Teško pitanje. Moj novi čitač elektronskih knjiga sjaji se na stolu. Koju knjigu prvu da daunloudujem? Znam da u tome ima i simbolike. I uzaludnosti. Jednako je i važno kao tolike druge simbolične a uzaludne stvari. Koju bih to knjigu uvek voleo da imam sa sobom, svejedno da li se zateknem u Avganistanu ili u metrou? O tome valja razmišljati dok vršljaš po besplatnim sajtovima s elektronskim knjigama… Evo ga! Našao sam: mamutsko izdanje Sandokanovih avantura! Na hiljade stranica džungli, engleskih vojnika i sepoja, Džejmsa Bruka i crvenih zastava s glavom tigra… Mompracem i Labuan, Saravak i Indijski okean… Savršeno!
Krug se zatvorio: prva knjiga koju sam u životu pročitao bila je Tigrovi Mompracema, pa je to morala biti i moja prva elektronska knjiga.
UPOZNAVANJE: Zapravo, Sandokanovo ime sam znao i pre nego što sam uopšte mogao da čitam knjige Emilija Salgarija. Još se sećam tog leta od pre trideset dve godine. Vrelo avgustovsko popodne u malom selu Longobardiju, na zapadnoj obali moje rodne Kalabrije, na najjužnijem delu kontinentalne Italije. Teško je bilo naterati decu da budu mirna i tiha tokom tih dugih, lenjih letnjih popodneva, u kojima su se odrasli na ležaljkama borili protiv vrućine. Moj otac je davao sve od sebe da ućutka mene i moje nemirne drugare. Onda je došao na ideju: s nekoliko prijatelja, očeva tih mojih drugara, napravio je improvizovan šator. Šator za priče. Svako popodne bi se sva deca okupila u njemu, i on bi im pričao priče. Treba li reći da su među prvima bile priče o Sandokanu i Janezu. Naravno, nije on pratio Salgarija baš doslovno, radije je išao po sopstvenim sećanjima na knjige koje je čitao kada je bio sasvim mlad. Za njegovu generaciju, Sandokan je bio ono što se čitalo u detinjstvu i mladosti, i poželeo je da to podeli s nama. Tek mnogo kasnije shvatio sam puno značenje toga.
Leto sledeće godine, 1982, bilo je nezaboravno. Provodio sam raspust s porodicom na planini, u kući moje tetke. Italija je osvojila svetsko prvenstvo u fudbalu pobedivši Nemačku u neverovatnoj finalnoj utakmici. Italijanska državna televizija, RAI, davala je ponovo seriju o Sandokanu iz 1976. godine. Za sve Italijane, Kabir Bedi je bio savršen izbor za Salgarijevog junaka. On sâm se seća onog vremena u nedavno prikazanom dokumentarnom filmu o tome kako je snimana televizijska serija Sandokan: „Godinama nisam mogao da radim u Italiji, jer više nisam bio Kabir Bedi, bio sam Sandokan, svuda, za svakoga.“ Televizijska serija je bila toliko uspešna da su Kabira Bedija, kad je prvi put došao u Rim, na aerodromu Fjumičino dočekale desetine paparaca. „Kada sam izašao iz aviona“, seća se on, „pomislio sam da je neko drugi važan leteo sa mnom, i osvrtao sam se da vidim ko je to. Onda sam odjednom shvatio da su svi oni tu zbog mene. Bio sam zapanjen.“
S tim utiscima Kabira Bedija u glavi počeo sam da čitam Sandokana, potkraj tog leta. Čitačke sposobnosti osmogodišnjaka bile su daleko do toga da može stvarno da uživa u starovremskom jeziku Salgarijevom. I sva ta imena… Kamamuri, Sambigliong, Tremal Naik… bilo je to neverovatno otkriće, pritom vrlo korisno: tražio sam od roditelja svoj prvi atlas, da bih pronašao gde su ta mesta koja Salgari opisuje, mada sam znao da je Mompracem premali da bi se uopšte video.
Nakon te prve knjige, Tigrovi Mompracema, usledile su mnoge druge, ponekad skrivane pod jastukom, u nedopuštenom noćnom čitanju, pod ćebetom, s baterijskom lampom. U takvim noćima osećao sam se poput onih hrabrih Sandokanovih ljudi kada se skrivaju od engleskih patrola – koje su nevoljno i ne znajući igrali moji roditelji kad su prolazili hodnikom.
Šta je to čitanje ostavilo za sobom? Morao sam da čekam godinama dok je neko to objasnio.
POSLE MLADOSTI: U jesen 2011, meksički pisac Pako Inasio Taibo II sedeo je naspram mene u hotelskom lobiju u Rimu. Intervjuisao sam ga. Pripalio je još jednu crnu cigaretu i otpio gutljaj koka-kole. Pričali smo o njegovoj poslednjoj knjizi, Povratak malezijskih tigrova (antiimperijalistički kao nikad). Pako je sjajan pisac; njegovo remek-delo je biografija Če Gevare, najbolja ikad napisana, ali napisao je i divnu biografiju Panča Vilje i avanture privatnog detektiva Hektora Belaskoarana.
Započeli smo razgovor. „Vidiš, onaj ko kao mali čita Salgarija, nema šanse da taj kao odrastao glasa za Berluskonija“, rekao je, dodavši: „Ja sam postao levičar ne zbog Lenjina, nego zbog Sandokana.“ Shvatio sam da je u pravu. Apsolutno u pravu. Ono čemu je Sandokan naučio mene – i mnoge Italijane – jeste da uvek budeš protiv svakog Džejmsa Bruka.
Grehota je što italijanska visoka kultura uvek prezrivo isključuje Salgarijeve knjige i karakteriše ih kao „popularnu literaturu“, nešto što valja samo nedovoljno obrazovanima. Tek nedavno, kad se obeležavalo sto godina od Salgarijevog tragičnog samoubistva – 25. aprila 1911. – italijanski intelektualci su shvatili koliko su pogrešili i uvrstili su ga u velike pisce naše savremene književnosti. Pričajući s Pakom Inasiom, shvatio sam još nešto. Kao klinac, barem jednom sam sanjao da budem Sandokan, kao i bilo koji muškarčić moje generacije. Odrastajući, shvatiš da ne možeš da budeš Sandokan: on je princ, on je Indijac i bori se za nešto što veruje da su Britanci oteli. Ipak, tu je drugi karakter: veliki junak Janez, Sandokanov pobratim. Da, Janez: on je Evropljanin, Portugalac, belac koji je odabrao drugu stranu, stranu ugnjetenih i potlačenih od njegovih zemljaka koliko i od drugih kolonijalnih sila.
Janez je arhetip hiljada Evropljana koji su iz raznih, ne uvek časnih pobuda birali da se pridruže „drugoj strani“. Njegov alter-ego je Džejms Bruk: zaljubljen u Istočnu Aziju baš kao i Janez, ali koji se bori za sopstveno bogatstvo, iz vlastite ljubavi prema avanturi i kao pripadnik Britanske imperije.
Janez je ono što je istorija mogla da bude, Bruk ono što ona jeste. Istorija kaže da je Bruk pobedio, kratkoročno. Legenda kaže da će Janez i Sandokan pobediti, jednog lepog dana. I Tigrovi Momracema ponovo će zarežati.
Enco Manjini
Antrfile
Izgubljena knjiga o Sandokanu
To je već legenda u legendi. Poznato je da je Hugo Prat, tvorac „crtane literature“ i otac Korta Maltezea, uradio skice za Sandokanove avanture dok je radio za „Korijere dei pikoli“, poznati italijanski strip-magazin iz 70-ih i 80-ih. O tome je pisao jedan od njegovih kolega iz tog vremena, Alfredo Kasteli: „Priča o Pratovom Sandokanu bila je legenda već te 1971. godine, kada sam ja počeo da radim za ‘Korijere dei pikoli’.“ Pratov scenarista Milo Milani radio je neko vreme na scenariju koji je trebalo da bude adaptacija Tigrova Mompracema, podeljena na dva zasebna dela. Prat je počeo da radi na prvom 1969, ali desilo se da je Korto potpuno zasenio Sandokana.
Zapravo, već 1967. godine Prat je uveliko radio na delu o svom najpoznatijem junaku, Baladi o slanom moru. Mnoge Kortove avanture usledile su u naredne tri godine, i pozne 1973. Pratov Sandokan jedva da je bio napola urađen: 28 tabli od predviđenih 32 u prvom, i samo dve od 32 u drugom poglavlju, koje je trebalo da sadrži Marijaninu smrt i uništenje Mompracema.
U „Korijere dei pikoli“ odlučili su da ih ipak objave, ali je ta ideja konačno napuštena zbog nedostatka crteža: niko nije mogao da nastavi priču tamo gde ju je Prat napustio, niti je iko to želeo. Tako je Pratov Sandokan skončao u žutoj koverti, pospremljen u neku ostavu redakcije „Korijere dei pikoli“. Godinama kasnije, kaže Kasteli, baš je Prat bio taj koji je pitao za te crteže, verovatno zauvek izgubljene. Seća se njegove manične potrage po spremištima „Korijere dei pikoli“, odakle je mnogo stare hartije bačeno ili čak spaljeno da bi se napravilo mesta za nove stvari.
Ali Sandokan nikad nije umro, što se nas tiče. Zapravo, četrdeset godina kasnije, Pratove crteže za Salgarijeve knjige objaviće Racoli, u predivnom izdanju, sa svim nedovršenim skicama i pričom do trenutka do kog je Prat u njoj stigao. Kasteli je napisao uvod, objasnivši kako je slučajno našao izgubljene crteže u sopstvenom podrumu, u jednoj velikoj kutiji zajedno s drugim papirima koje je pokupio 1975, kada je napuštao „Korijere dei pikoli“. Kutija nikada nije otvorena, i on je potpuno zaboravio šta je u njoj.
Pratov Sandokan je mnogo drugačiji od onog njegovog nekako poverljivog televizijskog portreta: mlađi je i više đavolast/zločest. Janez je nalik Kortu Maltezeu – i mogli bismo doveka da se raspravljamo da li je Janez zapravo prerušeni Korto Malteze, ili obratno. A Marijana izgleda kao Pratova prva žena, Ana Fronjer.
Gledajući te crteže, čovek ne može da se ne upita zašto je Prat ovu priču ostavio nedovršenom: oni su savršeni. Atmosfera, pejzaži, lica, detalji: sve nas vraća u Salgarijev svet, uz finu pozlatu Pratove ruke i njegovog lutalačkog iskustva.
