Kao i batina, ima i svako selo u Banatu dva kraja, u Farkaždinu je na severnoj strani železnička stanica, na južnoj je groblje: putuj u beli svet, idi u crnu zemlju, kako je kome kad pisano, ali su između sela, austrougarski ušorenog, i groblja bile Jamure, sirotinjsko mora se reći naselje, deset ili petnaest kuća ravnodušnih prema geometriji, kao kad se bace kocke na sto pa nije moguće unapred zamisliti kakav biće njihov raspored kad se zaustave: nastalo je pre nego što se za nas zaduženi geometar Marije Terezije latio lenjira i sinora, ili je niklo kad Farkaždin uveliko već beše uređen i upisan u precizni katastar čija je zgrada krasila bog te pita koji becirk.
Iza favele i groblja je Selište, mesto na Tamišu gde je stanovništvo i redilo vunu, i kupalo konje, i peklo ciglu, jer je obala za sve to bila podesna, pedeset i neke godine uortačili su se moji sa Kurjačkima, Venskima, i Ljubom Š. da peku ciglu, nosio sam u ručkonoši topli obrok radnicima iz nezamislive Srbije koji su zamesili i napravili ciglu, a potom našima koji su sedam dana i sedam noći ložili dotad neviđenu furunu (ložene su fašine i ograzine kroz četvoro vrata), prolazio sam kroz Jamure najpre danju, potom i predveče, leti je još bilo vedla kad sam se vraćao, ali bivalo je i da se zadržim na Selištu pa sam pored groblja i jamura prolazio kad se uveliko smrklo. Ali dok je Farkaždin (mesto koje nije postojalo na mapi Elektrodistribicije) bio u svečanoj mrkloj pomračini, u Jamurama su ispred nekolikih kuća bile upaljene vatre, nisam im prilazio, ali sam čuo žagor i muziku, dotad sam čuo samo harmoniku na dvema ili trima svadbama, sad sam prvi put čuo svirku na žicama, čuo sam es-tam, ritam begeša i kontre, uh, sad će ovo štivo da preraste u romantizovanje života Roma…
&
Retko kad zažalim što nisam ja autor nekog teksta, pasusa ili slogana, e, to mi se dešava kad god na radiju čujem: „Mi nismo skupljači perja, ne letimo u nebo i ne živimo u domu za vešanje: mi smo Romi, vaši sugrađani.“ Skidam svaki put, i sada, kapu pred autorom ove potresne, jednostavne rečenice: gledaću da pišem imajući baš nju stalno u vidu.
&
Neki su Romi ipak bili perjari, sećam se kako je perjar objavljivao svoj prolazak selom, vikao je „perje“ kao da duva u rog, njegov se glas odsekao od svih zvukova sela, a koji su to zvuci bili, mukanje krava, lavež kera, pijukanje živine, čula su se zaprežna kola, crkvena zvona, zveckanje vedara, kumrije, komande konjima, perjar bi to sve nadjačao, sa mojom babom razgovarao je o ceni i kvalitetu perja, shvatio sam da mu je glas posve drukčiji, ono je bio njegov službeni glas, njegov lični megafon, „šerpe, lonce, opraljam“ iz groca njegovog sunarodnika zvučalo je isto tako, petnaestak godina kasnije čuću na Marakani „evo pženi, evo pženi“, tako to ide, ali nisu svi perjari istrajali u čestitoj trgovini, jedan nam je moram reći ukrao detelinu sa njive, njegovo ću ime prećutati najpre zato što je nemio događaj završen krajnje miroljubivo, ali i da ne bih povredio njegove pravne naslednike koji su svi jači od mene, ne čitaju baš redovno „Vreme“, ali bi im neko mogao reći da ih je Bata metno u novine, pa bi mogla uslediti kakva kaznena mera sa njihove strane. Perjaru je dakako potreban makar jedan službeni konj, a kako nema nikakav leno mora svome atu davati ili hranu koju je kupio ili koju je krišom kupio u ataru (eto ti šta različita dužina čini u srpskohrvatskom jeziku), pokošena i uvezana u snopove naša je detelina jedne noći volšebno i bez ostatka nestala sa njive, atarski doušnici mog oca, čobani, možda Šula, Nika Kinec ili neko treći, rekli su mu ko je viđen kako pedantno dene detelinu, ode moj otac kod osumnjičenog, ovaj krene bez nekog žara da poriče krađu, u avliji nema deteline, idemo na tavan, tamo moj otac identifikuje svoje vlasništvo i nedavni rad ruku svojih, slušaj, ovo da dovezeš kod mene, da ne zovem miliciju iz Perleza, važi, Dule, dogovoreno!
Moja baba nije odobravala ovaj istražni postupak, da se ti penješ ispred njega, da te džagne nožom… Međutim bi taj zločin bio u nesrazmeri sa aktom u domenu prekršaja, počinilac nije ni pomišljao da svoj mali lopovski peh kruniše teškim krivičnim delom počinjenim u rođenoj kući (koja beše već među ušorenim zdanjima većinskog stanovništva, ko ima srca da zaustavi progres!), uglavnom, bude Mala Gospojina, slava naše zaštitnice i vladičice naše, drugog dana slave se mlađarija prati, u fijakerima navraćaju kod rodbine i prijatelja, ovi otvaraju kapiju i čašćavaju mladiće opijatima iz domaće radinosti ili zrenjaninskim pivom, dočim devojke poslužuju tortama, u savremenije doba fijakeri su ustuknuli pred traktorima i prikolicama, ali se praćenje održalo donedavno, e, sedimo Dule Belić i ja u kujni i otvaramo kapiju kako ko naiđe, kad vidimo preko kapije uši samo jednog konja, šta je bilo, vraća se naša detelina, uklopila se u svečarski konvoj i defile, otvaramo kapiju, kočijaš elegantno i raspoloženo skida šešir u znak pozdrava, iza njega omanji voz deteline, a on nevin kao da nam je rođak iz Orlovata koga svi volimo, a koji nam dugo nije dolazio!
