Komentar
Batina ima jedan kraj – još uvek
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Usudiću se da ustvrdim da je munđos koristan oblik života
Munđos je deminutiv, tepanje, za munđaroša. Munđaroš bi pak bio sitan prevarant, muljator; etimologija mi izmiče, možda vuče na romani (ciganski), ne znam. Za razliku od belosvetskih hohštaplera ili ozbiljnih varalica, munđos je nekako simpatičniji – mada ni ovi drugi nisu bez šarma; bez šarma se taj posao ne radi.
Munđosi se dele na male, srednje i veće; na uspešne i neuspešne; na simpatične i nesimpatične. Uspešni teže da budu simpatični, pa su zato i uspešni, ako me razumete. Neki do kraja ostanu mali munđosi, jer su time zadovoljni; to onda nije pitanje pohlepe, nego principa. A princip je u svim tim kategorijama – od belosvetskog do sitnog munđosa – isti: korisno je i bogougodno pomoći budalama da se rastanu od svojih para. Da pare nisu za budale, to će vam objasniti svaki šibicar, najniža vrsta munđosa. Budale su, naime, pohlepne i misle za sebe da su pametniji od: munđosa, šibicara, kockara, kockarnice, Jezde, Dafine, banaka uopšte; i tako dalje. Visoko mišljenje o sebi upravo je ono od čega žive munđosi i ostale nabrojane kategorije. Pa kako da nam munđos ne bude simpatičan, makar i šibicar?
Nekoliko primera: znao sam početkom sedamdesetih lika koji je nosio onu grickalicu za nokte (čvak) i stalno od svakoga tražio na trenutak ličnu kartu. Tada su lične karte bile one plastificirane, pa je čovek odsecao čvakom ćoškove i spremao ih u kutijicu od filma. Posle je te ćoškove prodavao naivcima kao doze LSD-ja; uspevalo je. O lišću obične konoplje umesto one indijske i da ne govorimo…
Znam i sam kako to ide: imao sam svojevremeno običaj, kao klinac, da u robnoj kući „Beograd“ investiram u dva i po metra odličnog paraćinskog štofa i da ga za duple pare preprodam ispred komisiona kod „Zone Zamfirove“, jer ima britansku zastavu na obrubu i jer, kad se vlakno zapali šibicom, smrdi kao prava vuna – što i jeste. U to vreme odela su se još šila kod šnajdera, ako se neko seća, a „dok je ovaca, biće i štofova od čiste runske vune“, kako su govorili tadašnji munđosi. Tada sam naučio da je informacija novac: da je ovca znala za robnu kuću „Beograd“ i paraćinski štof – otišla bi tamo.
Na ovaj prilog muškoj karakterologiji naveo me je najnoviji blesavi skandal sa maturskim testovima (bilo ih je i ranije, ali ne ovako razvikanih). Setili se munđosi gde su pare; za to imaju, naravno, urođeni dar. Pare su kod dece i roditelja od kojih deca uče da se isplati varati na maturi. Te dve-tri hiljade dinara investicija su u budućnost, misle oni. Tako je, kažu munđosi, i onda im prodaju kako prave tako i izmišljene rešene testove. Ionako je svejedno: neće valjda da ih prijave policiji zato što su im prodali lažne rezultate testova? Tako budala postane dupla budala, a munđos je pare uzeo i sad – soli na rep. Suština je u ovome: ko je spreman da prevari, mora biti spreman i da će biti prevaren; pošteni se uzdaju u rad i znanje, pa i ne dođu u opasnost. Ako mene pitate, ja ove koji su testove pokrali ne bih ni gonio.
Usudiću se da ustvrdim da je munđos koristan oblik života. Ako ni zbog čega drugoga, ono u socijaldarvinističkom smislu: pripomaže prirodnom odabiru unutar vrste. Zatim, munđos je i od moralne koristi: na očigledan način primerom ukazuje na štetnost moralnog relativizma i pohlepe. On je hodajuće iskušenje grešnicima – pa ko nasedne, sam je kriv. Pametan munđos – a takvih je većina – svoje ovce ne prezire. On ih poštuje, jer od njih živi. Još više poštuje razborite i poštene ljude koji ne nasedaju na jevtino iskušenje; takvi su mu uteha da ipak neke pameti i poštenja ima u ovom pokvarenom svetu. Prema tome, Bog je u svojoj premudrosti stvorio i munđose; On zna zašto.
O velikim munđosima, nekima čak proslavljenim u literaturi, samo malo. Samo tri primera: Feliks Krul, čiji nam je potpuni životopis, nažalost, uskraćen prevremenom smrću Tomasa Mana; Ostap Ibrahimovič Bender, neumrli osnivač modernog munđanja, čijih se mudrosti dan-danas pridržava svaki munđos dostojan te časne profesije. Treći je moj omiljeni lik: Čeda Mihajlović (poznat i kao Igor Baruh), prerano preminuo u Gospodu u glupoj saobraćajki (ako je to istina, u šta ponekad posumnjam) kod Ade Ciganlije. Taj je sa istim žarom i naprezanjima išao i na sto maraka i na milion; stvar principa. Izradio je FBI, CIA, Rašu Smiljanića, Udbu, Haški tribunal, njujorški „Tajms“, izvestan folklorni ansambl itd. Sve dok nije naleteo na Legiju i Duću i podlegao pred brutalnom silom. To je ta razlika.
Nije da se žene ne bave munđanjem. Ali, one su tada hladne, proračunate i inteligentne; fali tu ono neko muško nadahnuće iz duše, sa dozom humora. Ne zamerite, ali je tako.
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Premijer Vučević najavio je nove informacije o ostavkama, ali od toga nije bilo ništa. Prvo da veliki šef izračuna kako mu se to uklapa u priču da se radi i gradi, kako da pogibiju petnaest ljudi pretvori u tek manju neprijatnost
Sprski đaci su infinicirani očajem svojih roditelja, nezadovoljstvom nastavnika i bahatošću države. Sistem je truo, pa teško da će pare rešiti problem
Ne znamo i ne možemo da znamo da li je do prekida programa RTV-a došlo zbog akcije 14 minuta tišine ili slučajno. Ali to ne menja suštinu
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve