U pekaru nadomak moje zgrade (koju delim sa drugim stanarima ovom ih prilikom takođe pozdravljajuć) uđem da kupim kolačić zvani dansko pecivo (ima više krema i bresaka nego glutena, I think), naporedo sa mnom unutra dolebde devojka, kao da je sad sišla sa modne piste, gde bi ovde bila revija, preko puta je prodavnica SIMPO, ali je tamo sve kao i uvek mirno (blago rečeno), možda je istrčala iz Vojinog salona, a jeste joj pricheska sveža, to se vidi, kao što znalac i o princes-krofni može pouzdano može reći pre koliko je sati sklopljena; ima mini suknju, minimini jaknu, kao dečiju, a koja je njen broj, i da nije na štiklama bila bi viša od mene, ali to što je lepa – ni po jada, nego je nasmejana, pogledom prelazi preko kompletne posade pekara i prodavaca koja je pa sva na gotovs da je usluži, ma ovo je neka slavna ličnost, stvar je opšte kulture znati je li pevačica, voditeljka, manekenka ili modna dizajnerka, i na mene, ma koliko zaostalog, u taj mah pada deo njenog sveobuhvatajućeg osmeha, ona će samo jedan late, pa vi već znate, kaže osoblju, zadovoljna što je njena pojava i njena navika jedna od konstanti pekare, i ja sam nekad bio poznat, proletelo mi je nevoljko kroz glavu, ali vi ste tada sa ostalim maloletnicima iz vaše zgrade bili napolju, zašto biste u sedam uveče gledali televizijski dnevnik, dobije lepotica kafu-late za poneti je, plati i zahvali jednako ozarena kao i kad je ušla, izađe pre mene, ja i dansko pecivo stanemo da čekamo dvadesetčetvorku, devojka se okrene i preko ulice mi dovikne „Prijatno!“, ja dabome revnosno otpozdravim, pa bili smo u istoj pekari, pozdravila me je samo zato što joj je sve potaman, a tako, što reče predsednik Milošević, treba i da ostane.
&
Kao dobra domaćica, Lauren me je ubrzo pošto sam stigao u Njujork upozorila da ću od omladine u kampu balkanske muzike, ali i drugde, svako malo čuti „osam“, sa dugim „o“, pa šta to znači, ništa, kao u Beogradu „ekstra“ (koje, gle, isto ima „e“ duže nego što je bilo u reklamama pre trideset godina), desi se da ja dopadnem jako lepe i ganc nove univerzitetske bolnice, gde sam odmah dobio sobu u kojoj su se smenjivale osobe različitih medicinskih specijalnosti i funkcija, jedni uzimaju uzorke, drugi daju infuziju, treći rade EKG, četvrti valjda EEG, peti nalazi na kompjuteru američke ekvivalente lekovima koje ja doma pijem i kad mi je dobro, sa mnom su u sobi Ljubica, Alan i Lauren, već mi je bolje nego što mi je bilo u kolima hitne pomoći, svi su lekari, treba li reći, ljubazni i svi mi dolaze na noge, sa mojim multipraktik krevetom jedino nije povezan rendgen, i jedino tamo ću ja peške otići, a vratiću se u pratnji Ljupča Miloševskog, Makedonca, koji mi je ispričao bugarski vic iz vremena mog rođaka Todora (policajac kažnjava vozača i po ondašnjem običaju mu spravom nalik kakvu su imali kondukteri pravi rupu na vozačkoj dozvoli, tek tada primećuje da se prekršilac preziva Živkov, pita ga prestravljen je li u srodstvu, toa mi e čičo, kaže prestupnik, predstavnik zakona tada hemijskom dopisuje pored rupe: taa dupka nee dupka), Mišel, kao učenica srednje medicinke škole, sitnog rasta, sa kosom boje slame i plavim očima, muči se da mi pronađe venu, pa gde vam je vena, I am not so proud of my veins, kažem tonom krivca, a vežbam i u ovoj prilici engleski, Ljubica, Alan i Lauren koji su sve vreme sa mnom u sobi smeju se, posluženi su keksom, čajem i sokom, smeje se i Mišel, iz druge mi ruke izvadi krv, stavlja mi flaster i kaže: „Osam!“ Nasmejemo se svi, Mišel se malo štrecne, pa šta sam pogrešno rekla, ja joj brže-bolje, iako je moj engleski tu najslabiji, ali ipak sam ja pacijent, objasnim da je to izraz koji sam savladao i na koji sam spreman već nedelju dana, ali se promocija nove reči eto zbila u bolnici.
Zašto ovo pišem, pa zato što ni engleskom kao i bilo kom drugom jeziku ne može niko da naškodi, izazvao sam jedno „osam“, a opet, i Frost mi je na raspolaganju, ako samo ushtednem i ako sam dorastao: As I came to the edge of the woods/ Trush music – hark! Now if it was dusk outside,/ Inside it was dark…
Isto je kod nas, mladi naraštaj prepušten je genetski modifikovanom jeziku medija, reklama i estrade, ali mu je na izvolte i sve što je ikada rečeno, napisano ili snimljeno na srpskohrvatskom, a evo šta je rečeno u Bosni, gdje kiša bi pala, pasti ne može, Sunce bi sjalo, sjati ne može, sve zbog žalosti Ibrahim-bega, Ibrahim-bega svezana vode, svezana vode da ga pogube (objese, u verziji koja, eto, obelodanjuje i samu tehniku izvršenja smrt. kazne); osuđenik će bratu ostaviti amanet, kad djeci svojoj krojiš haljine, skroji i mojoj, kao i svojoj, nek se ne pozna da su bez oca, a sve ovo pominjem najvećma zbog stiha „za njim pristaje brat mu Alija“! Pristajati znači i dolikovati, priličiti, brat je tu jer mu je tu mesto, u daljem konotativnom krugu Alija je lađa koja pristaje u luku sumornu, gde drugi niko neće, a on mora, eto, to je jezik, ne jezik, nego jedno od njegovih bezbroj lica svima jednako dostupnih; ako neko ne haje, jeziku je ravno do Kosova.
