U toku su pripreme za film Otac o Rastku Nemanjiću i Stefanu Nemanji – Svetom Savi i Svetom Simeonu. Nenad Ilić, scenarista filma (sa Vladimirom Petrovićem) i kreativni producent projekta, kaže da će to biti jedan od najvećih filmova snimljenih u Srbiji, i da je Otac zbog svoje teme i značaja – nacionalni projekat.
Nenad Ilić (1954) počeo je da studira arhitekturu, ali je prešao na pozorišnu režiju. Deceniju nakon diplomiranja, režirao je pozorišne predstave po beogradskim scenama, pisao pozorišne tekstove, bio asistent na Fakultetu dramskih umetnosti, umetnički direktor u više beogradskih pozorišta i pozorišnih scena, da bi početkom devedesetih upisao teologiju. Rukopoložen je u čin đakona. Nakon toga je režirao i napisao televizijske projekte (dugometražne dokumentarne filmove Sveti Nikolaj srpski i Ava Justin, serije Liturgija, Ikona i Konstantinovo nasleđe), napisao je scenario za stripove serije Svetitelji, više knjiga crkvene tematike, koautor je (sa suprugom Anastasijom-Vesnom) knjige za decu Tajanstveno putovanje, uređivao je multimedijalna CD-ROM izdanja, pokrenuo je i uređivao časopis „Iskon“… Ovih dana će biti objavljeno sedmo izdanje Ilićevog romana Carigradski drum u izdanju Plato books, a u toku su pregovori i o njegovom izdanju na ruskom. Nenad Ilić je jedan od najistaknutijih stvaralaca u modernoj srpskoj pravoslavnoj kulturi.
„VREME„: Informacija da se priprema film Otac ukazala je na činjenicu da u našoj kinematografiji ne postoji film o Svetom Savi…
NENAD ILIĆ: … o našim počecima. A svi narodi, od Kineza do Evropljana, imaju filmove o ljudima i događajima iz kojih su nastali. Ispričaću vam jednu anegdotu: na prošlogodišnjem međunarodnom skupu u Beogradu o Svetoj Gori, na kome su učestvovali ne samo naučnici nego i ljudi raznih profila, iz Crkve, kulture ali i iz biznisa, prezentovali smo ovaj film objasnivši da ga snimamo zato što je svetogorsko iskustvo važno za oporavak Srbije. Posle toga su nas dva Rusa pitala: „Vi sad, vidimo, imate ekonomskih problema. Ali kako je moguće da Tito nije snimio film o Svetom Savi?“ Komično, naravno, ali oni jednostavno nisu mogli da shvate da mi, kao narod, nemamo film o korenima svoje nacije. Setimo se da su oni svog Rubljova snimali u vreme najžešćeg komunizma. Hoću da kažem da niko toliko ludački nije odbacio svoju tradiciju i istoriju zarad jednog projekta. I još uvek kao da nećemo da shvatimo da taj projekat, Jugoslavija, nije uspeo i da moramo da se konačno oslobodimo i izvučemo ispod njegovih krhotina.
Stvarno, ako nije snimljen dosad, zašto mislite da je baš sad vreme da se snimi film o Svetom Savi?
Mnogo ljudi je predlagalo da se radi film o Svetom Savi. Pogotovo su bili uporni mladi ljudi s kojima smo radili. Naši ljudi iz Berlina i Beograđani su zato i osnovali Fondaciju „Nasleđe otaca“ sa zadatkom da podigne film, i zbog njega je osnovana i produkcijska kuća „Opet & Opet“. Završen je scenario, i sad smo u fazi koprodukcionih dogovora. Biće to po produkcijskom zahtevu najveći srpski film koji je do sada rađen. Polazna ideja nam nije bila da radimo spektakl, pošli smo od dramske situacije, odnosa likova, ali s obzirom da se radi o istorijskom filmu, da ćemo morati da podignemo „filmski“ Hilandar zato što se veći deo priče dešava na Svetoj Gori, i da scenario obuhvata i putovanje u Carigrad, ispostavilo se da je ovo za naše uslove baš veliki projekat. Fondaciji se preko sajta filma (http://film-otac.com/rs/) javljaju priložnici sa svih strana gde god ima Srba, uključuju se eparhije, pojedinci. Vrlo nam je važno da se stiče pokretačka snaga zato što ovaj film nije samo film, nego je spomenik i mesto okupljanja, koje treba da nas podseti na mogućnost nastavka našeg istorijskog puta. Najvažnije što se filmu do sada desilo je blagoslov od igumana i bratstva Hilandara, dobili smo njihovu veliku podršku, što nije često. Hilandarci nisu skloni da se upuštaju u savremene tehnologije – Sveta Gora nema ideju o modernizaciji, naprotiv, pokušava da čuva svoj stil života. Ali, desilo se da su prepoznali naš projekat kao važan, i dobili smo blagoslov. Na liturgijama se čitaju imena ljudi koji učestvuju na filmu, znači da se velika energija podiže za Oca.
Da li je to crkveni projekat?
Projekat je više nacionalni nego crkveni zato što se bavi počecima Srbije, zato što je o korenima, o ocima našim. Samim tim što je film o Svetom Savi i Svetom Simeonu, odnosno o njihovom boravku na Svetoj Gori, film je i crkveni, ali je film pre svega priča o utemeljenju Srbije, kako su je Sava i Simeon utemeljili i povezali u njoj materijalno i duhovno za godine i vekove koji su usledili.
Zašto ste iz njihovih žitija izabrali za film baš deo susreta oca i sina na Svetoj Gori i njihovo podizanje Hilandara?
To je trenutak zajedničkog delovanja oca i sina, početak ozbiljne države Srbije. Nije početak ono što je Simeon radio dok je bio Stefan Nemanja, odličan vladar koji je znao da postiže ciljeve silom ali, kad treba, i da trpi poniženje zbog svog naroda. Ovaj trenutak je važan u njihovim životima zato što Nemanja silazi sa prestola, monaši se, ali narod u njemu još uvek vidi velikog vladara. Ostavlja državu sinovima, i to nakon što je postavio za svog naslednika srednjeg sina, Stefana, vizantijskog zeta, kako bi sklopio savez sa tom silom. Svestan je da će nakon njegove smrti izbiti rat među braćom. I on sam je prošao kroz to. Simeon zna da mala država neće moći to da podnese, raspašće se, okružuju je sile, ne uvek prijateljske. Potrebno je da u Srbiji uspostavi duhovnog oca koji će da miri, i on ide na Svetu Goru po Savu. Sava tada ima 23-24 godine, na Svetoj Gori je našao sve što mu treba, ušao je u predvorje Carstva Nebeskog i nema potrebe da se petlja u zemaljske stvari. Simeon, ogroman čovek, sila vladarska, dolazi da ga privoli da se vrati u Srbiju i da preuzme staranje nad Srbijom. Savi to ne treba. Siguran je da će zajedno najveću korist Srbiji učiniti zadobijajući Carstvo Božije i tera oca da postane svetitelj, a otac tera sina da se odrekne najboljeg i da se vrati u buku sveta. Tu je i koren mogućeg sukoba koji dve jake ličnosti, uz Božiju pomoć i ljubavlju, ipak izbegnu. Istovremeno, u tom njihovom susretu podiže se Hilandar, koji će postati naš izmešten koren zauvek, stabilan. Simeon umire, i naravno izbija građanski rat, a Sava koji je bio ubeđen da će molitvom moći da reši zemaljske stvari, oseća da će morati da se vrati u Srbiju. Vraća se sa Simeonovim moštima. Otac se vratio, počinje novi period Srbije. Izlivanje svetogorske blagodati na Srbiju. Pravi preporod. Povratak Save u Srbiju je nešto što je početak nove Srbije i kraj ovog filma. Mi prosto hoćemo da vratimo Savu u Srbiju.
Zar on nije već tu?
Sava nije u Srbiji i to je jako važno da sagledamo. Povremeno ga dozovemo u crkvi. Ima njegovih zamena, sentimentalnih goblena i slika s njegovim likom, likova na dečijim priredbama, ali on nije ovde. Da je ovde, svi bismo se stideli da radimo ovo što radimo. Što se tiče svetosavlja, njegova pozicija je, uprošćeno gledano, sledeća: na najvišem mestu je Hristos, Hristova Crkva. Pravoslavlje kao čista crkva koja zadržava dodir sa apostolima i koja je najsigurniji pristup Hristu. Ispod toga je kao jedna grana svetosavlje – pravoslavlje srpskog nacionalnog stila. Kao što mi slavimo slavu a na primer Rusi imendan, ili kao što se naše crkveno pojanje razlikuje od pojanja drugih pravoslavnih naroda, utoliko je pravoslavlje srpski stil. I to je u redu. Ali, izdvajanje svetosavlja iz tog normalnog redosleda i stvaranje od njega autonomne priče, mislim na slučajeve kad se to radi u cilju pravljenja grupa ljudi sa pogrešnim ciljevima, to je zloupotreba.
Moglo bi se reći da je zloupotreba Svetog Save i nepoštovanje njegovog prosvetiteljskog puta. Crkva, čiji je on utemeljivač, percse često kao retrogradna institucija.
To je odgovornost opšta, pa i na nama u crkvi. Mi često sporo reagujemo na neke promene, nemamo dovoljno brz prevod. Jednostavno, crkva kao organizam deluje sporije na promene nego što reaguju obične institucije. Naravno da crkva, pošto je i institucija, ima, i treba da ima, unutrašnje organizacione prepravke koje će je prilagoditi vremenu, i to je sasvim logično. Ali, šta je veća opasnost od sporosti? Ako bi crkva prebrzo prihvatala neke stvari i promene, rizikovala bi da se previše prilagodi prolaznom i često štetnom duhu vremena. I da ljudi ostanu bez pouzdanog putokaza. Da zamaglimo Hristov lik, koji je zapravo „jedino novo pod suncem“. Jedina prava opozicija silama ovoga sveta. Mislim da je ispravnije da crkva sporije reaguje, pa da lakše zadrži ispravan put – pojednostavljeno, to je neka logika. Pogotovo kad snaga nije velika. Što se tiče modernosti i napretka, sve je to diskutabilno. Jer, pitanje je koje modernosti, u kom pravcu napretka? Kod nas biti moderan znači biti u plusu, a tradicionalan i konzervativan u minusu. Konzervativni pristup ne znači isključivo pogled unazad, i ne podrazumeva da u njemu dominira retro priča. Prosvećeni konzervativci prosto neće da tek tako menjaju bolje za lošije. Zašto bismo nužno menjali ono što je dobro za nešto gore samo zato što je novije? Zar ne? S druge strane, učestvovanje u tradiciji je kreativna i zahtevna aktivnost. „Tradicija nije obožavanje pepela, već održavanje vatre“ – pametne su reči kompozitora Gustava Malera. Sava kao prosvetitelj – da. Ali on je znao da ako hoćeš pravo znanje, prvo moraš da radiš na sebi. Da bi se očistio i otvorio za istinu. Naše mogućnosti spoznaje istine su zamagljene, čak i zatrovane – to zaboravljamo. Verujemo u nekakav automatizam naučnih istina kao u „objektivnu“ istinu. Pa onda i ta pojednostavljena slika „humanističkog“ prosvetiteljstva i racionalizma: naučiš nešto, pa onda, kad već saznaš, po tome radiš kako treba i – budeš bolji… Ne ide to tek tako. Sava je otišao kao mlad na Svetu Goru da se ispuni duhom, da se očisti, da bude prijemčiv za prava znanja, a onda se vratio u svet. Ne kažem da treba svi da idemo u manastir, ali gde danas imate moralno obrazovanje, da ne kažem duhovno? Pokušava se nešto sa veronaukom, ali nema ona mnogo prostora i nije uvek kompatibilna obrazovnom sistemu. Vaspitanje gubi korak već u osnovnoškolskom obrazovanju. Uči se samo o pravima, skoro ništa o obavezama. A kamoli o tome da moramo svoj saznajni aparat da redovno „čistimo“ da nam znanje ne bi bilo zaprljano i zapravo štetno. Ako se taj duhovni nivo prosvetiteljstva zaboravlja, onda se zaboravlja ko je i šta je Sava.
Kako, kad deca uče o njemu još u predškolskom vaspitanju?
Sava jeste deo našeg duhovnog i kulturnog identiteta, ali živimo kao da nije. Zaboravili smo ličnost Svetog Save i činjenice o njegovom životu. On je spajao najsavremenije i najtradicionalnije, bavio se očuvanjem nasleđa, ali je uvodio i najnoviju nauku, najnovije zakonodavstvo, dovodio je najbolje umetnike, vodio je diplomatiju na savremen način i uspevao je da poveže Istok i Zapad, putovao je, a gde god je otišao napravio je diplomatsku pripremu srpske budućnosti. Politika kakvu je on postavio, zasnovana na moralnosti, sad je nezamisliva. Sad je popularan stav: nije bitna moralnost, važna je samo efikasnost. Nije istina, pravi putokaz nam je on ostavio. Sveti Sava je neophodan za nastavak naše budućnosti. Onog trenutka kad se vrati u Srbiju, mi ćemo znati kako se na pravi način funkcioniše između Istoka i Zapada, kako se prave mostovi između Istoka i Zapada, kako se postaje taj most.
Kako bi taj njegov povratak u Srbiju izgledao u praksi?
Sava i Simeon su spojili potrebe zemaljske Srbije i nebesku Srbiju. Nerazdvojivo su napravili tu konstrukciju iz koje je nastala Srbija koju poznajemo. Ta ravnotežna situacija, zemaljska i nebeska, koja postoji od početka, mora da se prati i rekonstruiše u svakom vremenu.
Sintagma „nebeska Srbija“ ima negativne konotacije zato što je bila u modi među propagatorima nacionalizma početkom devedesetih…
… mada je ona izvorno deo kosovskog mita, pored Svetog Save drugog srpskog simbola. Da. Kad kažem „mit“ ne mislim na nešto lažno ili izmišljeno, mislim na priču sa velikim nabojem koja porađa vrednosti i usmerava ponašanje grupe. Osim mosta između Istoka i Zapada, Srbija je sebe doživljavala i kao bedem pred tuđom verom, ali i pred silom i nepravdom uopšte. Ovaj simbol je, na našu sreću ili nesreću, bio aktivniji kroz istoriju. Ali, šta se s njim desilo? Kad se izbaci prvi, svetosavski simbol mosta koji spaja carstvo nebesko i zemaljsko, kosovski simbol se pogrešno tumači. Od njega je napravljen paganski samouništavajući mit o samožrtvovanju naroda. Priča o tome da je u Kosovskoj bici izabrano samo carstvo nebesko a da nam carstvo zemaljsko nije bitno, dovedena je do apsurda, pogotovo kad je mit počeo da se tumači bez Boga! Pa i ovo što sad živimo, bolje rečeno zbog čega odumiremo, jeste očajnički pokušaj da se odbaci dimenzija nebeskog, da se odbaci mit o Kosovu koji nas opterećuje, da izbegnemo i Svetog Savu ako je moguće, i da napravimo naš identitet samo na osnovu „zemaljske“ priče. To je kombinacija najtužnijeg i najglupljeg što nam se ikad dešavalo. Mi tu glupost sada živimo. Niti nas nešto ispunjava i vuče dušu nagore, niti se snalazimo u ekonomiji, a nemamo ni šta da nas teši ni daje nadu.
Hoćete da kažete da bi ravnoteža između zemaljske i nebeske Srbije bila rešenje za nas sada?
Bez sumnje. To ne znači da očekujemo kako ćemo svi ući u neprekidnu molitvu i da ćemo svi postati divni. Ali ne bi bilo loše da bar oni koji su vodeći sloj u državi svojim primerom pokušaju da postanu ugled drugima. Ljudi su za patrijarha Pavla oduševljeno govorili: evo čoveka koji živi onako kao što govori. Kao da je to toliko čudno, skoro nemoguće! Postoje neke vrednosti koje su plod generacija, neozbiljno ih je zanemariti i odbaciti taj paket koji nam je dat. Ako se taj paket primi, ako se usvoje te vrednosti, u njima je spoj zemaljske i nebeske Srbije. Mi moramo da vratimo taj vrednosni sistem. Da budemo bolji, a ne da se samo pravdamo zašto postajemo sve gori i gori. U ovom narodu će zavist da nam se obije o glavu, zavist prema bogatom čoveku, prema ovome i onome. Mi se hranimo na zavisti, na likovanju nad tuđom nesrećom, zatim na strahu: može da bude gore. To nije zdravo, to je bedno. Nama zaista treba da se vrati slika do koje su nas Sava i Simeon doveli. Vrlo je bitno da ispitamo koren i da vidimo šta valja a šta ne valja. Ali mi to ne radimo. Mi kidamo sve što imamo iza sebe.
Kako u vašem filmu izgleda Sveti Sava?
Sava je sila, čudo od energije, on je obavezujuća pojava, a ne sentimentalni goblen. Zato film i radimo, da ljude suočimo sa tom energijom. On je mršav, visok, ima neku čudnu lepotu, Nemanjići su imali muževne crte, i veliku energiju. On ne mora puno da priča, ali mora da ima energiju koja je zarazno dobra. Videćemo ko će ga igrati. Taj glumac mora da ima nešto harizmatično, ako se mladi ne zaljube u njega, ništa nismo uradili.
Kako će momak od na primer 17 godina, koliko je imao Rastko Nemanjić kad je stigao na Svetu Goru s namerom da postane Sava, poverovati da srpski princ bira monaštvo, a ne lov i devojke?
Pa ne mora svako da ide u manastir, kod nas kad se pomisli na bogougodan život pomisli se „ili manastir ili ništa“. Svako treba da živi bogougodno prema svojoj meri i mogućnosti, ali svako ima obavezu da proba da se pridržava nekih pravila. Pre svega prema sebi. Čišćenje od strasti je, recimo, ulaženje u vrstu kontrole sopstvenog života. Ovde se ljudi porobe raznim strastima (razvrat, kocka, opijanje, ožderavanje, gnev, udobna ravnodušnost, sujeta svake vrste…) i ne vladaju više svojim životima smatrajući da je to sloboda. Nije to sloboda, to je ruiniranje. Inače, ovaj film govori i o mladosti i o starosti. Što pre se mladost nauči iskrenom odricanju, to pre će doći do kvaliteta. Kod nas mladost nije učena odricanju. Iako su okolnosti loše, roditelj će bolećivo sve učiniti da pruži detetu. Zato deca rastu sa osećajem prava bez osećaja obaveze. Tome ih uči ceo sistem. Dobrovoljno odricanje je ovde nešto što je maltene nezdravo. S druge strane, obesmišljena je starost, pretvara se u produžavanje života zarad produžavanja života bez ikakvog smisla. Starci sede po čekaonicama domova zdravlja i bave se samo time. Preko lika Simeona nudi se druga opcija, nudi se starost koja životu daje smisao do samog kraja. Ti do kraja života imaš priliku da se usavršavaš, da radiš nešto. Čak i kad čovek onemoća potpuno, on ima mogućnost molitve, mogućnost duhovnog usavršavanja, rasta ljubavi, „širenja“ duše.
Kada planirate prvu klapu?
Ako Bog da, polovinom sledeće godine. Do tada treba da izaberemo reditelja, razmišljamo o ruskom reditelju, treba da pažljivo odaberemo glumce, ima preko 40 glumaca, treba Hilandar da se napravi, pravićemo ga u okolini Beograda, Miljan Kreka Kljaković, scenograf svetskog renomea radi skice, Vitorio Storaro je pristao da bude direktor fotografije, on je trostruki oskarovac a mi ga znamo po filmovima Poslednji kineski car i Apokalipsa sada. Rizikujem da zvučim neskromno, ali reći ću zato što želim da dočaram način na koji razmišljamo o realizaciji ovog filma: radićemo ga onako kako su rađeni naši srednjovekovni manastiri. Pravili su ih, podsetiću, najbolji majstori i sa Istoka i sa Zapada.
