Podrška odgovornom izveštavanju o pravosuđu

Ne samo da „nova“ Vlada Srbije i novo-staro Ministarstvo pravde nisu ispravili niti jednu grešku neuspešne reforme pravosuđa (započete krajem 2010. godine), nego je stanje – posebno poslednjih meseci – dodatno pogoršano i može se konstatovati da je ceo sistem pravosuđa dodatno urušen.

Sudovi su i dalje pretrpani predmetima, sudije pod pritiskom (sve češće i vidljivije i od vlasti i od medija pod kontrolom vlasti; vidjeti slučaj predsednice Društva sudija Dragane Boljević i sudije Vučinića, Informer, 24. septembar), Visoki savet sudstva i Državno veće tužilaca i dalje deluju u istom (spornom) sastavu.

O i dalje nerešenom statusu pravosudne administracije da se i ne govori, stanje je još gore nego što je bilo početkom godine.

Starim problemima pridruženi su i novi: aktuelni štrajk advokata pokazuje da je novo pravosudno zanimanje, javno beležništvo, umesto da relaksira bar neke od problema kojima je pravosuđe opterećeno, donelo nove probleme. Kad je o advokatima reč, njima je (protivustavno) iz područja delovanja izuzeto više segmenata njihovog posla (sklapanje ugovora, testamenti, ugovori o doživotnom izdržavanju, kao i svi poslovi prometa nekretninama), dok su im usput višestruko (u nekim slučajevima i 300 posto) povećani porezi.

Građanima je oduzeto pravo da biraju advokata od poverenja, na primjer, već moraju svoje imovinske poslove obavljati kod notara i to po višestruko višim cienama (taksama). Osim toga, mnoge stvari oko formiranja notarijata nisu u skladu sa zakonom: od promene uslova polaganja ispita, do nejasnih kriterijuma izbora imenovanih notara, pa i do samog formiranja Javnobeležničke komore: po zakonu je za to bilo neophodno sto imenovanih javnih bilježnika, a imenovano ih je 94 (iako je oko 180 kandidata od 2012. godine položilo notarski ispit, oni prvi kandidati po težim kriterijima i po „strožem“ Pravilniku o polaganju ispita), s time da ih je imenovala ista komisija koja ih je i ispitivala u nekoliko poslednjih rokova.

Tu su i problemi privatnih izvršitelja, koji su zaduženi za naplatu dugova građanima, ali ne i preduzećima koja – pogotovo ona u vlasništvu države – svoje dugove, čak niti one za platu radnicima, ne plaćaju; među ostalima, zato što su sudovi spori i što se na pravosnažnu presudu čeka godinama, a i nakon toga je vrlo teško doći do izvršenja. Za razliku od građana, kojima zbog dugova sve češće na doboš ide imovina, čak i stanovi.