Politika i prava raseljenih

U okviru debate o položaju raseljenih lica u Srbiji i srpske zajednice na Kosovu, i o perspektivi za njihovo unapređenje, održanoj u Medija centru, predstavljena je studija „Raseljena lica na granici srpske i kosovske politike“ autorke Jelene Grujić Zindović. Ova studija je rađena pod pokroviteljstvom fondacije „Friedrich Naumann Stiftung für die Freiheit“ i deo je dugogodišnjeg rada autorke na temu političke upotrebe izbeglica i raseljenih lica.

foto: medija centar

Poseban značaj ovog rada je u tome što je hronološki i sistematski objedinjena kompleksnost fenomena raseljeništva sa Kosova, i konfliktnog i ekonomskog. U fokusu istraživanja nalaze se uzroci i tokovi raseljavanja Srba sa Kosova posle rata 1999, koje je po autorkinom zaključku dodatno opterećeno politikom, što mu daje posebnu težinu.

Kao jedan od ključnih problema raseljeništva, u studiji se izdvaja pitanje imovine. „Jedan od osnovnih postulata građanskog koncepta države, imovinsko pravo, i dalje je jedno od najspornijih pitanja na Kosovu. Pritom, problemi sa kojima se susreću manjinske zajednice u procesu povratka imovine, o čemu se iz dobrih razloga govori kao o preduslovu povratka na Kosovo, samo su nastavak nasleđenih problema. O razmerama tog problema možda najviše govori podatak da do 1999. godine, 43 odsto imovine na Kosovu nije bilo u privatnom vlasništvu. A sve ono što nije bilo u privatnom vlasništvu danas je predmet spora između Kosova i Srbije.“

Kroz promenu politike prema raseljenima, zapaža autorka, snažno se reflektuje i promena politike prema Kosovu. „Raniji period bio je obeležen insistiranjem na povratku kao jedinim mogućim rešenjem za pitanje raseljenih lica, a potom je postepeno došlo do promene u stavu institucija Srbije – uvedena je integracija kao opcija u politički diskurs. Ta promena, u martu 2011, poklapa se sa početkom briselskog dijaloga i sa intenziviranjem procesa evropskih integracija. Istog meseca, Vlada Srbije usvojila je revidiranu i dopunjenu Strategiju za rešavanje pitanja izbeglica i interno raseljenih lica, u kojoj se, gotovo u rangu preambule Ustava Srbije koja se odnosi na Kosovo, konstatuje ‘nova’ realnost raseljeništva, i objavljena je prva ozbiljna analiza potencijala povratka raseljenih na Kosovo, koju su radili Komesarijat i UNHCR.“ Ta analiza, kako se navodi u studiji, pokazala je da je veoma mali procenat među raseljenima iskazao spremnost za povratak, odnosno „značajan pad“ u odnosu na ranije ankete u kojima se više od polovine ispitanih izjasnilo da bi bilo spremno na povratak na Kosovo. Prema tim podacima, svega 11.898 domaćinstava, odnosno 5132 domaćinstva u potrebi, želi da se vrati na Kosovo.

Na to se nadovezuje i interesantno lično zapažanje autorke: „Iznela bih ovde jedno svoje zapažanje, koje ne mogu empirijski da potkrepim budući da se bazira na iskustvu a ne na istraživanju baziranom na upitniku, ali ga smatram važnim i indikativnim. Nakon desetina i desetina razgovora sa kosovskim Srbima koji već duže vreme žive u Srbiji, primetila sam da je kod onih koji su prodali svoju imovinu i nastanili se u drugim područjima, izvan Kosova, prisutan veoma veliki otpor prema zavičaju. Velika većina njih nije više nikada posetila Kosovo, i to ni ne namerava. (…) Rečima jednog od informata, stav bi se mogao sumirati u zaključak da bi ‘poseta bila suviše bolna’. Ni kod jedne druge migratorne grupe u bivšoj SFRJ, tokom više od 20 godina rada na temama migracija, nisam naišla na takvu isključivost po pitanju posete zavičaju. Za razliku od integrisanih kosovskih Srba, jedan deo raseljeničkog korpusa koji je ostao na margini društva do danas, ili je svoje probleme rešio polovično, pokazuje interesovanje za Kosovo i održava kontakte sa zavičajem. Ta podgrupa raseljenika veoma je po tome slična Srbima koji su izbegli iz Hrvatske, koji takođe u značajnom broju održavaju neku vrstu interakcije sa zavičajem.“

Sumirajući sve ono što je uticalo na sudbinu raseljenih lica sa Kosova, u zaključnim rečenicama ove studije kaže se: „Da pitanje Kosova nikada nije bilo pitanje položaja srpske zajednice na Kosovu, i pitanje njenih pripadajućih prava – kao što to voli da definiše zvanična politika Beograda poslednjih 20 godina – govore položaj u kojem su se Srbi sa Kosova našli u raseljeništvu i način na koji su zbrinjavani oni kojima je bila potrebna pomoć. Čitava grupa građana ostala je gotovo bez osnovnih prava, iako ‘unutar granica jedne iste zemlje’, našavši se u situaciji da sistemom svedoka dokazuje roditeljstvo, diplome, vlasništva.

Srbima se osporavalo pravo na raseljenje iz jedne izuzetno zapuštene i zaostale regije, i to u eri masovnih migracija motivisanih prosperitetom. Kosovski rat je samo pogoršao nasleđeno ekonomsko stanje. Istorija Kosova je istorija konflikta, koja je paralelno bila i ostala i istorija ekonomskih migracija; to je izuzetno važno imati u vidu, jer se problemi raseljenih neće zatvoriti dokle god se prenebregava i taj faktor – kao sasvim legitiman motiv u životu svakog pojedinca.“