Novi Sad. Tamo živi moja tetka Nada, rođ. kao i moja mati Katić, a stanuje preko puta Banovine odakle poticaće moj studentski kredit kad se budem posvetio marksizmu (najstarija tetka je u Crepaji, gde je slava Velika Gospojina, treća je u Beogradu koji u doba mog detinjstva nema crkvenu slavu i čekaće na njen povratak dok vlast u prestonici ne zadobije prepobožna uprava Srpskog pokreta obnove, obnove ne zna se čega, možda upravo Spasovdana?).
Ali vratimo se u Novi Sad, grad neodvojiv od poljoprivrednog sajma čiji sam redovni posetilac bio od svoje možda šeste godine: moj otac i ja bismo tri frtalja sata pre jutarnjeg voza bili na železničkoj stanici – tabla FARKAŽDIN, služb. železnički font na dva u ono doba ravnopravna pisma; počelo bi da se razdanjuje tek oko Vilova (odakle je naša komšinica Veselinka: koliko je ženske čeljadi u ovome stoleću dobilo ovako lepo ime?), na novosadskoj stanici biće fijakera kao u Sankt Peterburgu dok će na gradske autobuse marke „volvo“, one sa menjačem nestvarno malim, gde je stick otprilike kao lovac u šahovskoj garnituri, imati da se počeka koje desetljeće. (Ne znam je li pre mog rođenja moj otac možda imao novčanik: otkako ga ja pamtim nije imao ni jedan jedini šarajtov, šlajpik, zovite kako vam drago tu kožnu futrolu za novac: u Farkaždinu i okolini funkcionisao je bezgotovinski, sa zadrugom bi na kraju poslovne godine bivalo najčešće nikom ništa, ili bismo mi kooperanti bili u simboličnom novčanom plusu; nagomilane račune za pivo poravnao bi jednom u nekoliko meseci, uglavnom bi na sajam pošao samo sa parama za naše karte, za mene u prvo vreme pola karte: bejah razočaran što nam šef stanice nije kroz vitraž – prvi koji sam video u svome sad već priličnome veku – prodao zaista prepolovljenu smeđu kartu, nego je tzv. polovina bila istog formata, kao i cela povratna karta.
U džepu očeve košulje kratkih rukava (u kojoj mu je izjutra hladno, ali posle ne mora da misli na sako), bila je samo gotovina za pivo, oranžadu i ćevapčiće: nismo podlegli potrošačkoj pomami, na sajmu nismo kupovali ni stoku za priplod, ni kolečka, ni ravnike, ni kosačicu-samovezačicu, naš odlazak imao je čisto kognitivnu svrhu, i hedonističku, naravno.
Od Novog Sada odvojiće me gimnazija (Druga eksperimentalna, Zrenjanin, direktor Ivan Lerik, razr. starešina Dobrivoje Žarkov), ali će me kum Puniša vratiti u Novi Sad preko Petrovaradina: doveo me je kod Paje Točka da čujem muziku, odmah pored ulaza – zaprežna kola, dugačka, ispred njih violinista, na kolima basprimaši, u jednakim lepim odelima, u blještavo belim košuljama, jedan sa tamnobordo basprimom, kao profesor univerziteta u Nju Delhiju, to će biti Laza, rođeni brat Jovicin, a kapelnik biće Lepi Jovica (Nikolić). Prvi basprimaš, sa brcima kao iz Prohujalo sa vihorom biće Brataš, Milan Ivanov, sa kojim ću prijateljevati do njegove smrti, kao uostalom i sa Jovicom i Lazom. Uglavnom ću se preko Petrovaradina opet okrenuti Novom Sadu; moj basprim, premda kupljen u Perlezu, napravio je Gez Josip, pa sam se njemu kao autoru obratio kad je gornja daska pukla u dalekome Oslu. Ubrzo će majstor zatvoriti radnju, potom i nestati iz mog vidokruga (i tako ostade Sankt Peterburg bez Akakija Akakijeviča), a ja ću se odvažiti da idem kod Stevana Belog, najčuvenijeg i najskupljeg majstora, Lenjinov trg 6.
Imao sam majstorov kućni telefon (u Železničkoj ulici), ali ga nisam nikad zvao: radio je od osam do podneva i od četiri do sedam. Niti je ikad zakasnio, niti bi ikad ostao posle dvanaest. Malo je takvih konstanti: moje je bilo da se pojavim u radno vreme, i sve je bilo kao uvek: isti miris tutkala, opravljene tambure na zidu, uredno štucovani brkovi, gusta kosa začešljana unazad, kako danas niko ne radi (u seriji „Salamander“ tako se češljao jedan negativac); prema nama tamburašima, frikovima kadrim da satima divane i bulazne o instrumentima, bio je suzdržan: čim bi poslovni razgovor smatrao završenim, latio bi se četke, tutkala i laka, ćutke čekajući da se cenj. klijent već jedared oprosti.
Moj će se položaj unekoliko popraviti kad mu budem poklonio LP ansambla „Lole“, a, pa vi i aranžirate, nisam znao…
Da li se majstori međusobno razumeju i druže više nego sa mušterijama, muzičkim urednicima i publikom? Dosta će vode proteći Dunavom i mnogo će mojih voznih karata izbušiti kondukteri na pruzi Beograd – Novi Sad pre nego što ću od Majstora čuti nešto što nije spadalo u naš poslovni jezik. „Znate vi zašto se Janika i ja ne slažemo?“
Kažem da nisam za tu neslogu ni znao, a Majstor će: „Zato što Janika je jako uobražen!“ Sačekav sekundu ili dve da se oporavim od ogovaračkog detalja netipičnog za njega dometnuo je: „A i ja sam jako uobražen.“
Nastaviće se!
Čitaocima na internetu preporučujem kompoziciju M. Nešića „Ej, ljubičica s proleća se javlja“, a kad se već toliko ističem i vlastitim tamburaštvom neka bude i pesma „Jedren grade“ u mojoj samost. izvedbi.
