To je onaj muškarac koji se venčao sa još jednom suprugom uprkos, to jest uz postojeći važeći brak. Ta je vrsta veoma retka, ne biste verovali, ali zakon predviđa i takvu kažnjivu mogućnost. Od bigamije teško može biti neke materijalne koristi, štaviše suprotno; to će vam objasniti svaki ženidbeni prevarant – efikasno se može opljačkati samo jedna žena u jednom trenutku; dve teško. Ima, dakle, nekog nematerijalnog – da ne kažemo duševnog – razloga za tu bigamiju i to je zanimljivo. Mudri Duško Radović, veliki poznavalac muško-ženskih odnosa, zamislio bi se: s jedne strane malo mu je jedna žena, a toliki nemaju ni tu jednu; s druge strane, ako mu je srce tako veliko da uspeva da usreći dve, to je dobro delo… Nezgodna dilema, priznaćete.
Da ne bi bilo da vam pričam napamet, evo retkog i dragocenog primera iz prakse.
Pre tridesetak godina imao sam na Karaburmi komšiju na spratu, simpatičnog, dobroćudnog medveda od čoveka i stidljivog kako to već krupni ljudi znaju da budu. Imao je – to je sada važno, kao što ćete videti – jedno jako retko arhaično srpsko ime koje ne smem da vam kažem (svi će se odmah setiti), pa ću ga nazvati kodnim imenom Prvoljub. Imali smo običaj da ga uveče pozovemo na piće i tako je jednom došao snužden. Šta je, Prvoljube, imaš problem? Imam, kaže on, imenovan sam na važan položaj gde kontrolišem velike pare, ali prolazim kroz krivičnu evidenciju, pa se sada snebivaju. Čekaj, nisi valjda nekad nešto klepio ili još gore? Ma, nisam, kaže Prvoljub i opet se zastidi. Jedva ga nagovorimo da prizna, a on će nama: ja sam, znate, osuđivan za bigamiju. Nemoj da sereš!, kažemo mi i nekako ga nagovorimo da ispriča svoju muku.
Prvoljub je, naime, radio za ozbiljnu firmu nedaleko od Beograda. Tamo se i oženio dobrom i lepom ženom i lepo su živeli. Po potrebi službe morao je da provodi po tri dana nedeljno u Beogradu, vodeći računa da repromaterijali stižu i već sve to; ozbiljna firma, veliki promet. Takav kakav je, veliki i dobar i zgodan, velikog srca, zaljubi se neizbežno u lepu i dobru devojku i u Beogradu. Dobro, nije prvi, kazaćete: toliki muškarci imaju i ženu i ljubavnicu, obe i dobre i lepe i šta sad? Jeste, ali nemaju svi tako veliko srce kao Prvoljub. A ova Beograđanka – kakve su već te dobre i lepe devojke – navalila da se udaje po svaku cenu. Dušu mu je na slamku popila dok on – dobar i velikog srca kakav je – nije pristao i oženio se još jednom. Šta će, jadnik, kad i nju jako voli, veliko mu srce, kako da je unesreći tako lepu i dobru?
Živeo tako Prvoljub u dva naizgled legalna braka neko vreme, trudeći se da zadovolji i usreći dve skoro zakonite supruge. Vredan i pametan, dobro je zarađivao, pa je postizavao. Tri dana u Beogradu, četiri dana u svojoj varošici; u svakom gradu stan i supruga, krevet, jelo sa kašikom i sve što spada dobrog muža; šta ćete više? Sve je to tako lepo trajalo nekoliko godina; tada još nije bilo kompjutera po opštinama, pa još i umreženih; danas ih, kao, ima, ali se podaci i dalje ne razmenjuju, znam: deset godina nisu registrovali jedan od mojih razvoda. Tu se umešao onaj „komedijant slučaj“ Crnjanskog, inače bi, operativno-taktički, Prvoljub ostao bezbedan do kraja života ili jednog od brakova – šta prvo dođe.
Slavila tako jedna žena godišnjicu mature u Beogradu i skupila svoje druge i ispisnice. Sede one tako, toroču i zabavljaju se, kad će jedna pomenuti svog muža Prvoljuba; čekaj, kaže druga, i ja imam muža Prvoljuba. Pogledaju se njih dve i povuku se u drugu sobu da sravne podatke. Tako mu i treba kad ima tako retko ime; da se zove Joca ili Pera ili Dejan itd., niko ne bi postao nimalo pametniji, jebo ga kršteni kum. Da skratim, pošto su sravnile podatke, njih dve sastave krivičnu prijavu i eto Prvoljuba na sudu.
Posle je sve bilo smejurija, ispričao je tužno Prvoljub: sudsko veće trojice (bigamija je opštinski predmet) upišavalo se od smeha zajedno sa zamenikom opštinskog tužioca, braniocem i zapisničarkom. On im iskreno objašnjava da je obe supruge em voleo, em izdržavao uz ne baš male napore, a oni se pišaju od smeha. Sudija, stariji gospodin, uspeo je kroz smeh da izjavi kako za 35 godina prakse nije imao bigamiju kao predmet pred sobom, mada je na fakultetu učio i to, ali tada su bila druga vremena.
Eto šta se dešava dobrim i pažljivim muškarcima velikog srca. Ako je Prvoljub živ i zdrav – što mu želim od sveg srca! – prepoznaće se. Samo se nadam da se nije više venčavao, jer dobra dela, kao što sam već jednom rekao, ne prolaze nekažnjeno.
