranstva solarnog sistema. Jedna neznatna kap može hiljadama godina da leti u prostoru kojim promiču planete, sateliti, komete, asterodi, milioni mrtvih, ledenih tela zarobljenih na putanji oko lokalne zvezde. Međutim, unutar okamenjene panspore skriva se nešto sasvim drugo – DNK molekul, seme života.
Moguće je da milijarde ovakvih spora putuju galaksijom. Lebde kao magična kiša koja će zasuti neki drugi solarni sistem. Spustiti se na novi svet ili doneti mu život. Takve spore mogu biti istisnute snažnom magnetnom silom sa planete koja je poput Zemlje životom već zaražena. Takozvani magnetnosferni plazmidi u magnetnom polju planete umeju da se ponašaju kao praćke – na Zemlji oni podižu razne naelektrisane jednoćelijske organizme visoko u atmosferu. Uravnoteženo sa silom teže, magnetno polje održava ove čudnovate organizme na tako visokim, hladnim i razređenim mestima. Biolozi ih nazivaju esktremofili jer gotovo da podnose uslove otvorenog svemira.
Potrebno je samo još malo energije i ovakve spore koje već plutaju u najvišim slojevima naše atmosfere mogu da se nađu tamo, sa druge strane – izvan planete. I da potom, otplove daleko, kao panspore. Studiju koja potvrđuje kako je moguće da pojedini naelektrisani mikroorganizmi napuste planetu Zemlju, predstavio je pre sedam godina američki avio-inženjer Tom Dehel, koji je prethodno za potrebe američkog vazduhoplovstva istraživao uticaj magnetnog polja planete na GPS satelite.
PITANJA NA NEBU: Ako život može da napusti planetu tako lako, da li to znači da je na nju došao na isti takav način? Kao vanzemaljsko seme? Ova ideja, nazvana hipotezom o panspermiji, ponovo je ovih dana aktuelizovana, podstaktnuta učestalim pojavama meteora na nebu. Hipoteza o vanzemaljskom semenu je, naime, samo jedno od pitanja koja su se ponovo otvorila nakon serije zanimljivih astronomskih događaja od 15. februara ove godine.
Kao što je „Vreme“ i najavilo u prethodnom broju, na Sretenje, odnosno Dan državnosti u Srbiji, asteroid 2012DA14 je prošao gotovo nadomak Zemlje, zaronio među telekomunikacione satelite, a potom bez posledica odleteo dalje. No, istog dana, sasvim neočekivano, pojavio se meteor nad Centralnom Rusijom, a potom još njih nad Kubom i Kalifornijom. Kako je „ruski“ meteor, mada pojava potekla od sagorevanja meteorida malih dimenzija u atmosferi, izazvao snažan udarni talas koji je u uralskoj oblasti Čeljabinsk izazvao pucanje prozora i ozledio više od hiljadu ljudi, priča o tome šta se događa na nebu je pokrenula stotine pitanja.
Nema, zapravo, ništa čudno u tome da se neki kamen povremeno obruši na Zemlju. Pa i da ih naiđe nekoliko odjednom. To je interesantno, ali ništa više od toga. U skladu sa pet vekova starom Kopernikovom idejom o Sunčevom sistemu, ali suprotno ustaljenoj predstavi o devet, odnosno osam planeta koje tihe i usamljene lebde oko zvezde, u Sunčevom sistemu se osim njih kreću i milioni drugih objekata. Zarobljeni gravitacionim poljem Sunca, kao i sve ostalo, oni se okreću oko zvezde, ali na njihovu putanju utiču svakojake pojave – od gravitacije drugih tela do Sunčeve toplote. I stoga se neprekidno sudaraju.
Na sreću, Zemlja ima snažno magnetno polje i izuzetno gustu atmosferu koja će spržiti gotovo sve što pokuša da sleti i udari u tlo. Samo najveći asteroidi mogu da prođu takvu barijeru. Svi ostali, bilo da su takozvani bolidi ili delići kometa u prolazu, biće viđeni na nebu samo kao stvar koja gori, što i nazivamo meteor, a što ako uspe da ipak dotakne tlo, postaje meteorit. Uz naravno, uvek otvorenu dilemu kako se štititi od kamenja iz svemira, pravo pitanje je, zapravo, šta takvi objekti – tela koja nam padnu pred noge direktno iz svemira – donose sa sobom. Šta sve može da dođe sa neba?
ŽIVOT SPOLJA: Najzanimljivija od svih ideja koje su se ovih dana čule u vezi sa „ruskim“ meteorom je bila neosnovana bojazan da bi komadići meteorita (kakve su ruski seljaci i meštani staklom zasutog Čeljabinska počeli pronalaziti unaokolo), mogli biti zaraženi vanzemaljskim virusom. Odnosno, nekim oblikom života iz svemira. Ma kako šašava zamisao, ona se potpuno oslanja na hipotezu o panspermiji, po kojoj se život prenosi širom svemira posredstvom takvih malih tela ili pak, pansporama koje plutaju unaokolo u međuplanetarnom prostoru.
Ideja o panspermiji je prastara. Potiče od grčkog filozofa Anaksagore, iz petog veka pre nove ere. U bukvalnom prevodu sa grčkog, panspermija znači „sve seme“. Hipotezu su delimično razrađivali i fizičari i hemičari XIX veka; Kelvin, Helmholc i Berzelius. No, ona je u modernu nauku zaista ušla 1908. godine kad je švedski fiziko-hemičar Svante Arhenius objavio delo Worlds in the Making: The Evolution of the Universe.
Danas pre svega poznat po otkriću takozvanog efekta staklene bašte i ranog tumačenja globalnog zagrevanja (koja je sve do šezdesetih bila u suprotnosti sa Milankovićevom teorijom o orbitalnim uzrocima pojave ledenih doba), Arhenius je objasnio kako u višim slojevima atmosfere mogu da levitiraju naelektrisani mikrobi. Odnosno, bića koja bi lako mogla plutati i izvan planete.
Čak i da takve panspore ne postoje, odnosno da nema ekstremofila koji bi samostalno premostili kosmički vakuum, upravo događaji od protekle nedelje podsećaju da je kontakt planete sa svemirom mnogo življi nego što se čini i da život može sa planete na planetu „preskakati“ upravo kroz sudare kosmičkog kamenja.
Godine 1979. na Antarktiku je u večitom ledu pronađen zamrznuti meteorit za koji je potom utvrđeno da je potekao sa Marsa i da je do Zemlje stigao pre 12.000 godina. Prvi nalazi su pokazivali da meteorit, označen sa EETA 79001 i težak skoro osam kilograma, sadrži neke organske supstance, što je korišćeno kao mogući dokaz da na Marsu, sa koga je potekao, ima života.
Meteorit se već tri decenije intenzivno istražuje i do sada je o njegovom sastavu napisano brdo hartije, ali se prema poslednjem istraživanjima, koja su pre samo tri dana predstavljena u Bostonu na sednici Američkog društva za napredak nauke, pokazuje da su organska jedinjenja najverovatnije nastala kasnijom hemijskom reakcijom iz nitratnih jedinjenja sa Marsa.
To je nastavak već viđenog raspleta, za koji se takođe pokazalo da nije sasvim tačan, da je meteorit kontaminiram organskim materijalom sa Zemlje. Svi ovi nalazi neće pomoći u rasvetljavanju previše zamršene misterije o mogućem životu na Marsu, bar sve dok takav nalaz ne stigne od robota sa lica mesta, poput Kjuriozitija, koji trenutno iskopava marsovsko tlo. No, oni ne umanjuju čar hipoteze o vanzemaljskom semenu jer ništa ne govori protiv toga da se organski materijali, gde god nastali, mogu kretati kroz otvoreni svemir.
ZOOLOŠKI VRT: Još jedan od često navođenih dokaza u prilog hipotezi o panspermiji je navodno prisustvo bakterija koje su astronauti na Mesecu otkrili na površini sondi koje su ljudi slali na Zemljin satelit. Danas su takozvani kosmički zakoni vrlo rigorozni u vezi sa takvom potencijalnom kontaminacijom drugih svetova našim životom sa Zemlje. No, teško da ima ikog ko bi se protivio ideji, samo da je mogućnosti, da se Zemaljski život eventualno preseli na planetu poput Marsa. To nas vodi i ka motivaciji koju bi neka, eventualno naprednija vanzemaljska civilizacija imala– da pusti panspore širom galaksije.
Uz nažalost još uvek teško proverljivu ideju o panspermiji, uvek dolazi i nešto uži, ali još manje proverljiv koncept o tome da je život na Zemlji potekao sa nekog drugog mesta, što se naziva hipotezom o egzogenezi. Mada na prvi pogled primamljiv, ovaj pristup ne uspeva previše u pokušaju da se prevlada neprijatna „slučajnost“ u procesu nastanka života na Zemlji. Time se samo ključni zaplet izmešta na drugo mesto i nepotrebno komplikuje stvar, pa spada u ona tumačenja koja bi Okamov brijač samo obrisao. Ako je život samo došao na Zemlju, kako je nastao tamo odakle je potekao?
No, ideja nije sasvim besmislena ako se time pokušava objasniti gotovo nepristojna brzina kojom se život razvio na Zemlji. Sa druge strane, danas je vrlo raskošan spektar ideja koje su potekle iz hipoteze o egzogenezi. Veliki je broj pristalica pseudonaučnog, Denikenovog objašnjenja o tome da su prve civilizacije na Zemlju doneli drevni vanzemaljci. Iz sličnog korena potiče i manje poznata, ali bitno uvrnutija ideja o Zemlji kao zoološkom vrtu, koju je 1973. predložio Džon Bol – visokotehnološki napredni vanzemaljci su posejali život na našu planetu i sada posmatraju šta se događa. U tom scenariju, koji ima samo tu manu da je sasvim naučno neproverljiv, pojave kao što je više meteora u jednom danu mogle bi se lako objasniti – povećanom posetom vanzemaljske publike, koja zatočenim životinjama preko ograde baca previše kokica.
