Nemam u Farkaždinu internet i ne znam kad sam bio u Albaniji. Ne znam koliko Majka Tereza ima staža kao svetica, svirali smo u Tirani, veče pre nego što će u Vatikanu biti svečano proglašenje njezino i upis u kalendar. Iz zemalja u kojima je Majka pomagala pozvan je po jedan ansambl da se u Albaniji koja ju knjiži kao svoju, isto kao mi Teslu, održi koncert u pretprazničko veče. Otkud u Tirani da se sete mene kad niko osim čitalaca „Vremena“ nije ni čuo za mene i moju vajnu svirku, pa bio je tamo moj drug, svirao je doduše džez, Miloš Petrović, i kad se ukazala potreba za nečim lokalnim i umereno seljačkim ja bejah preporučen, pozove me Viktor iz tadašnjeg tamošnjeg ministarstva pretpostavljam kulture, takva i takva stvar, domaćin plaća podvoz, smeštaj i kost, a izvođači, kojih biće na desetine i sa raznih što bi se novinarski reklo meridijana, nastupiće besplatno: ako je Majka mogla besplatno da neguje ranjene i izgladnele, možemo i mi jedno veče da okončamo bez zarade, prenesem ponudu mojim saradnicima, tja, da ne ispadnemo neiskreni ako prihvatimo svirku bez honorara i bez šanse da se bakšišom taj udarac ublaži? Naredna naša vrednost, tik uz volj. novac, jeste lična i kolektivna bezbednost – zašto da idemo mečki na rupu! Kakvoj mečki, šta je vama, ljudi će nas dočekati kao da smo im rod rođeni, jamčio sam ja naslepo, bude li baš atentata prvi će kuršum zacelo zgoditi primaša… Uglavnom u albanskoj ambasadi dobijem vize za moj kvintet, nismo imali zgodan let do Tirane, nego nas je u podgoričkoj zrač. luci sačekao kombi sa ulcinjskim tablicama, vozio nas je Albanac, bilingvalni žitelj MNE.
&
Nemam kameru i ne slikam ništa (prošle jeseni nas trojica bradonja zabasavših u duboku sredovečnost svirali smo u Firenci, bili smo tamo četiri ili pet dana, verovatno smo jedina inostrana trojka koja nije napravila nijednu jedinu fotografiju iako se renesansa odasvud preporučivala da ju i mi ovekovečimo), ali sam u Albaniji zažalio što nemam kameru. Mit o bunkerima pokazao se kao istina živa, bele se po njivama doklen ti oko doseže betonske kupole kao vrh jajeta ptice Ruh u „Hiljadu i jednoj noći“, ili kao umetnička instalacija inspirisana kečetom, na krovovima kuća rezervoari za vodu, benzinske pumpe na severu imale su onaj klepećući displej kao u starim filmovima, ili kao što još uvek negde klepeću slova i brojevi na aerodromima, ali kako smo odmicali ka Tirani tako su i pumpe postajale sve novije i sve luksuznije: istorijski razvoj pumpaluka. Ali i vascelog drum. saobraćaja. Naš se kombi mimoilazio sa najskupljim novim automobilima, ali i sa zapregama, a najvećma sa vozilima poteklim iz domaće radinosti, često na tri točka, napred sedi vozač i suvozač, na unikatnoj prikolici pak teret, bilo u vidu nameštaja, bilo u vidu koze ili primeraka iz reda aves.
Šta je ovo pored puta, perionica kola, ne može svedenija biti, nastrešnica, jedno crevo, radnik-perač radi svoje, na drvenoj klupi bez naslona sede klijentova ili vlasnikova deca, njih dvoje, od svoje šest i sedam godina, i gledaju, kao iz VIP lože, kako se auto prolepšava i prolepšava, približavamo se Tirani i sad naš vozač već mora da pita prolaznike kuda da vozi: ljudi bi prelazili ulicu, naslanjali se na otvoren prozor i potanko objašnjavali gde da skrenemo, iako registracija kazuje da stižemo iz slovenskog govornog područja, sad smo uveliko u gradu gde je saobraćaj posve drukčiji nego kod nas. Tiranjani voze kao da svi idu na istu svadbu i niko neće nikome da pokvari raspoloženje, a kamoli da mu razbije branik ili krilo: ko god želi da promeni traku i to ispolji, promeniće je, a da mu niko neće zatrubiti ni opsovati mater, ko nema migavce, daje znak rukom, ostali čekaju i sve prolazi u najboljem redu. (Ispred kasapnice sam video privezano živo tele, verujem da je reč o čistom manekenstvu: ono samo jamči da kasapin ima link ka stočarima, biće nakon svoje šihte vraćeno u štalu, gde mu je mati koju možda još uvek i sisa.)
Stigli smo knap na glavni trg, oprobali ozvučenje i uskoro bili prozvani da nastupimo, spikerka reče da je nakon ne znam ti ni koliko godina ili decenija doputovao ansambl iz prijateljske Srbije, sad će dron, pravo meni u lice, ne, nisam to pomislio, nisam znao šta je dron, a publika je pljeskala i ne može me niko ubediti da je aplauz bio neiskren ili naručen, čim smo počeli, preko trga se kao kad naglo otpočne kiša rasuo aplauz, pa još duži i kad smo zapevali, mogao sam sa bine da skočim u publiku kao Mate Parlov, ali nisam hteo da nekog zakačim čivijom od basprima, odlazak mečki na rupu nismo više pominjali, pomisao je bila postiđujuća kao ona moja da ću odleteti u srpski zrak kad podignem haubu albanskog mercedesa u istoimenoj ulici, dvorili su nas cele noći kao retko ko, narednog dana išli smo u Drač, prošao sam pored nekoliko žutih kuća, ali sam se neubijen i sa svim svojim organima, vasceo dakle, vinuo do pijace i kupio dve aluminijumske merice za alkohol (0,05) kakve iznad šanka imaju i hoteli. Da, kupio sam plastične navlake, za pasoš i za vozački dozvolu, ni sad ne znam razliku između našeg i tuđinskog orla, sablaznio sam mnogog policajca i carinika pokazujući im dokumenta, na dozvoli sam imao sliku sa šeširom, ko vam je dozvolio da se ovako slikate, niko, ne treba mi za to vaše cenj. odobrenje.
