Komentar
Lomljenje dece Srbije
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Nije nelogičan Nikolićev put u Minsk i to baš 12. marta: nelogično je da se o tome ćuti ili da se laže o tome šta to znači
Prošli put smo govorili o prisutnima na upravo minulim „martovskim idama“. Možda bi sada vredelo progovoriti koju i o odsutnima… To jest o onima koji su dobro (pri)pazili da se ne nađu tamo gde ili ne bi hteli ili „ne bi bilo zgodno“, pa su se pobrinuli da budu opravdano sprečeni. Došli bi oni, ali eto, viša sila, bato! Doduše, opravdanost njihove sprečenosti ponajviše je ličila na ono kada Bora Todorović kao muzikant u Balkan ekspresu gleda da uhvati maglu iz opasne situacije „samo da odnese tetki lek“ pa će se vrati, časna reč.
Jedan takav „todorovićevski“ slučaj zove se Dačić Ivica i trenutno je prvi premijer i drugi čovek Vlade Srbije, a drugi potpisuje ukaze i deli ordenje pod imenom Nikolić Tomislav i trenutno je… uf, znamo šta je, a i nije baš tako trenutno: potrajaće to kao gladna godina. Dačićeva tetka, ispostavilo se radno boravi čak u Briselu i zove se Ketrin Ešton: čak do nje je Dačić potegao ovog jedanaestog marta ne bi li tako bio opravdano sprečen da bude u Srbijici, što bi mu otvorilo mogućnost da ode ili pak da ne ode na grob Slobodana Miloševića pod onom lipom u Požarevcu. A ne zna čovek šta je tu zazornije: da li da ode ili da ne ode… Zapravo, sasvim je jasno da apsolutno nije u poziciji da ode, a opet je i to neodlaženje malo i nezgodno jer se kakav-takav simbolički link sa senima Osnivača Prvog Predsednika i uopšte Boga i Batine mora održavati…
Pa dobro, mora se priznati ipak da dvojica narečenih nisu baš u identičnoj situaciji: Dačić je u Brisel išao važnim i stvarnim poslom i može se makar zamisliti da je sve to tako „slučajno“ ispalo i da niko, ups, pri dogovaranju termina posete nije ni obraćao pažnju na datum i njegovu simboliku, ali kad je već sve ispalo tako Dačić se eto blagoizvoleo okoristiti situacijom i prebrinuti tu martovsku brigu za ovu sezonu. Nije da verujem u tu varijantu, ali ipak je barem zamisliva. S Nikolićem, međutim, takvih dilema nema ni u tragovima. Jedina svrha njegove posete Belorusiji baš 12. marta jeste to da tog dana ne bude u Beogradu, jer da je bio tu niti bi on znao šta da radi s ubijenim Đinđićem i pomenom na njega – setimo se: koliko pre par godina grmeo je da će da se iseli iz ulice koja je dobila ime po njemu! – niti bi čak i ovako razblićkana i raspamećena „srpska javnost“ mogla bez grimase gađenja da zamisli bilo kakvo aktivno učestvovanje ili pak demonstrativno neučestvovanje Nikolića u državnom odavanju počasti predsedniku vlade, odstreljenom tek koji dan nakon što ga je ono Nikolić radikal Tomislav javno podsetio da je „i Tito pred smrt imao problema s nogom“. I eto „elegantnog“ rešenja: odeš lepo u daleki ali bratski Minsk da odneseš tetki lek! Doduše, tetka ima lepo razvijene mustaće, simpatičnu ćelu model „šef računovodstva u kolhozu oko 1976“ i zove se Aleksandar, ali kad je Nikolić Tomislav imao takvih patrijarhalnih rodnih predrasuda?! A ionako nije nosio lek nego orden.
To sa ordenom kao i njegovim dobitnikom, dražesnim beloruskim diktatorom Lukašenkom (koji je kao i njegov režim pod međunarodnim sankcijama u kojima učestvuje i Srbija) je onaj drugi set problema, mada se i on može i mora čitati kao Nikolićev politički „stejtment“. Em je, dakle, zaždio iz Beograda na Nezgodan Dan, em je otišao baš u Belorusiju: malo mu bilo što je Lukašenka okitio odlikovanjem, nego je još otišao i da mu ga uruči lično, da ga pošta(r) slučajno ne zagubi.
Ako pođemo od bar načelno relativno razumne pretpostavke da političari, kamoli predsednici država, nisu beslovesna stvorenja koja niti znaju šta rade i kuda idu niti zašto to uopšte čine, onda je legitimno zapitati se da kog je đavola Nikolić tražio baš u Minsku gde ne ide niko iz evropske političke zajednice kojoj navodno i zemlja kojoj je Nikolić „džumhurbaškan“ (op. cit. Svetislav Basara) teži da se pridruži? Dakle, poseta Lukašenku jeste nedvosmisleno namigivanje o tome gde Nikolić politički zapravo stoji.
Pa dobro, da li to mene iznenađuje? Ne, ni najmanje. Da li me skandalizuje? Zapravo ne: to „samo po sebi“ jeste skandalozno, ali opet je i sasvim logično jer prirodno ide uz politički i svetonazorni profil te intelektualni potencijal građanina Nikolića, grotesknim sticajem okolnosti i bez osobite lične krivice zatečenog u onoj zgradi na Andrićevom vencu. Jedino što je skandalozno u vezi s tim jeste na urnebesno jasan i drastičan način ofirano ili licemerje ili nedotupavnost onih naših Šampiona Demokratije koji su nas tu sasvim nedavno silovali u moždanu masu pričom kako je taj Nikolić Tomislav neki drugi Nikolić Tomislav od onog na kojeg mi „nereformisani“ i zlopamtila mislimo, to jest kako je ovaj novi, apgrejdovani Nikolić Tomislav nezamislivo bolji ne samo od ranije „fuj“ varijante sebe samog nego i od („fuuuuuuj!“) konkurencije mu a naročito od Onog konkurenta, znamo mi kojeg, bio, ne povratio se…
I, šta je rezime slučaja? Tjah, osrednji čemer, ništa drugo. Imamo predsednika kojem je bizarni beloruski diktator ako ne tetka a onda brat od tetke, dočim mu Zoran Đinđić nije niko i ništa ili mu je – pre će biti – i kao mrtav i dalje neprijatelj. Ako je to vox populi, neka tako bude. Ali nemojte da se lažemo da je nekako drugačije. Od te orgije laganja koja prekriva naš javni prostor kao nekakva zavesa od smoga, ne može se više disati.
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Premijer Vučević najavio je nove informacije o ostavkama, ali od toga nije bilo ništa. Prvo da veliki šef izračuna kako mu se to uklapa u priču da se radi i gradi, kako da pogibiju petnaest ljudi pretvori u tek manju neprijatnost
Sprski đaci su infinicirani očajem svojih roditelja, nezadovoljstvom nastavnika i bahatošću države. Sistem je truo, pa teško da će pare rešiti problem
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve