Festival
Rediteljki Hodi Taheri nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Iranska rediteljka Hodi Taheri neće doći u Beograd da predstavi svoj film „Majka je rođena grešnica“ zato što joj nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Već nekoliko generacija širom bivše SFRJ zna gotovo sve replike iz filmova koji slede. To su najcitiraniji naslovi u kojima je igrala Mira Banjac, ovogodišnja dobitnica nagrade "Aleksandar Lifka" kojom Festival evropskog filma na Paliću nagrađuje filmske stvaraoce za izuzetan doprinos evropskoj kinematografiji
MAJSTORI, MAJSTORI (Goran Marković, 1980)
Ljilja guli krompir, servira viršle i sa cigaretom na ivici usana pazi ko je s kim (i na kome) po školskim kancelarijama. Koleginica Dobrila i ona, međutim, nemaju pojma o tome ko i zašto je prisiljavao nastavnicu engleskog na seksualne odnose. „Nismo mi čule ništa, ali najbolje da pitate… njega. On bi… sve nas… da je mogao… Ali, ne znamo mi ništa, mi gledamo svoja posla.“ Dok u borosanama po menzi radoznalo skakuću oko prosvetnog inspektora, Ljilja i Dobrila gledaju kako se banket (o državnom trošku!) povodom Kevinog ispraćaja u penziju pretvara u svađu i pijanku, zavist prema moćnima i prezir prema podređenima. Okolo gladac, unutra jadac! „Majstori, majstori, ko vas je zvao, zašto dirate moj crni krov?“ I onda Ljiljino gordo priznanje: „Mene nije prisilio, mene je namamio.“ Kao i Dobrilu! Ljilja joj ne veruje i traži dokaz – dal se penjo il se nije penjo?
SJEĆAŠ LI SE DOLI BEL
(Emir Kusturica, 1981)
Sena guli krompir, čuva četvoro dece i supruga Mahmuta Zolja koji je dobar i fin čovek – samo kad ne pije. On tvrdi da komunizam mora da zavlada svetom do 2000. godine, a Sena za budućnost planete ima lakši recept: „Nemoj ti piti – kud ćeš boljeg komunizma!“ On, bezbeli, zna da komunizma nema bez alkohola. Za razliku od ostatka familije, Sena je sa obe noge na zemlji: ne razume Dininu opsesiju hipnozom i vlašću nad samim sobom („svakoga dana u svakome pogledu….“), niti Mahmutovu naviku da vlast nad drugima uteruje kroz porodične sednice. Muževljeve redigovane citate iz „Manifesta komunističke partije“ („nema ničeg izvan materijalnog svijeta“) rado bi primenila u praksi: šest godina oni za stan lažu njega, a on nju. Privremeni smeštaj koji privremeno traje i privremeno prokišnjava šest godina želi da zameni stanom u lepšem delu Sarajeva.
BALKANSKI ŠPIJUN
(Dušan Kovačević i Božidar Nikolić, 1984)
Danica Čvorović guli krompir, čuva porodicu i pomaže Ilijinu borbu protiv državnih neprijatelja. Večito zamišljena i zabrinuta, večito rasejana, davno ostarela, pre vremena. Iako paranoični muž, jednom i zauvek prestrašeni politički zatvorenik, misli da je Danica bez njega niko i ništa („e, Danice, Danice, kako si samo naivna“), ona bolje od njega zna gde i kako živi. Dvadeset godina nju i Iliju lažu za stan, a njihovu ćerku stomatologa za posao pet: „Narod krezub, svaki ima dva zuba u glavi, a za lekara nema posla.“ Ipak, odana je Iliji i razume njegove muke („znači, stvarno si bio u pozorištu?“) na koje pristaje dok brani zemlju od neprijateljskih elemenata. Iako u početku politički potpuno samosvesna („Od prošlog meseca sve poskupelo pedeset posto. Ove dve torbe, dvesta iljada. Molim vas, pogledajte šta je u njima. Nema vrednosti za dvaes iljada. Idem i pitam se: ko mi ukrade sto osamdeset?“), Ilijina opsednutost špijunima na kraju i nju slama. Da tata ide kod lekara, može. Za srce? Ne, nego za glavu. „Jel ti misliš da je tvoj otac lud? Čuješ li šta te pitam? Jel misliš da je on lud?“
JAGODE U GRLU
(Srđan Karanović, 1985)
Ruža guli krompir i konobariše na nečemu što je trebalo da bude sentimentalni sastanak i luda noć društva iz mladosti. Ugađa Čombetu koji joj kao zvezda malih ekrana potpisuje naslovnu stranu „TV Novosti“, mada ona, eto, ne bi da se nameće. Ponesena potragom za snovima, pristaje da za njega i Mikija Rubirozu, pijane (i bivše) drugove na nasukanom splavu njihove izgubljene mladosti, izvodi tragikomični striptiz, tužnu igru bez dobitka. „Mešaj, Ružo!“ „Ne mogu, crkla sam.“ A zašto gledaju kroz ključaonicu kad mogu lepo da otvore vrata? „Tako je slađe, dilejo! Tajna!“ Čombetu je to samo ludorija, a njoj (poslednja) prilika za iskru ljubavi: „Tu da me gledaš! Lepo, u oba oka.“ Strast će, međutim, morati sama da potraži, ovde je dobila samo poniženje. Na kraju pijane i slomljene noći sa ostatkom ekipe prazno zuri u čaše sa cvećem i sluša ciganski orkestar: „A jutros već su drugi mladi, o, mladosti…“ U poslednjoj sceni ravnodušno gleda mladića koji odvezuje splav i pušta ga sa svima njima niz reku, ka boljoj prošlosti.
LEPOTA POROKA
(Živko Nikolić, 1986)
Direktorka Milada drugima zapoveda da gule krompir dok ona na crnogorskoj obali razvija nudistički kamp. Za razliku od Ljilje, Sene, Danice i Ruže, njoj nije potreban muž da bi imala svoje mišljenje o bilo čemu. Kao šefica, mladim sobaricama pruža priliku za ekonomsku samostalnost i oslobođenje senzualnosti („i goli ljudi su božji ljudi, jadne đevojke“), a ličnu sputanost zamenjuje fatalističkim poslovnim ambicijama, strogom poslovnom uniformom i zalizanom muškom frizurom. Naturizam je njen život, prkosno kaže mužu koji je moli da se vrati kući jer je viđa „jednom mjesečno, ka da sam oženio pomorca“. „Vidi kolko je ođe svijeta – ima ih ka vrabaca. I što? Da puštim sada da to sve propadne, a ja sa tobom da idem kući?“ I sve bi bilo u redu da nije nezaposlenih đetića iz Međeđe koji ne shvataju Miladu i kuma Žorža da je „žena društveno biće, društvo može š njom da čini što god oće“, pa im otimaju personal u kampu za golaće. Ali, Milada i za takve ima rešenje. Jureći sa obezbeđenjem nesrećnika koji tu traži suprugu, izdaje krstašku naredbu: „Ubij ga, naturizam je u pitanju!“ Preokret i završni udarac jačih od nje u disko-bifeu na Adi Bojani rezignirano leči duplim viskijem, verovatno jedinim pićem koje je popila na radnom mestu: „Pola svijeta sam ja ođe dovukla i svukla. A oni koji su najviše sumnjali u naturizam sad me ćeraju u penziju.“
Iranska rediteljka Hodi Taheri neće doći u Beograd da predstavi svoj film „Majka je rođena grešnica“ zato što joj nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Pavle Jerinić je na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu pročitao apel UDUS-a da se oslobode uhapšeni u Novom Sadu, što je upravnik ovog pozorišta, Svetislav Goncić osudio, zaboravljajući da je to tradicija koju je započeo još Voja Brajović u vreme Miloševića
“I tada i sada, kao da pratimo jedni druge. Utoliko je moje pominjanje (pa čak i da je izmišljanje) ‘jugoslovenskog sna’ najkraća, ali prilično tačna definicija ostvarivosti duhovnog stanja pojedinca i nacije tog vremena”
Svetislav Basara: Minority Report (podcast)
Dereta, Beograd, 2024.
U predstavi nije sasvim jasno kakva je veza između položaja poslušnog kulturnog radnika onda i položaja poslušnog kulturnog radnika danas. U romanu je minuciozno analiziran odnos između brutalnog staljinističkog sistema i onih koji pristaju da mu služe svojim intelektualnim radom. U predstavi se ova dimenzija romana izgubila
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve