Bluz, i druge priče

Često postavljano pitanje „može li belac da svira bluz?“, osim što je na karakteristično tupav način rasističko, besmisleno je koliko i pitanje „može li glumac da svira klavir?“ Ovo drugo, istina, mnogi doživljavaju kao istinsku zagonetku, pa iz čiste hipsterske radoznalosti katkad odlaze na koncerte glumaca koji sviraju klavir i/ili gitaru (a uz to, gle čuda, katkad i zapevaju). Neuporedivo je, međutim, zanimljivije pitanje šta je to što je bledunjave britanske dečake, pripadnike materijalno bezbrižne i bezbrižno dosadne srednje klase, krajem pedesetih i početkom šezdesetih godina prošlog veka tako snažno privuklo bluzu kao muzičkoj formi, ali i kao životnom stavu i stilu. Jer, Hju Lori (55 godina, zanimanje: glumac) sa svojom ljubavlju prema bluzu (kao i drugim tradicionalnim američkim muzičkim formama) nipošto nije usamljeni ekscentrik, bar ne u kontekstu britanske popularne kulture iz koje vodi poreklo: s tim bi se svakako složili i nešto stariji momci poput Majkla Džegera ili Džejmsa Pejdža, na primer.

Odgovor na ovo pitanje jednim se delom, prilično očekivano, ticao muzike – moćne do bola (i moćne od bola), a jednostavne do te mere da je mogao da je svira svako. Kako, to je već bilo drugo pitanje, čije se razrešenje krilo na čuvenom raskršću iz pesme Roberta Džonsona: jedan put vodio je u tminu anonimnosti, frustracije i bede, a drugi pod svetla velikih pozornica. Istovremeno, međutim, za Mika i Džimija kao i za neke od njihovih drugara koji će se kasnije takođe ogrejati o zubato sunce slave, ploče velikih bluzera bile su ono što su pustolovni romani za decu koja više od svirke vole čitanje: putne karte za odlazak u daleki svet – neznan, egzotičan i mističan, pa stoga tako različit od musavosive svakodnevice. Amerika je za dečake iz britanske provincije i londonskih predgrađa bila mitski svet, čudesno privlačan isto onoliko koliko i nedostižan.

HISTRIONSKE IGRE: Priče o tom svetu pričao im je bluz. Unutar minimalističkog muzičkog izraza izbrušenog do jednostavnosti koja neretko dodiruje granicu savršenstva, bluz u sebi sažima nesagledivo veliku paletu osećanja (tuga je, nasuprot površnoj, a vrlo raširenoj predrasudi, tek jedno od njih) kojima su kao visokorazornim eksplozivom nabijene bluzerske povesti – ponekad ispripovedane i bez reči – o svakovrsnim ljudskim sudbinama. U bluz-pesmama, dakle, ne treba tražiti i pronalaziti sebe, i sopstvene radosti i jade, onako kako to konzumenti počesto čine s popularnim pesmama. Egoistička sposobnost da se istinski uživa samo u pesmi u kojoj je slušalac „pronašao sebe“ i prepoznao svoj slučaj, uostalom, najčešće podrazumeva i nesposobnost da se snažnije doživi bilo koja od onih koje tu vrstu poistovećenja ne nude. Nasuprot tome, bluz pesme nas podsećaju na to da nam umetnost zapravo uvek priča priče o drugim ljudima, te da će intenzitet doživljaja zavisiti ponajviše od naše spremnosti i sposobnosti da uđemo u te likove i te priče. Onako, otprilike, kao što to čine glumci.

Zbog toga ne treba biti podozriv prema glumcima koji pevaju bluz. Snimci bluz velikana, od Besi Smit i Čarlija Patona, do Ete Džejms i Haulin Vulfa, svi odreda otkrivaju i značajnu histrionsku dimenziju ove muzike: bluz pesmu nije dovoljno odsvirati i otpevati – nju treba „doneti“, s empatijom znatno većom (i znatno istinitijom) od one koja je uobičajena u popularnoj muzici. Beli Englez ne mora podrazumevano da u tome bude manje uspešan od crnog Amerikanca. Čak ni ako je reč o izrazitom Englezu, rođenom u Oksfordu i školovanom u Kembridžu, pri tom još i lišenom motivacije koju donosi glad za uspehom, pošto se prethodno na upečatljiv i mnogostruk način ostvario u drugoj, nemuzičkoj umetničkoj delatnosti. Naročito zbog ovog poslednjeg, Hju Lori je od trenutka kada je 2011. godine albumom Let them Talk započeo ozbiljnu muzičku karijeru svestan da će mu, kao uspešnom glumcu, neuspehe i osrednjost (posebno ovo drugo) publika mnogo teže praštati. O tome svedoči njegovo pomalo prkosno pravdanje ispisano u beleškama uz pomenuti album: „Nisam rođen u Alabami krajem devetnaestog veka. Nikad nisam jeo kačamak, radio kao nadničar, niti sam se kao slepi putnik vozio u teretnom vagonu. Mojoj majci, kad me je rodila, Ciganka ništa nije prorekla, i ne progone me pakleni psi-tragači, bar ne koliko ja znam. Neka ova ploča sasvim jasno pokaže da sam beloputi Englez, pripadnik srednje klase, koji bez ovlašćenja otvoreno zalazi na teritoriju muzike i mita američkog juga.“

RADOST SVIRANJA: Album Let them Talk to nedvosmisleno pokazuje, i pritom dokazuje – za mnoge neočekivano – da Hju Lori ume da svira. Premda to možda i ne mora da bude tako važno: istorija džeza i bluza obiluje likovima velikih bandleadera koji su tu istoriju menjali tako što su bez zazora oko sebe okupljali muzičare koji su svojim instrumentima vladali u čisto tehničkom smislu mnogo bolje no vođa benda svojim (Majls Dejvis je verovatno najupečatljiviji primer te vrste genijalnosti). Nešto malo sviračke veštine pritom ipak nije naodmet: Hju Lori je nedvosmisleno poseduje, što postaje manje neobično ako znamo da je još od svoje šeste godine pohađao tegobne časove klavira, a kasnije, uglavnom samostalnim radom, ovladao i gitarom, harmonikom, bubnjevima i saksofonom. To je, uz ključnu činjenicu da jednostavno voli da svira, učinilo da se oseti potpuno opušteno u ekipi kompetentnih profesionalaca koju je okupio da s njim poradi na albumu. Producent Džo Henri, kao čovek s iskustvom, promišljeno je težio „živom“ zvuku koji prilikom snimanja podrazumeva zajedničku svirku benda, a ne pojedinačno snimanje instrumenata i potonje poliranje do veštačkog, bezličnog sjaja. Rezultat takvog pristupa uporediv je s autentičnom i spontanom silinom Springstinovih Seeger Sessions. I to nije jedina spona između ova dva albuma: i jedan i drugi, naime, bave se kreativnim preispitivanjem i oživljavanjem američkog muzičkog nasleđa. I ne samo američkog: pesma „St. James Infirmary“, koja otvara album Let Them Talk, po mišljenju mnogih istraživača vodi poreklo od jedne stare engleske balade. Pretvorenu u bluz-standard, ovu sirotinjsku elegiju uz koju nije nimalo teško zaplakati pevali su mnogi, od Luja Armstronga do Džoa Kokera. Svojom verzijom, Hju Lori pokazuje da i on i te kako ima šta da kaže na tu temu: od makabričnog klavirskog uvoda koji polagano ali nepogrešivo traga za dušom pesme, do vokala koji nemilosrdno precizno prenosi njenu neprebolnu lepotu. Nakon takvog uvoda, slušalac je razoružan i spreman da se, oslobođen predrasuda prema glumcima koji pevaju, prepusti nastavku putovanja kroz mitsko vreme i emocionalna prostranstva: od arhetipski bluzerske mačo-razmetljivosti u „You Don’t Know My Mind“, preko humornog „Police Dog Blues“ i sumornog „Six Cold Feet in the Ground“, do gospel evergrina „Batlle of Jericho“ i naslovne pesme koja na pravi način sumira i zatvara album, Lori s uspehom, povremeno i briljantno, združuje svoje glumačke i pevačke talente stvarajući zaokruženu celinu, nenametljivo a neporecivo visokog umetničkog dometa.

OD SUMRAKA DO SVITANJA: Takva ocena u velikoj meri je primenljiva i na Didn’t It Rain, drugi album Hjua Lorija, objavljen 2013. godine. Snimljen, kao i prvi, za svega desetak dana studijskog rada (i s istim producentom), i ovaj se album odlikuje sličnom neposrednošću žive svirke i prefinjenim izborom repertoara. Ovog puta, međutim, autor odvažno kreće i izvan granica sveta istraženog na prethodnoj ploči. Tako na ovoj u znatno većoj meri ima džeza, ritma i bluza, a tu je čak i jedan prelepi tango („Kiss of Fire“), čijoj strastvenoj proživljenosti nimalo ne smeta fina nijansa kempa koja se provlači kroz Lorijev pevački duet s očaravajućom Gabi Moreno. No i dalje preovladava bluz: osnovni ton ponovo je programski neopozivo uspostavljen prvom pesmom. To je „St. Louis Blues“, koji je, kako zapaža sam Lori, snimilo više izvođača no što ima nota u pesmi, i dodaje „ali mi se ne bojimo ničega i nikoga“. Ta samouverenost iz pesme u pesmu dobija sve ubedljivije opravdanje. Pravedno je istaći da pored sada već sjajno „zategnutog“, a pritom iskusno ležernog Copper Bottom Banda, takvom utisku kapitalan doprinos daju gostujući vokali: pored Gabi Moreno i legendarnog bluzera Tadž Mahala (čije je i samo prisustvo na albumu svojevrsni potpis na Lorijevu diplomu kompetentnog muzičara), tu je i Džin Maklejn, koja briljira u dvema donekle srodnim pesmama – „I Hate a Man Like You“ i „Send Me to The ‘Lectric Chair“. Dok se ježite slušajući ih, osećate i da njihov moćni efekat počiva na istom, karakteristično bluzerskom tragično-ironičnom osećaju života. Preovladava, međutim, posebno u pesmama poput „Evenin’“, „One for My Baby“, ili završnoj „Changes“ osećaj radosti muziciranja i autorovog zadovoljstva zbog mogućnosti da pesme koje voli podeli s drugima. A u tome, valjda, i jeste suština, ne samo bluza.

Muzički čistunci i cepidlake zasigurno će (istini za volju, i bez previše truda) albumima Lorijevog benda pronaći i poneku manu; oni koji „samo“ vole muziku, jednostavno će uživati u njima. Posebno u onim poslednjim satima pred jutro, kad su pepeljare pune a čaše prazne, kad smo umorni ne samo od minulog dana nego i od onog koji još nije svanuo, pa ćutimo i gledamo u zid, uvereni da su sve priče ispričane. Hju Lori će nas podsetiti da nisu, i naterati da ustanemo i pogledamo kroz prozor. U novi dan.