Ostavke i prazne puške

Kasnije su mediji iznosili priče neimenovanih sagovornika da je Vučić ljut na Dačića zbog toga što je bez konsultacija i dogovora s njim javno pričao o ponuđenoj ostavci, pominjani su ponovo i izbori. Dijana Vukomanović, potpredsednica Socijalističke partije Srbije, kao da je peglala stvari izjavom da „ostavka koju je ponudio vicepremijer Vučić nije prouzrokovana unutrašnjom političkom situacijom, političkim kalkulacijama, već zbog državničke odgovornosti“.

VIŠE OD ŽIVOTA: Na ovim prostorima ostavke se podnose teško, a odlazak sa funkcije doživljava skoro kao kraj sveta. Dobrovoljno povlačenje zbog principa oduvek je bilo na nivou statističke greške, a od kada je politika postala najvažniji deo života, reč „ostavka“ dramatično je dobila na težini. U oktobru 1988, televizija je direktno prenosila danas zaboravljenu 17. sednicu Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije. Ulice srpskih gradova su bile puste, kao da se igralo finale svetskog prvenstva u fudbalu. Na tajnom glasanju o poverenju članovima predsedništva, poverenje nije izglasano jedino Dušanu Čkrebiću, članu Predsedništva iz Srbije. Vasil Tupurkovski izašao je tada za govornicu i ljutito pričao o „neprincipijelnoj koaliciji“, što mu je donelo slavu u Srbiji. Čkrebić je na ivici suza izjavio da podnosi ostavku, mada nije na to bio obavezan. Dok je mrko gledao slovenačku i hrvatsku delegaciju, Slobodan Milošević je rekao: „Ne plači, druže Čkrebo“, a Čkrebić je ostavku kasnije povukao.

U toku prenosa, vrilo je i u televizijskoj sali Studentskog doma „Patris Lumumba“ u Beogradu, stotine budućih akademskih građana ogorčeno su komentarisali atak neprincipijelne koalicije na druga Čkrebu. Na pitanje potpisnika ovih redova upućeno najboljem prijatelju šta je tako zanimljivo u prepucavanju partijskih aparatčika, i šta je tako tragično u ostavci Dušana Čkrebića, sledila je zgranutost što (potpisnik) nije nacionalno svestan, ne vidi i ne razume „šta nam rade“.

Vrlo brzo je političko prepucavanje zamenilo pravo puškaranje, koje je osvestilo bar deo pomenutih obožavatelja Slobodana Miloševića. Desetine hiljada ljudi izašlo je na ulice Beograda 9. marta 1991, tražeći da se smene tadašnji direktor Televizije Beograd Dušan Mitević i četiri urednika. Na ulice je izašla i policija, sa vodenim topovima i konjicom. U sukobima tokom demonstracija poginuli su maturant Branivoj Milinović i policajac Nedeljko Kosović, više stotina građana je povređeno, da bi se sutradan pojavili i tenkovi JNA. Tadašnji ministar policije Radmilo Bogdanović, karakterističnim naglaskom, izjavio je: „Dotle ne osećam se krivim i ne razmišljam o ostavci“, a ova rečenica je godinama bila deo džingla na Radiju B92. Bogdanović je kasnije ostavku ipak podneo, kao i čelnici Televizije, ali se protivnici Miloševića od toga nisu ovajdili. Demonstracije su bile samo uvod u buduće ratove, kojima je Miloševićeva televizija davala baražnu pripremu. Radmilo Bogdanović je, u intervjuima povodom deset godina od devetomartovskih demonstracija, uz naknadnu pamet pričao da su Slobodan Milošević i Mira Marković svojom nesrećom povukli u propast ceo narod, pominjući svoju ostavku kao lični čin.

Cinici bi rekli da se odlaskom u probitačnu penziju Bogdanović elegantno izmakao od budućih događaja, a slični komentari pratili su i pokojnog generala Vuka Obradovića. Obradović, tadašnji portparol Generalštaba, dao je 20. maja 1992. ostavku na mesto načelnika Uprave za moralno vaspitanje Saveznog sekretarijata za narodnu odbranu. Rekao je da to čini zato što nije bio u mogućnosti da ispuni obećanje roditeljima da će njihova deca biti vraćena sa ratišta u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, napustio vojsku i kasnije se posvetio preduzetništvu i politici.

NEMERLJIVO ISKUSTVO: Današnji predsednik Srbije Tomislav Nikolić i potpredsednik vlade Aleksandar Vučić imaju bogato iskustvo u podnošenju ostavki, što bezuslovnih što uslovnih. Kada je 24. marta 1998. godine formirana „vlada narodnog jedinstva“, koju su činili SPS, JUL i Srpska radikalna stranka, radikali su u toj vladi dobili 15 mesta. Nikolić je bio potpredsednik vlade, a Vučić ministar za informisanje. Dok se rat približavao, radikali i koalicioni partneri su složno grmeli protiv svetskih moćnika i domaćih izdajnika, kunući se da će izginuti za Kosovo. Tomislav Nikolić je neposredno pre početka bombardovanja sa skupštinske govornice tvrdio da će, kada prva bomba padne, otići sa sinovima na front. Ispostavilo se da su za radikalske čelnike prve linije fronta na beogradskim Terazijama, gde su se svakodnevno šetali.

Pred kraj rata, radikali su čvrsto obećali da će, ako ijedan strani vojnik kroči na Kosovo uz saglasnost naše države, odmah napustiti Vladu Srbije. Rečeno-učinjeno, posle potpisivanja Kumanovskog sporazuma u junu 1999. radikalski ministri su podneli ostavke, ali su u vladi ipak ostali. Tvrdili su da to čine zbog nacionalnih interesa, a sve je ozvaničeno urnebesnom uredbom tadašnjeg predsednika Srbije Milana Milutinovića, kojom se ministrima zabranjuje da napuste vladu. Kazne za neposlušne mora da su bile žestoke jer su radikali sa „levičarskim partijama“ ušli i u saveznu vladu SR Jugoslavije.

Uz odbranu nacionalnih interesa, može biti i da su prozaičniji razlozi uticali da se radikalski ministri popišmane i povuku ostavke. Tomislav Nikolić, Aleksandar Vučić i Dragan Todorović dobili su u drugoj polovini 1998. na korišćenje od Vlade Srbije povelike stanove u Beogradu. No, dok je strana čizma uveliko gazila po Kosovu, otkup tih nekretnina još nije bio završen. To se okončalo nešto kasnije, po bagatelnim cenama. Nikolić je, na primer, stan od 1,86 ari platio 25.000 nemačkih maraka. Kada se vlast promenila, na osnovu neovlašćenog bogaćenja (nazvanog ekstraprofitom) radikali su ipak morali da plate nešto više. Aleksandar Vučić je 2002. godine po tom osnovu doplatio 48.500 nemačkih maraka, a Nikolić 180.840. Prosta računica pokazuje da su povučene ostavke ipak bile isplative. Nikolić je svoj stan prodao, platio ekstraprofit i ostao sa 140.000 maraka u džepu, sve po zakonu, pa se opet skućio na Novom Beogradu. Na sva pitanja o finansijskom čarobnjaštvu kojim su za jeftine pare došli do stanova, radikali su odgovarali besnom vikom, dodajući da je sve bilo po zakonu.

OSTAVKOM DO ZVEZDA: Spektakularna ostavka u radikalskim redovima, ovaj put realizovana, usledila je 5. septembra 2008, kada je Tomislav Nikolić podneo ostavku na mesto šefa poslaničke grupe radikala u Skupštini i funkciju zamenika predsednika SRS-a. On je tada rekao da se na takav potez odlučio pošto je „dobio nalog“ od Vojislava Šešelja da radikali ne glasaju za Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju Evropskoj uniji, mada je na stranačkim organima prethodno bilo dogovoreno da za Sporazum glasaju, što je Nikolić u skupštini obećao. „Razlog moje ostavke nije samo raskol oko SSP-a, već nepoštovanje dogovora, principa i, pre svega, morala. Ja svoj život i političke stavove drugačije gradim. Neću pokretati novu stranku, ja sam srpski radikal i ostaću član SRS-a ukoliko stranka ne odluči drugačije. Politiku svakako neću napuštati, jer šta bih ja drugo radio“, rekao je tada Nikolić. Pošto ga je SRS isključio, Nikolić je 21. oktobra osnovao Srpsku naprednu stranku, ubrzo mu se priključio i Vučić, a ostalo je istorija.

foto: reuters

Politički protivnici, kako to biva, koriste svaku priliku da vlastodršce pozovu da se odreknu vlasti. U novembru 2012. bivša radikalska braća pozvala su Tomislava Nikolića da podnese ostavku zbog „izdajničke politike“. Naprednjaci su optužbe SRS nazvali „bezumnim i štetočinskim“, a nastup radikala, koji su zapalili zastave SAD, EU, NATO i Kosova, divljačkim, štetočinskim, prostačkim i primitivnim. „Takvi nastupi radikala govore o njima samima, sitnim šićardžijama koji koriste ovaj osetljiv trenutak za napad na predstavnike države, zarad svojih dubokih političkih kompleksa“, dodali su naprednjaci u saopštenju.

Posle višedecenijskog iskustva sa podnetim, neopozivim, opozivim, neprihvaćenim ostavkama, kao da je srpska javnost na slične priče malo oguglala, naročito kada su preglumljene. Može biti da se pričom o Vučićevoj ostavci hteo ostaviti utisak o čoveku za koga vlast nije ništa, a javno dobro sve, ali nije delovalo da se bilo ko uplašio smaka sveta. Možda i zato što je situacija oko pomenute ostavke onakva kako ju je Marko Somborac nacrtao u „Blicu“. Na njegovoj karikaturi usplahireni Ivica Dačić kaže Vučiću, koji se u tom trenutku svađa sa Tačijem: „Aco, čekaj samo da proverim sa tobom da li da prihvatim tvoju ostavku“.