Neozbiljno o ozbiljnom: Rusi i Srbi
Aleksandar Vučić se sasvim živ i veseo vratio iz Moskve. Kako su najavljivali mediji, posebno mediji skloni da im Vučićevi doglavnici budu glavni urednici, njega je tamo čekalo „dva dana pakla“ i razni ultimatumi; kad ono ispade da je srpski premijer tamo bio drag gost i da je sve oposlio u našu korist.
Pa ko ga posle ne bi voleo? Ali, ruku na srce, nije on pošao na tverski pijac da prodaje prasiće za džebanu, teritorije za sanduk olovnih slova, nego je bio u državnoj poseti koja se priprema barem nekoliko meseci unapred i gde su se konture nekakvog dogovora, a i više od toga, znale i pre nego što je Vučić seo u avion. O temeljitosti priprema možda govori i podatak da Vučić već godinu i po uči ruski jezik.
To strašenje strašnim sudom „ruskog ultimatuma“ imalo je vrlo providan cilj: da ne bi Vučića, nagrabusmismo! Opširno o Vučićevom moskovskom gostovanju, a posebno o ekonomskim vezama, pišemo na narednim stranicama ovog broja „Vremena“, ali valja reći da je ovo finale premijerske vrlo uspešne jedomesečne spoljnopolitičke aktivnosti.
Od Merkelove, preko Pariza, Austrije, Italije i čitavog niza susreta s državnicima iz regiona, do ove posete Moskvi, Vučić je ostavio utisak ozbiljnog političara, političara koji s određenom vrstom ponosa nosi na svojim leđima činjenicu da smo tek „tužan sirak među vihorima“ i nigde nas nije obrukao. Niti mu je mašna upala u supu, niti je Putina zgazio na kurje oko, već je sve bilo kako treba i vratio nas je, nekako, u evropsku agendu.
Trenutno, spoljnopolitičke aktivnosti srpskog premijera jedini su svetli trenutak svekolike srpske politike. To su ozbiljne stvari i Vučiću najmanje treba da ga pojedini mediji, sateliti svake vlasti, ovekovečuju naslovima čas na nemačkom, čas na ruskom jeziku. Šta će biti kad Vučić krene u Kinu? To nije dobro ni na najprovidnijem propagandnom nivou.
Naravno, ostaje tu američka enigma i njihov pogled na evropsku geostratešku poziciju Srbije. Naokolo se, u mnogo širim razmerama, lome koplja između Amerike i EU, Amerike i Rusije, i u toj partiji šaha, šaha živim figurama, i srpski pešak ima određenu ulogu. Vučića do potpune konsolidacije srpske spoljnopolitičke pozicije čeka i taj zadatak. Od male će mu pomoći biti to što Ivica Dačić, ministar inostranih poslova, intenzivno uči engleski. To znanje može da mu pomogne da prenese neku poruku, ali Amerikanci znaju s kim se u Srbiji trenutno pregovara.
Teza da oni aktivno rade na rušenju Vučićevog rejtinga dosta je budalasta. Oni su znali da podižu rejting i satrapima samo da bi pojednostavili komunikaciju. Oni, u principu, podržavaju jake političke ličnosti i vole da pišu pisma na jednu adresu s koje mogu dobiti adekvatan odgovor. Inače, može i „dron“ da poleti.
Vučić, u tom smislu, svakog trenutka skače s vatre u tiganj i obrnuto, ali izgleda da se, za sada, nije oprljio, mada nije neuobičajeno da se iza i posle protokolarnih saopštenja o susretima „na visokom nivou“ pojave vremenom i ugovori koji u obavezujućoj formi pokažu „ko kosi, a ko vodu nosi.“
Ko će da ukori Kori: Izborna volja
S druge strane, Vučić vodi neuspešnu unutrašnjopolitičku ofanzivu. To što mu rejting skače, ili je, barem, postojano na visokom nivou, ne znači da je u bilo čemu uspešan. Uostalom, zapitajmo se zašto stalno nešto kuka i žali se. Tako je stranim medijima minulog vikenda kazao da političari moraju podneti da budu kritikovani, dodajući da je on najverovatnije najnapadanija ličnost u čitavoj Srbiji.
Jok, nego ćemo da napadamo Aleksandra Vulina, mada se taj, maskiran čas u crnokošuljaša, čas u Če Gevarinog sledbenika, ozbiljno poturio izjavom koja je na tragu Vučićeve jadikovke: zatražio je od OEBS-a, predstavnika velikih sila i strukovnih udruženja da zaustave kampanju protiv, kako je naveo, građanina Aleksandra Vučića i njegove porodice i ocenio je da je u Srbiji najopasnija stvar biti „član Vučićeve porodice“. Vulin je u pisanoj izjavi ocenio da u Srbiji ima medijske i svake druge slobode za sve osim za Aleksandra Vučića i njegovu porodicu.
Kakva je Vučićeva vlada – sastavljena od bezlične mase partijaca i stručnjaka opšte prakse, suštinski od ljudi koji nikad nisu živeli u brizi kako radnicima podeliti plate (slično vladi Mirka Cvetkovića) – tu i nema ko drugi da se kritikuje.
Mada se ovih dana ponudila Kori Udovički izjavom da je javna rasprava o Zakonu o radu završena na izborima. Gospođa se proslavila još onomad u nekoj drugoj vladi kad je predložila da stari i zanemoćali prodaju imovinu i da se nasele u stanove koje mogu da plaćaju.
Sada je otišla još dalje tom izjavom o izborima kao vrhunskom činu stalnodejstvujuće političke volje. Sledstveno toj logici mogli bismo da ukinemo i parlament.
Ovaj incident pokazuje, međutim, jedan dublji sloj nerazumevanja između države i društva. Ta dva „politička bitka“ podsećaju na one loše brakove gde se muž i žena ne trpe, stalno se prepiru, tuku ponekad, ali se iz nužde ne odriču te vrste zajednice. Mi kao društvo nemamo adekvatne državne institucije – od školstva do pravosuđa – ali ni institucije nisu zadovoljne društvom, te bi, na čelu s Vučićem, stalno da nam menjaju svest. Taj sukob latentni je izvor nasilnih promena i rad na zadovoljavanju društvenih potreba u adekvatnom institucionalnom, državnom okruženju glavni je zadatak pametne i dobre vlade.
Taj jezik Aleksandar Vučić još nije počeo da uči.
Pak i Smajlović: Predsednikova žalba
Hteo sam prošle nedelje da pohvalim Tomislava Nikolića. Ljut zbog tekstova u dnevniku „Blic“, a posebno zbog teksta da je u Bajčetini pekao rakiju dok se Srbija davila u poplavama, presavio je tabak i žalio se Savetu za štampu, samoregulatornom telu koje obavezujuće presuđuje o povredi novinarskog kodeksa.
U Srbiji je, inače, običaj da odmah ideš u sud zbog duševnih bolova i drugih posledica medijskog izveštavanja, pa kom „obojci, kom opanci“, samo advokati dobri. Meni se mnogo dopalo to što je Tomislav Nikolić odlučio da se na taj način usprotivi onom što je, po njemu, bilo tendenciozno medijsko ošljarenje i tom žalbom dao je jaku afirmaciju ozbiljnom procesu medijskog samopreispitivanja.
Ali, ispalo je dobro što ga nisam hvalio. Kada mu je žalba odbijena (sedam prema jedan u glasovima) Stanislava Pak, predsednikova savetnica za medije, napisala je „sitnu knjigu“ Ljiljani Smajlović, predsednici tog saveta, mrtvoozbiljno ljuta što su izgubili proces pred žalbenim većem.
Šta su očekivali? Da li su verovali da će da pobede samo zato što se žalio Tomislav Nikolić?
