Podgrejano, ali ne zagorelo

Sticajem za mene prijatnih okolnosti, te sam 1996. godine (sledi grlom-u-jagode tema) neko duže vreme proveo u Londonu, i izbliza posmatrao dva popkulturna fenomena, jedan na vrhuncu, drugi u nadiranju: britpop i Dnevnik Bridžet Džons. Oasis, Blur, Suede i ostali drmali su top listama, pompa oko njih bila je vehementna najava onoga što će koju godinu kasnije biti uobličeno u toniblerovski „cool Britannia“ projekt (jah, tipična zanimacija „šampanjske levice“), na radiju i u novinama od njihove muzike i još njihovijih skandala nije moglo da se živi, a baš one večeri kada sam stigao na Ostrvo braća Gallagher održala su veeeliki koncert na otvorenom, koji je direktno prenosio BBC radio, a ja poslao Vremenu (telefaksom, mein Gott!) egzaltirani tekst o tome a da se još nisam ljudski ni raspakovao… Šta ćete, mladost-ludost…

Mladost? Pa, kako se uzme. Već sam bio prevalio trideset godina. Nekada vas je ta dob činila solidno sredovečnim. Danas, sa pedeset godina uredno nabijenih u predeo ispod leđa mnogi tek počinju da se postepeno privikavaju na apsurdnu ideju da možda više i nisu tako jako mladi. Kako god, Bridžet Džons je bila moja around thirty vršnjakinja, blaženo čedo engleske više srednje klase, urbana profesionalka umereno posh zanimanja i načina života, uglavnom solo, mučena prekomernim kilogramima, kalorijama, kompulzivnim opijanjem, cigaretama, uglavnom nedokučivim i nemogućim muškarcima… Nešto kao unapređeni model Štefice Cvek, ali na ostrvski način. Bridžet je vodila dnevnik-kolumnu za The Independent, i to, ako se dobro sećam, ponedeljkom (u to blaženo vreme nije bilo blogova, kamoli tvitova), i taj je serijal postao kulturni fenomen za sebe, naročito kad je prerastao i u istoimeni roman. Tako je Bridžet postala literarna činjenica par excellence, a šta bi drugo i bila kada je otpočetka tek književni lik, nastala u mašti Helen Filding? Ali opet, i ta mašta… stvar i jeste bila u tome da ste svi – i muškarci, a o ženama da i ne govorimo – imali dojam da poznajete više nego dovoljno tih Bridžet, a da i ne govorimo da ste njene zamašne parčiće mogli lako da otkrijete i u sebi.

Ostalo je, dakako, istorija: veliki uspeh i sumanuti tiraž Dnevnika i njegovog nastavka, megahitozne filmske adaptacije (Rene Zelveger, Kolin Firt, neizbežni Hju Grant…) i sve u svemu, B. Dž. je postala svojevrsno Opšte Mesto iz pojmovnika duhovno-emotivnog stanja zapadnog čoveka u poznom XX veku. Malo li je za jednu smotanu bucmastu devojku koja je, na kraju krajeva, samo želela da smuva onog očaravajućeg Marka Darsija i skrasi se? O fenomenu B. Dž. i kontroverzama oko nje sam, negde potkraj devedesetih, napisao i esejčić za Vreme, kasnije štampan i u mojoj knjizi Osobeni znaci; red je da se vršnjaci podržavaju, ne?

Skoro dve decenije kasnije, Bridžet se vratila u naše živote, u jedan bar spolja gledano prilično drugačiji svet. Polet „postistorijskih“ devedesetih splasnuo je, ekonomska kriza u modu je ubacila neke druge teme (pa je danas skoro nemoguće postići bitniji uspeh unutar kapitalističke kulturindustrijske mašine bez obaveznog ritualnog pamfletiranja protiv te iste kapitalističke mašine, jer u krizama kapitalizam uvek sjajno prodaje moralizatorske „antikapitalističke“ narative), a promena tehnološke paradigme jednom rečju zvana internet (uključujući društvene mreže i sve druge forme do apsurda doterane „ekstaze komunikacije“) vrlo neposredno utiče na našu svakodnevicu doslovno u svakom segmentu.

I usred svega toga – eto nama Bridžet Džons ponovo na delu (Luda za njim; prevela Milica Kecojević; Laguna, Beograd 2014)! Ima pedeset i jednu godinu, dvoje slađane i nemoguće dece i – udovica je. Famozni Darsi tragično je, mada i pomalo glamurozno, izginuo kao humanitarac u Darfuru, a mi zatičemo tužnu (ali materijalno odlično zbrinutu, što strateški rasterećuje Fildingovu od obaveze preteranog pametovanja o „društvenom kontekstu“) Bridžet u petoj godini njenog udovištva, dok u njoj raste osećaj – kojem se (sve bezuspešnije) odupire, da ne bi „izneverila“ Marka – da to tako više ne može, i da napolju, izvan sveta dečije kake i povraćke, postoji ceo jedan život koji njoj, jbg, ipak treba. A taj život, nemojte ni sumnjati, podrazumeva i muškarce, utoliko bolje ako su mladi i zgodni, ili bar zgodni…

Zato je današnja Bridžet, ona koju zatičemo na početku romana, bar nalik na onu koju znamo: opet se bori s kilogramima, opsesivno broji sebi zalogaje i čašice, čini joj se da svi imaju divne i glamurozne i dakako ljubavno srećne živote osim nje, nespretna je s muškarcima ali i zapravo u svemu tome tako neodoljiva što, sto mu gromova, valjda ipak na kraju ne može da ostane, što bi rekao Bard, nenagrađeni ljubavni trud… Naravno, do tog (ne)srećnog kraja se treba probiti kroz 470 strana (!) knjige, pa nije red da kvarimo radoznalcima čar otkrivanja…

Helen Filding ponudila nam je, u osnovi, podgrejanu „staru“ junakinju u donekle novim okolnostima. To joj je od britanske kritike dosta zamereno, ali da li je uopšte i moglo drugačije? Da, Bridžet se zaista ponekad ponaša kao iritantna šiparica, što ne izgleda baš dobro na jednoj pedesetogodišnjakinji, ali zar to ne radimo i vi i ja, bar ponekad? Veći je problem što Filding ume da „neuverljivo“ preteruje kada pokušava da baš u svaki trenutak Bridžetinog sadašnjeg života inkorporira sms-ove, tviter i ostalo, pa to ponekad izgleda neautentično i groteskno.

Osećaj „podgrejanosti“ se ne zaustavlja na ovome. Podbačaj trećeg nastavka Bridžet-serijala u tome je što zapravo ne nudi nikakav uistinu bitan pomak, što vas naprosto ničim ne iznenađuje. S druge strane, mada se možda pregrčevito trudi da bude duhovita, Helen F. povremeno zaista razgali lucidnim kalamburom ili komentarom, ali vam takođe i smesti knedlu u grlo: što reče jedna kritičarka, koga ne stegne u grlu na nekim stranicama ove knjige, taj valjda i nema srca. Taj je, ono, cool… Bridžet Džons nikada – čak i kad smrša, nabaci dobrog frajera, osmehnu joj se glamurozni karijerni izgledi… – neće biti dovoljno cool, kao ni oni koji je čitaju i vole. Da je drugačije, ko bi to uopšte čitao?! Ima li ičega dosadnijeg za čitanje ili gledanje od cool života cool ljudi, čak i ako olako pretpostavimo da takvi stvarno postoje?

Sve u svemu, i kad je debela i kad je mršava, Bridžet je jedna sada već vremešna romantična lucprda koju biste želeli da poznajete i da se družite s njom, a bog zna da li bi to preraslo i u nešto više, naročito posle pite sa piletinom i izvesnog broja „alkoholnih jedinica“… Njeno srce kuca, tu je, što bi rekao onaj pedesetogodišnji adolescant iz Zrenjanina. Kuca u vama i oko vas. Zato nas Helen Filding, uz sve lako uočljive nedostatke trećeg nastavka, na kraju ipak kupi: nije mala, smotana, draga Džounzi kulturološko opšte mesto zato što je njena autorka šampionka mašte i stila nego zato što bi svako od nas mogao za nju da kaže ono što je Flober onomad rekao za svoju gospođu Bovari: Madame Bovary, c’est Moi…