Stečaj, stečaj, ko ga ne zna skupo bi ga platio. Zadesi me ova studija u selu, daleko od interneta, rečnika i enciklopedija, te ne mogu da otpočnem tekst na moj omiljen način, kako je nastala reč, kako se menjala kroz vekove, kako se ista neprilika zove na nekom od stranih jezika kojima imam kakav-takav pristup. Ništa. Stečaj, svak znade što je, i niko nije pametan što je, samo ime kao da mu protivureči, a možda mu i ne protivureči: sticati, teći, tecigazda, tečevina, tekovina, sve to vodi dobru, napretku i uvećavanju onoga od čega se počelo, a onda se, tržište je čudo, sve posuvrati i onaj ko je radio, smišljao, grabio, odjedared mora priznati da više nije dorastao igri, leti napolje, a njegovi dotadašnji partneri, ortaci, mušterije, klijenti, gledaju da od njega, netom otpisanog i već prežaljenog, izvuku šta se izvući može.
*
Kao što se mlado vino uzmuti kad vinograd u proleće krene, te izgleda kao da postoji tajanstvena veza između loze u vinogradu i njenog potomka u hrastovoj i dudovoj buradi, tako smo i moji roditelji i ja pali pod stečaj istovremeno, iako je među nama ležao Atlantik i nekoliko članica EU: nekad prepuna štala, u koju je moj otac bez milosti vodio sve goste, kao direktor naprednog kombinata, postala je preveliki napor, došao bio vakat da se marva mic po mic prodaje, eto i kupca iz Južne Srbije, doveo ga moj sinovac sa kojim se na brzu brzinu trgovac sprijateljio, kupio neznanac kravu i platio u gotovom, nasuprot seoskoj zadruzi kojoj uvek duguješ, za seme, veštačko đubrivo, ona tebi duguje za mleko, tu se retko, u povremenim prebijanjima (kakva reč), pojavljuje zvečeći novac, e, sin Juga platio je u gotovom i ostavio izvanredno lep utisak u selu.
Sledeći put se pojavio u istoj pratnji, sad mu treba više stoke, ali će platiti tek za dve nedelje, moji mu punonadežno dadoše dve krave i jednu junicu, ali im je to bio poslednji susret i sa marvom i sa homo sapiensom koga su počastvovali veresijom, zemlja već beše data u zakup, ostalo je bilo samo nešto živine i svinja, ali je viševekovna tradicija, gle, okončana ordinarnom, grubom prevarom; tešismo se da nismo jedini nagraisali, pola Farkaždina bilo je opljačkano od istog lica, i sva okolna sela, beše to potkraj veka, policija begunca ne mogade uhvatiti iako je stado njegovo poprimilo bilo biblijske razmere i ne bi ga mogao ni sakriti, ni napasati, ni prodati, a da ne izazove pozornost, a zašto ne i sumnju. Prijavljivali ljudi to cenjenom SUP i časnom sudu, moj stric Karči i ja išli smo u Zrenjanin, u sud, da potpišemo šta smo dali i kako su izgledale naše rumenke i ruže (jednom teletu je moj otac dao ime Brena, ali mislim da ono nije postalo predmetom pljačke), ali do dana današnjeg za počiniocem ove za nas pljačke stoleća organi gonjenja uporno i bezuspešno tragaju, a ja se sećam kako sam upitao otkad mi imamo ovaj mikser, a mati će: „Pa to smo kupili pre, dok… nismo…“ Nije imala srca da kaže „osiromašili“, možda čak i „propali“, ali će zato sa kuhinjskog otomana čovek za koga se smatralo da drema ili makar da ne prati naš small talk uskočiti kao da je učesnik recitala: „… pali pod stečaj“.
*
Sin im se beše posvetio prodaji sladoleda u Filadelfiji gde su ga zajednički udesili zla sreća, posvemašnje njegovo nepoznavanje engleskog jezika, kvarta koji mu je dodeljen, sladoleda kojeg je bilo bezmalo dve stotine vrsta, kao i presporo shvatanje da zaposleni u kapitalizmu imaju kratke pauze za ručak nakon kojih je nemoguće prodati im bilo šta. Sladoled se na pensilvanijskim farenhajtima topio dok je amater po frižideru grozničavo tražio sortu na kojoj su maloletni kupci, ali već klasno osvešćeni kao potrošači, insistirali…
Po ugovoru kupuješ pun veliki kamionski frižider sladoleda i drugih slatkiša, šeststo dolara položiš unapred, kamion plaćaš 43 dolara dnevno, trošiš desetak dolara za benzin, sladoled je u maloprodaji otprilike dvaput skuplji nego što si ga ti platio, ali da bi ti bio u plusu, moraš dnevno da pazariš – koliko? Sto dolara zvuči dobro kao dnevni promet, ali si pedeset već dao za sladoled, pa kamion i benzin, opa – ti si na gubitku tri dolara, a vozio si deset ili jedanaest sati. Dvesto dolara behu moj san, ali to za nekoliko meseci nisam nijednom dostigao (sto dolara sladoled, pedeset tri kamion, for my pocket it is $47, good!).
Promet se držao stotke, krajnje vreme da se kontrakt raskine: menadžer ti oprosti zakup kamiona dva dana, okačiš tablu da završavaš sezonu i prodaješ sa kraljevskim popustom mrske zalihe, doneo sam na kraju kući dosta sladoleda, među bombonama su se našle i jedne zvane „Cry baby“; nisam ih ni prodavao ni probao, uzmem jednu i zaprepastim se koliko je ljuta, paprena i kisela istovremeno, naziv krasno ide uz moj biznis, uh, imam još malo mesta za moju dragu banku: zlokobno zgusnute rebraste zavese na svim izlozima, ka ulici okrenuti slepi ramovi bez slika i bez reči, stečaj, zaostala je jedino reklama gde ti predaješ valjda fiskalne račune, i onda se dvaput godišnje dodeljuje beli fijat, slogan je „Računi naši, nagrade vaše“: dok je banka radila nisam tu priliku da dođem do novog automobila ni primetio.
