Naše smrti i vaš život

Gotovo svakog dana se Tabanovačkom ulicom vozim prema centru Beograda i prolazim pored poljančeta iza koga se nalazi zapušteni zid od opeke. Odavde su Hitlerovi vojnici od 22. avgusta do 12. decembra 1941. godine zatvorenike vodili na streljanje: 100 talaca za jednog ubijenog, 50 talaca za jednog ranjenog Nemca. Pre 72 godine odavde su u smrt odveli mog oca, starog tada 42 godine, ginekologa, rezervnog sanitetskog potpukovnika vojske Kraljevine Jugoslavije, koji je dospeo u ratno zarobljeništvo i onda umesto da ode u zarobljenički logor u Nemačku i ostane živ, nekako uspeo da pobegne, dođe u naš rodni Zrenjanin da vidi šta mu je sa porodicom. Korektno se prijavio novim vlastima. Zahvaljujući nekim prijateljima, Nemcima, i tome što mi je strina bila Nemica, moju sestru i mene su odveli u Novi Sad. Roditelje su mi uhapsili sa ostalim Jevrejima iz Banata, baržom niz Begej, Tisu i Dunav prebacili u Beograd, i… Kažem, gotovo svakog dana prolazim i… I ništa. Bacim pogled na Topovske šupe. Sad bi moj otac imao 114 godina znači da je… Da je šta? Svejedno bi bio odavno mrtav? Nije svejedno.

Spomen-ploča je postavljena 2005. godine. Senima ubijenih Jevreja i Roma poklonio se i tadašnji predsednik vlade Vojislav Koštunica. 2006. godine su polje pred zidom očistili, posejali travu i krstili ga „spomen-park“. Tabla bi ponekad bivala oštećena, na rubu „spomen-parka“ bacano je đubre, stare automobilske gume. Povremeno neko sve to očisti.

Pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka odlazio sam u posetu u zapuštene paviljone na Starom sajmištu, pre svega u atelje zaboravljenog vajara Stevana Dukića. Tamo su živeli i stvarali i neki vrhunski umetnici, Mića Popović, Olga Jevrić, Slava Bogojević, Mario Maskareli… Dolazili Mihiz, Pavle Ugrinov… Niko od njih nije razmišljao o tome šta se na tom mestu nalazilo, pod tim krovovima, između tih zidova događalo desetak, dvadeset godina ranije. Ali tada nisam ni ja, čak ni ja. Ja sam se sećao maja 1938. godine. Moj otac me u svom automobilu marke „štajer 55“ vodio na međunarodnu izložbu vazduhoplovstva na novosagrađenom beogradskom sajmištu. Imao sam devet godina, ne pamtim detalje, ali sećam se da su izloženi avioni na mene delovali jače nego kada sam kao odrastao čovek razgledao svemirske rakete u Kejp Kenediju u Americi.

HTEO BIH, ALI NE MOGU DA OKRENEM GLAVU: Nedavno je RTS snimio film o meni, pored ostalog su me postavili i pred spomenik žrtvama logora Starog sajmišta, rad Miodraga Popovića, podignut aprila 1995. godine na pogrešnom mestu blizu Save, relativno daleko od mesta negdašnjeg užasa. Taj spomenik nije projektovan u tu svrhu, podignut je na osnovu drugonagrađene ideje za spomen-park u Jajincima. Svejedno? Nekom je očigledno bilo svejedno.

Na podnožje apstraktnog spomenika su deca, koja su tu igrala fudbal, ostavila kaputiće i torbe. Predložio sam ljudima sa televizije da ih pitamo da li znaju na koga ili šta podseća spomenik na koji su bezbrižno bacili svoje stvari. Urednica nikako nije htela. Mogao sam i sam da priđem deci, pa bi kamerman pošao za mnom, ili ne bi… Mogao sam da porazgovaram i bez snimatelja. Zašto nisam? Čega sam se bojao?

Iz logora Judenlager Semlin – Jevrejski logor Zemun – odveli su dušegupkom i u njoj plinom ugušili i moju majku, lekarku, staru tada četrdeset jednu godinu. I mog ujaka Pištu sa ženom i dvoje dece. I ne znam tačno još koliko hiljada staraca, žena i dece. Svoju poslednju poruku iz logora moja mama je napisala 30. januara 1942. godine svojoj sestri Olgi: „Želela bih vesti od vas. Pišta je tu sa porodicom. Ja sam sama. Kao lekarka imam mnogo posla.“ Više nije smela. Ona bi danas imala 112 godina, znači, svejedno bi odavno bila mrtva. Da li je svejedno?

Nanovo sam gledao film o Starom sajmištu u produkciji Televizije B92. Boža Rafajlović, Aleksandar Lebl, pa i ja, pričamo na tu temu i samo što ne plačemo pred kamerama. Starci cmizdre. Zar stalno moram da se vratim na takozvani holokaust, jer me je „zakačio“, a još sam živ? Ipak, ne mogu da demonstrativno okrenem glavu ulevo kad se vozim Tabanovačkom ulicom koja jednosmerno vodi prema Autokomandi da ne bih bacio pogled udesno gde je zid pred negdašnjim Topovskim šupama.

NIJE MOJ PROBLEM: Komandant na Sajmištu bio je Herbert Andorfer, esesovski potporučnik, ranije ugostitelj iz Linca. Glumio je prijateljske odnose sa logorašima, pio sa njima kafu, igrao karte, delio deci bombone, lično se trudio da mirno uđu u kamion koji će ih, kako je rekao, prevesti u neki bolji logor, pa ih lično pratio na putu smrti. Sudilo mu se tek 1967. godine, izjavio je da je svoje žrtve „varao iz milosrđa“, hteo je da ih poštedi smrtnog straha. Osuđen je na trideset meseci zatvora zbog smrti najmanje 6000 Jevreja. Po mesec dana za po 200 staraca, žena i dece ugušenih ugljen-monoksidom. U Beču sam u tramvaju ponekad pomišljao da bismo se, ako bismo se slučajno sreli, kao dva starija gospodina možda učtivo nasmešili jedan drugom. Umro je 2007. godine u devedeset šestoj godini života. Andorferov zamenik, esesovski vodnik Enge nije ni osuđivan.

Šta da se radi? Šta bi trebalo da uradimo?

David Albahari je napisao roman Gec i Majer, ja knjigu sa naslovom Aveti iz jednog malog grada, mladi Pavle Zelić je istoj temi prišao na urnebesno nadrealistički način romanom Peščana hronika, Jovan Bajford je u knjizi Staro sajmište sažeo sve što sakupilo o toj lokaciji… Knjige i filmovi su neophodni, ali time se ne rešava problem šta da se postavi na „licu mesta“, na „mesto zločina“. Da li ravnodušni moderni grad da preraste preko njega?

Bio sam u nekim memorijalnim centrima, i u Jad Vašemu u Jerusalimu i u Buhenvaldu kraj Vajmara, kome sam ja pripadao. Ne treba da ih kopiramo. Ne mogu da tvrdim da mi je svejedno šta će se učiniti, ne mogu da kažem da nisam radoznao, ali izjavljujem da sam uveren da moja generacija i ja o tome ne treba da odlučujemo. To je pitanje za naše sinove i kćeri, naše unuke, da li oni žele da se sećaju šta su njihovi preci doživeli ili kako su umrli, na koji način da to beleže ili ne obeleže, da li da se opterete tim bremenom ili da ga zbace sa svojih ramena. Njihov problem.

TRIJUMF ŽIVOTA UMESTO NADGROBNOG SPOMENIKA: Predratno Staro sajmište bilo je primer tadašnje moderne arhitekture, tragove treba sačuvati makar samo u karakterističnoj kuli. Logor za Jevreje zaslužuje posebnu pažnju zbog metoda ubijanja kamionom dušegubkom, koji je mesecima prolazio kroz centar Beograda na očigled šetača duž Terazija i glavnih ulica. Sledeća tematska celina je Sajmište kao Anhaltelager – prihvatni logor za zatvorenike koji su stizali iz drugih mučilišta i poslati dalje, na primer u Aušvic. A posle rata? Prvo se tu nalazio štab radne akcije za izgradnju Novog Beograda, zatim ateljei umetnika. Izgradnja zemlje i umetnost mogu da se povežu sa jezivom prošlošću, život sa smrću. Kako? Ne znam. Ja se ne zalažem za to da se Staro sajmište pretvori u nadgrobni spomenik, nego u nešto što će živeti, što će dozvoliti igru i smeh, a istovremeno podsećati na jad. Trijumf života. Kad bi rimski carevi slavili trijumf do njihovih nogu bi klečao rob i šaputao Memento mori! – Seti se smrti!

Ja ne volim groblja.

Moj rodni grad Zrenjanin odlučio je 1986. godine da staro jevrejsko groblje u Tomaševskoj ulici premesti u Bašaidsku ulicu. Dobio je dozvolu rabinata. Grad je pozvao potomke na tom mestu sahranjenih lica da daju dozvolu. Ukoliko je bilo živih potomaka. Pozvali su i mene. Moji baba i deda po očevoj strani bili su poslednje osobe sahranjene na tom groblju, izvršili su samoubistva aprila 1941. godine kada su Nemci ušli u grad sa obrazloženjem koje je moj deda, takođe lekar, napisao na receptu: „Tako sam lepo živeo da ne dam da mi pokvare kraj.“

Odveli su me do nekog mesta na rubu groblja, rekli da je to možda ovde i pitali da li da kopaju? Odlučio sam da ne treba:

„Ako ovde iko leži neka počiva u miru.“

Rekao sam da na zajedničkom spomeniku poginulim Jevrejima na novoj lokaciju zapišu imena babe i dede, oca i majka. Posle toga bio sam dvadesetak puta u Zrenjaninu, ali nisam obišao groblje u Bašaidskoj ulici, nisam proverio da li su i kakav zajednički spomenik tamo podigli i da li su i kako zapisali imena. Ja sam ih pomenuo u svojim knjigama.

Pre neki dan prođoh Tabanovačkom ulicom peške – pešačkih staza nema, pa nema ni pešaka – nepregledna kolona automobila besomučno juri iz Kumodraža i Braće Jerkovića prema Autokomandi. Kod poljančeta ništa ne ukazuje da je oronuli zid pozadi od bilo kakvog značaja, ali do njega ipak vodi popločana staza. Travnjak je relativno nedavno šišan, smeće skrajnuto, ali vidljivo iza niske ogradice. Tabla, trenutno neokrnjena, stoji na svom mestu, slova su sitna, jedva se čitaju. Tiho je, anonimno, bezimeno, kao što su bez imena ostali oni koji su odavde odvedeni u smrt i postali brojka u statistici.

Projekat za Topovske šupe

Izgradnja tržnog centra Delta Planet na delu Autokomande poznatom kao Topovske šupe prikazana je u nekim novinskim tekstovima kao rušenje spomen-parka žrtvama nacističkog terora. Iza projekta stoji poznata izraelska kompanija MYS Architects, čiji je izvršni direktor Ami Mur reagovao na takve tvrdnje pismom u kome su i reči „da je cinična upotreba jednog tako ozbiljnog pitanja kao što je holokaust i istovremeno ignorisanje pravih činjenica tabu koji je nedopustiv“. Mur ističe da je izraelska firma počela da radi na projektu 2005. godine, kao i da su MYS Architects i kompanija Delta od tada više puta konsultovali predstavnike jevrejske zajednice u Srbiji.

„Zbog lošeg stanja prvobitnog memorijala iz 1951. i njegove udaljenosti od trga Autokomanda, predložili smo da se na tom trgu odredi mesto za memorijal koji bi bio sastavni deo glavnog ulaza u tržni centar, ali bi istovremeno zadržao svoju autonomnost,“ navodi između ostalog Mur. On kaže i da je njegova kompanija dala više alternativa za lokaciju memorijala, kao i da je kompanija Delta bila „više nego politički korektna u pogledu ovog spomen-obeležja“, i da po tom pitanju transparentno sarađuju sa svim vođama jevrejske zajednice u Srbiji.

„Trebalo bi da imamo na umu da su ‘Topovske šupe’ bile vojno skladište koje je improvizovano u koncentracioni logor u periodu od pola godine. Stari zidovi ne znače ništa dok suština memorijala znači sve. Glavno pitanje u pogledu predloženog memorijala jeste da ga treba, uz dužno poštovanje žrtava i obrazovanje novih generacija, napraviti tako da bude što vidljiviji i pristupačniji. Postojeće spomen-obeležje to ne čini! Hotel ‘Moskva’, koji je bio sedište Gestapoa, centar zla, mučenja i smrti nacističkih okupatora (baš kao i hotel ‘Lutecija’ u Parizu), danas je hotel s restoranima i salama za bankete u kojima se organizuju venčanja i razne druge proslave. Duboko verujemo da bi glavni memorijal trebalo da bude integrisan u novu zgradu i da bi trebalo da se usredsredi na jevrejske i romske žrtve, kao i na sve ostale žrtve koje su deportovane na gubilišta oko Beograda. Verujemo da bi memorijal trebalo da čuva uspomenu i na 131 ‘pravednika među narodima’, odnosno na Srbe koji su doveli svoje živote u opasnost pomažući i spasavajući Jevreje od nacista“, zaključuje u svom pismu Mur.

M. T.

POSLEDNJI ZNAK ŽIVOTA MAJKE AUTORA OVOG TEKSTA: Pismo sa Starog sajmišta