Čukarički rukavac
Pomor ribe fekalijama
Saobraćaj
Mračna strana trotineta
„Drugari, nema spojlovanja… Prozivke, uvrede, sve može, ali izbegavajmo spojlovanje.“
„Š’a ti je to spojlovanje?“
„Odavanje preokreta u zapletu filma.“
I, eto, sad znate: spojlovali smo rešenje priče o novogovorskom spojlovanju pre nego što je čitalac počeo da se za to interesuje.
Pa, pitanje: da li ljudi koji pročitaju, na istom već citiranom internet mestu, da je „film spektakularno tragičan, što je ključno za celokupan utisak: Leon gine na kraju, ali ne pre nego što raznese Gerija Oldmana u ulozi života i najvećeg šupka u istoriji korumpiranih snaga reda“ ne idu u bioskop? Ne, obrnuto, krenu da ga vide.
Uvreženo je mišljenje da stvari čitamo i/ili gledamo ne želeći da unapred znamo njihov kraj. Kao, baš pričam vic i neka budala – u ovom slučaju spojler – odmah saopšti poentu („A za beganje baterije imaš!“). Ili oni koji na trećini filma odustaju od gledanja ako procene da radnja vodi hepiendu ili tragičnom raspletu, očekivanom i poznatom kraju, pa izađu iz priče. Međutim, ima i druga strana: oni koji u knjizi prvo pročitaju poslednju stranicu, pa tek onda počinju da čitaju, sa uživanjem.
Dakle, spojleri ne spojluju priče, već pojačavaju uživanje u njima. Bar tako kaže jedno novo psihološko istraživanje Kalifornijskog univerziteta. Ispitanicima je na čitanje ponuđeno 12 kratkih priča koje su potpisali i likovi klase jednog Džona Apdajka, Antona Pavloviča Čehova, Agate Kristi ili Rejmonda Karvera – sa ili bez uvodnog pasusa sa informacijom o zapletu i raspletu.
Pokazalo se da čitaoci više vole priče čiji im je kraj unapred saopšten.
Samo je Čehovljeva „Opklada“ izdržala probu: više su uživali ne znajući njen kraj. Kao ni vi i ja, uostalom.
Istraživanje se nije bavilo razlozima zbog kojih ljudi više vole da znaju kako će se nešto završiti, ali su istraživači skloni neobaveznom zaključku da je u umetničkom stvaranju zaplet pitanje zanata, a stvarna vrednost priče u pripovedačkoj moći autora.
Kolateralna potvrda ovog otkrića je činjenica da se poznate priče čitaju i pročitavaju s nesmanjenim zadovoljstvom, kao što se omiljeni film može ponovo gledati s nesmanjenim zadovoljstvom.
Apokalipsa sad, na primer. Ko će da mi unapred ispriča njen kraj?
Ukoliko imate trunku ličnog integriteta, lako ćete ugledati samog sebe na kiši u štrajku glađu. Kao što danas za Milomira Jaćimovića nema pravde, zakona i ustavnih prava, sutra ih možda ni za vas neće biti
Nema ničega u ideji Fakulteta srpskih studija što državni univerziteti već ne pokrivaju. „Identitetske discipline“ nisu drugo do košmari proizašli iz falangističkih glava
Ko je od nas ikada pogledao svih 250 imena poslaničkih kandidata na listi za koju želi da glasa? Iako to nigde nije rečeno, jasno je da će studentska lista biti švedski sto. Ako je ikom bitno, moj glas imaju, sve i da mi se 249 imena ne dopadne
Dijana Hrka, Milomir Jaćimović i emocije građana
Ranjene duše na obodu Ćacilenda Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
