Mesije i njihove žrtve

Istaknuti kosovski književnik, novinar i prevodilac Beć Cufaj (Beqë Cufaj), rođen 1970. u Dečanima, već dvadesetak godina živi u Nemačkoj, gde, pored romana, eseja i prevoda, za vodeće listove i časopise koji izlaze širom nemačkog govornog područja (Frankfurter Allgemeine Zeitung, Süddeutsche Zeitung, Neue Zürcher Zeitung) ali i šire (Courier International) piše reportaže, analize i komentare i na taj način već godinama gradi ugled pažljivog posmatrača, revnosnog hroničara i pouzdanog analitičara zbivanja na Kosovu, ali i na širem području Balkana.

U Sjaju tuđine, svom prvom romanu prevedenom i na jezik(e) nekadašnjeg srpsko-hrvatskog (ili hrvatsko-srpskog) područja, koji je 2010. godine izdao VBZ, agilni zagrebački izdavač koji ima podružnice u Beogradu, Ljubljani i Sarajevu, Cufaj jasno markira koordinate svog pripovedačkog interesa: sudbine pojedinaca, porodica i grupa, ali i celih društava koja su se našla u vrtlozima nastalim raspadom nekadašnje Jugoslavije, ali i njihovu interakciju sa spoljašnjim svetom.

U drugom Cufajevom romanu, projekt@party (u nemačkom prevodu i izdanju kuće Seccesion) – koji sastavljač ovog prikaza svesrdno preporučuje za prevod i objavljivanje u našoj sredini – „poprište“ radnje i tematski okvir ostaju nepromenjeni, ali se uloga glavnog junaka dodeljuje strancu koji se, iz perspektive rukovodećeg člana ekspertske misije Ujedinjenih nacija, kome je u romanu data i uloga naratora, suočava sa izazovima obnove jednog ratom unesrećenog društva.

U delu teksta koji sledi videće se na čemu se ovaj predlog temelji.

MISIJE I MISIONARI: Nakon iznenadne smrti za školu tek stasale kćeri i psihičke i bračne krize u koju nakon toga zapada, sredovečni nemački univerzitetski profesor odlučuje da načini rez i, promenom zaposlenja i životnog okruženja, pokuša da ipak ovlada teškoćama u kojima se našao. Dodatni motiv za takvu odluku našao je u uverenju da će – stavljajući svoje znanje, iskustvo i kontakte u službu obnove zemlje razorene ratom i unutrašnjim sukobima – delotvorno pomoći onima kojima je ta pomoć neophodna. Profesor se pri tome rukovodio i profesionalnim razlozima: kao pedagog i stručnjak na području školstva i obrazovanja, opravdano je pošao od stava da je pomoć u osposobljavanju najmlađih naraštaja jednog traumatiziranog društva najbolji ulog u njegov oporavak i obnovu.

Primereno svom akademskom statusu, znanju i pedagoškim referencama, profesor dobija mesto šefa Odeljenja misije UN za organizaciju školskog sistema i odlazi na novu dužnost. Iako autor nigde ne pominje u kojoj zemlji se profesor obreo, čitaocu upoznatom sa kontekstom i nekim toponimima ne može promaći da je reč o Kosovu. To, međutim, nije ni važno, jer u središtu Cufajevog pripovedanja nije sredina u kojoj deluje međunarodna misija, nego sama ta misija i, još važnije, sistem međunarodne pomoći (često i „pomoći“) u područjima suočenim sa posledicama ratnih i drugih razaranja. „Naoružan“ interesom za novo, motivisan novim profesionalnim izazovom i željom da bude od pomoći i koristi, ali i nošen nadom da će mu sve to pomoći u prevladavanju sopstvenih problema, naš junak stupa na dužnost i zatiče nešto o čemu nije mogao ni sanjati: beskrajne, besmislene i često apsurdne procedure oko izdavanja propusnica, vozačkih i drugih ličnih dokumenata, dodele kancelarije i pripadajuće opreme, nalaženja stana, upoznavanja sa sekretaricom, vozačem i prevodiocem (prevodilac će, pričajući profesoru svoju životnu priču emigranta-povratnika sa kriminalnom biografijom, kasnije „prerasti“ u neku vrstu reprezenta jednog dela svoje generacije, ali i sredine u kojoj se profesor našao), komunikacije sa centralom u Njujorku i, najzad, odnosa sa timom kojim treba da rukovodi, pri čemu se svrha boravka misije u toj sredini i suština njenog angažmana jednostavno gube. Bezlična i otuđena birokratska hijerarhija, mehanička „komunikacija“ telefona, kompjutera, faksova i memoranduma u kojima nema mesta za ljudska bića na obe strane scene – one kojima se pomoć pruža i one čija je to misija – i skoro patetično tragikomični napori prevejanih „humanitaraca“, „eksperata“ i drugih predstavnika međunarodne zajednice da svoje angažovanje predstave kao non plus ultra požrtvovanog čovekoljublja, potka su ćilima koji Cufaj tka bez ostrašćenosti i patetike, parolaštva i propagande, ali uz puno kritičkog oštroumlja, istančanog osećaja za ljudskost koja se gubi u džungli propisa, regula i birokratske rutine. Sve to se dešava u uslovima nerazjašnjenih i nerazgraničenih nadležnosti pojedinih delova misije, uz odsustvo bilo kakvog napora da se ti nedostaci otklone – ko bi bio lud da se odrekne tako zgodnog izgovora i pokrića za sopstveni nerad, nekompetentnost i trku ka višem položaju na birokratskoj lestvici?! Ubedljivo dočaravajući atmosferu u kojoj caruje birokratska ravnodušnost, povodljivost za hijerarhizovanim autoritetima i odsustvo iskrene empatije kao rezultat nespremnosti da se upozna sredina kojoj se tobož pomaže – celim tokom romana u žargonu i međusobnoj komunikaciji pripadnika/ca misije proteže se dihotomija ovde dole (lokacije svih misija) i tamo gore (centrala u Njujorku, ali i ostatak „velikog“ sveta) – Cufajeva kritika takvih misija koje postaju same sebi svrha ukršta se sa gorčinom Danisa Tanovića, čiji film Ničija zemlja predstavlja jednu od najbritkijih kritika neokolonijalističke arogancije i birokratske bezdušnosti „civilizatorskih“ misija međunarodne zajednice u unesrećenim zabitima širom sveta. Razlika je samo u tome što u Tanovićevom filmu na onoj odskočnoj mini leži samo jedan vojnik, a kod Cufaja je to celo društvo koje simbolizuje narode koji su upućeni na takvu „pomoć“.

PROJEKTI I ŽURKE: Drugi deo naslova romana označava aktivnost kojoj se međunarodni činovnici i eksperti posvećuju sa bezmalo isto onoliko žara koliko ulažu u poštovanje birokratske procedure, formalnih rituala i hijerarhijskih regula: svaki dan posvećen radu (ili „radu“) na projektu, završava se žurkama ili sedeljkama u odabranim restoranima, gde se – uz lokalne specijalitete (uzgred: na ovom području našim junacima ne manjka poznavanje nove sredine!) i potoke jeftine rakije, piva i drugih „osvežavajućih“ napitaka – vode isprazni razgovori o prethodnim ili budućim misijama, sa koleginicama i kolegama deli nostalgija ili se, naprosto, ogovaraju šefovi i drugi koji se nađu na tapetu.

Dakle, misija kao takva, projekti koji se često samo otaljavaju, jer „objektivna situacija na terenu“ tako diktira – Cufaj to slikovito opisuje kroz posetu glavnog junaka (da podsetimo: zaduženog za organizaciju i funkcionisanje sistema školstva) jednoj školi i razgovor sa tamošnjim direktorom, na čiju molbu da se školi obezbedi ogrev za već nastupajuću zimu, profesor reaguje: „Nažalost, naša misija za to područje nije nadležna“ – i beskrajne žurke i sedeljke zaokupljaju pažnju, vreme i energiju predstavnika/ca međunarodnih organizacija na terenu, a ako nešto i preostane, valja ga potrošiti na potragu za još zanimljivijim – i lukrativnijim – mestom sledeće misije.

Na tako kritičkom, ali svakog preterivanja lišenom prikazu apsurdnosti stanja u kojem se od „misija“ i „projekata“, ali i sedeljki i svakojakih proslava ne vide oni zbog kojih se sve to dešava, Cufaj je izgradio priču koja se može ispričati u svakom delu sveta gde takve „civilizatorske“ misije igraju svoju manje ili više mesijansku ulogu. U tome je vrednost ove nesvakidašnje knjige i primenjivost njenih jasnih poruka na sve slične situacije, pa i našu.

A šta se desilo sa našim junakom, profesorom? O tome ćemo čitati kad se ova dobrim namerama motivisana, pametno napisana i najširem čitalaštvu toplo preporučena knjiga pojavi i u našem prevodu.