Komentar
Lomljenje dece Srbije
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Tamo gde se zabranjuje nezabranjivo, nužno se i dopušta nedopustivo
Iznova je sve popularniji narativ kako se „vraćamo u devedesete“, ali šta su uopšte te „devedesete“ u koje se navodno vraćamo? I ovdašnji i hrvatski građansko-opozicioni mejnstrim voleo je da govori tada o Miloševiću i Tuđmanu kao o zlim „diktatorima“ koji su nam štošta, je li, zabranjivali; u tom je smislu bila vrlo osvežavajuća lucidna opaska Borisa Budena koji je radikalno drugačije locirao osnovni problem: ne, nisu oni previše toga zabranjivali, nego su, naprotiv, isuviše toga dozvoljavali (štaviše, podsticali). To jest, u našim je predelima devedesetih bilo dozvoljeno – ako ne i izričito preporučeno – štošta što je u „normalnom“ okruženju bilo zazorno i duboko s one strane zakona i „boljih običaja“. I odatle su, iz tog prećutnog sporazuma s „narodom“ da se smeju činiti stvari koje se ne smeju činiti, ti režimi dugo crpeli svoj legitimitet i podršku „tihe većine“. Što, opet, ne znači da razne stvari nisu bile i zabranjene, ili barem veoma nepreporučljive: dakako, bile su to baš one stvari koje su u onom istom (polumitskom, naravno) „normalnom svetu“ bile nešto sasvim prihvatljivo, štaviše poželjno. Dakle, ako se stvarno „vraćamo u devedesete“, biće da je baš to najočigledniji simptom tog rikverca, mnogo važniji od – po sebi vrlo indikativnog – reuspostavljenog personalnog kontinuiteta (preživelih) nosilaca vlasti: kao da su odjednom ponovo moralno i civilizacijski „zabranjene“ i „dozvoljene“ stvari na najnakazniji mogući način zamenile mesta.
Šta drugo čovek može da pomisli kada direktor legendarnog „slobodarskog“ Doma omladine zabrani nastup čuvenog Horkestra zbog „politički nepoćudnih“ tekstova nekoliko pesama? Pri tome, u tim duhovitim, društveno „opštekritičkim“ pesmama nema bauka dnevne politike, ne prozivaju se u njima nikakve konkretne partije, pojedinci, institucije… Radi se o onoj vrsti „fenomenološke“ kritičnosti kakva je još u jednopartijskim osamdesetim bila opšte mesto. Kako je uopšte moguće da tako nešto bude „zabranjeno“? Lako, kad imate spoj društvene atmosfere paranoje, (auto)cenzure i hirovite lične vlasti te jednog beznačajnog aparatčika i anonimusa partijski postavljenog tu gde jeste, smrtno uplašenog i od senkine senke mogućeg „talasanja“. A nije li baš tako u institucijama bivalo i tokom devedesetih? Zato smo ih se mahom i klonili, a bogme su se i one klonile nas… No, kako je već primećeno, idiotska cenzura Horkestra nije sprečila supergrupu „zaslužnh rokera“ da koliko sutradan bezbrižno nastupi u tom istom Domu omladine, okupana svojom blaženom samozaljubljenošću i ignorancijom. Sramota me je da ih imenujem, isto kao što me je sramota – kad već njih nije – da napišem imena nekih značajnih ljudi kojima nije bio stomačni problem da, poslednjih meseci, izlože svoja zaslužna lica u programima i prostorima fajgeljizovanog, klerikalno cenzorskog Kulturnog centra Novog Sada.
No, tamo gde su „normalne“ stvari zabranjene tj. podložne hirovima arbitrarne cenzure preplašenih ignoranata ili nedvosmislenih klerofašista, raste kvasac društvene atmosfere u kojoj se, upravo u ime društvene „normalnosti“, mogu i smeju činiti strašne, nedopustive stvari. Javna poternica za glumcem Goranom Jevtićem koju je Blic pukao preko naslovne strane u nekoliko nastavaka logičan je proizvod takve društvene regresije. Svašta se o tome danas govori i piše, neki tvrde da je to osveta Jevtiću zbog Gospođe ministarke i nekih izjava na račun vlasti (pa da je samim tim od vlasti i inspirisana); nije to nemoguće, ali mislim da je ta veza malo odviše posredna, i da se radi o nečemu drugome, na neki način mnogo gorem. Trenutak u kojem jedan tradicionalno lagan i „žućkast“, ali ipak u osnovi solidan i pristojan (u smislu: ne-skrnav) list večernjačkog profila, dominantno orijentisan ka vrednostima umerenog građanskog mejnstrima, naprosto potpuno podivlja i s nepodnošljivom lakoćom savesti krene u spektakularan linč jedne do sada po svakom normalnom merilu nesporne javne ličnosti (moram li da dodajem: naravno da Jevtić treba da odgovara ako je počinio nešto zaista nezakonito, ali to je u ovom trenutku još veoma daleko ne samo od sigurnog, nego bar od verovatnog!), označava opasnu prekretnicu: nešto je Blicovim stratezima (ili onima korporacijski iznad njih) moralo signalizovati da se međe društveno „dozvoljenog“ pomeraju u tom pravcu. Uostalom, da to nije tako, nego da je to sve bila brljotina nekog neodgovornog pojedinca, valjda bi taj pojedinac do sada bio najuren, a javnost dobila ponizno izvinjenje od uredništva ili od izdavača?
Ne verujem mnogo, dakle, u priču o „osveti režima“ zbog ove ili one reči, još manje u „homofobiju“ koja Blicu nije bila svojstvena, i lako ću se složiti s onima koji glavni uzrok ovog skandala vide u slepoj opčinjenosti kletim „profitom“. Ali, pre nego što krenete u juriš na Zimski dvorac, ovo zahteva malu nadopunu: to šta jeste a šta nije „profitabilno“ uvek je stvar društvenog konteksta. Ako je neko u Blicu ili neko iznad Blica procenio da je profitabilno – a da je cena koja će se za to platiti nešto što vredi platiti – da te novine podivljaju, onda to samo znači da procena glasi da srpsko društvo regresira u „primordijalno“ stanje iz devedesetih, dodatno mutirano savremenim gadostima. I da u tome valja učestvovati. Dakle, ključno je opet pitanje: zašto baš ovde, zašto baš sada? Da, da, i vi i ja znamo odgovor.
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Premijer Vučević najavio je nove informacije o ostavkama, ali od toga nije bilo ništa. Prvo da veliki šef izračuna kako mu se to uklapa u priču da se radi i gradi, kako da pogibiju petnaest ljudi pretvori u tek manju neprijatnost
Sprski đaci su infinicirani očajem svojih roditelja, nezadovoljstvom nastavnika i bahatošću države. Sistem je truo, pa teško da će pare rešiti problem
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve