Zvezda svetli u mraku

„Pazi ovde. Pod se izdigao“, preko ramena dobacuje devojka vodeći reportera „Vremena“ kroz memljive i mračne hodnike beogradskog bioskopa „Zvezda“ na Terazijama. Penjemo se velikim stepeništem sa ogromnim vitražom ispod koga piše: „U spomen prvom srpskom fotografu Anastasu Jovanoviću (1817–1899) Beograd film 1978“. Prolazimo pored kancelarija punih razbacanog kancelarijskog materijala, registara, buntova neiskorišćenih bioskopskih karata. Na stolovima stare Olimpusove pisaće mašine, flopi-diskete, CD-ovi, šume papira… Po podu mišji brabonjci, golubije perje, opalo lišće sa neke osušene sobne biljke. U jednoj sobi ostaci velike slikarske palete. U drugoj gomila praznih pivskih flaša i konzervi… „Mora da je bila avantura prvi put proći kroz ove hodnike“, pitam svog vodiča. „Aha“, odgovara ona uz osmeh.

Izlazimo na krov gde se nalazi prostor za projekciju na otvorenom. Ispred velikog platna, dvanaest omladinaca i omladinki struže i mete pod. Jedan u crnom mantilu rukom gura sakupljenu prašinu u đubrovnik. Pritrčava mu drugi sa metlom: „Čekaj. Možeš da se posečeš tako. Ima tu svašta.“ „Ma OK. Neće mi ništa biti“, odgovara ovaj, ali ipak prihvata pomoć.

Moj vodič i sagovornica je glumica Hana Selimović, inače aktivistkinja Pokreta za okupaciju bioskopa. Sedamo na nekakav zidić i gledajući kako ostali čiste, vraćamo priču na početak.

VRATA SU BILA OTVORENA: Bioskop „Zvezda“ je jedan od 14 beogradskih bioskopa koji više ne rade. Ne rade od 2007. godine, kada je Nikola Đivanović, biznismen iz Londona i bivši savetnik bivšeg guvernera Narodne banke Mlađana Dinkića, otkupio „Beograd film“, do tada društveno preduzeće, u čijem sastavu je bio i bioskop „Zvezda“.

„Vreme“ je jedan od retkih medija koje je više puta upozoravalo i pisalo o privatizaciji beogradskih bioskopa (vidite „Vreme“ broj 915, 935, 971, 1004 i 1152). Uzalud. Đivanović je kasnije priznao malverzacije oko privatizacije „Beograd filma“, uhapšen je i osuđen je na zatvor iz koga je, u međuvremenu, izašao. Bioskopa iz lanca „Beograd filma“, među kojima su bili „Balkan“, „Kozara“, „Jadran“, „20. oktobar“, „Zvezda“ i „Odeon“ – više nema.

„Ideja da zauzmemo bioskop se obrazovala na različitim mestima u donekle isto vreme“, počinje priču Hana Selimović. „Na istu ideju su došli i ljudi iz kolektiva ‘Ministarstvo prostora’, kolega Bursać sa svojom ekipom i Mina sa svojom. Tako da se ujedinjenjem tih i još mnogo drugih ljudi desila ova inicijativa.“ Hana je, inače, glavna glumica novog filma Neposlušni, mlade režiserke Mine Đukić, koji se prikazuje i u okviru Festivala autorskog filma koji je u toku.

„Vrata bioskopa ‘Zvezda’ bila su otvorena i mi smo jednostavno – ušli. Unutra smo zatekli beskućnike, kučiće, pacove i svašta nešto. Za pola sata od ulaska namontirali smo projekciju i 300 ljudi je gledalo premijeru Neposlušnih„, govori glumica, i nastavlja: „Otvorivši vrata ovog bioskopa mi smo odlučili da otvorimo i niz pitanja. Naša inicijalna pokretačka snaga jeste privatizacija ‘Beograd filma’, odnosno zatvaranje 14 beogradskih bioskopa. To je nenadoknadiva šteta koju je pretrpela srpska kinematografija. Od samog ulaska postojala je ideja preuzimanja i sređivanja bioskopa. Hoću da napomenem da je ovo pobuna koja je organizovana, mirna i konstruktivna. Nikako rušilačka. Iznenađeni smo što se od nas očekuju odgovori na pitanje šta ćemo sa vlasnikom. To su pitanja za sistem državnog ustrojstva. Mi nismo Vlada. Mi smo grupa građana koja je osvetlila određene probleme o kojima treba transparentno razgovarati. Mi pozivamo na dijalog kako bismo zajedno došli do rešenja.“

Ona napominje i da je važno da je bioskop funkcionalan sva tri dana tokom kojih ga oni „vode“ i da će do „večeras biti skoro sasvim čist“: „To znači da postoji interesovanje i da je Beograd živ, samo spava.“

O očekivanjima mladih ljudi iz Pokreta za okupaciju bioskopa, kako se naziva grupa koja je sve organizovala, Selimović kaže da nisu ništa naročito, ali da su verovali u uspeh i u ovoliko interesovanje ljudi. Javnost jeste stala na njihovu stranu. List „Danas“ je imao tekst na naslovnoj strani o njihovoj akciji, a izveštavali su i drugi mediji. „Razmišljali smo da može da nam se desi da budemo potpuno ignorisani od strane medija, što jeste jedan od simptoma našeg današnjeg društva, a razmišljali smo i o ovakvoj reakciji. Drago nam je što je ovako, ali apelujemo na to da ljudi koji žele da promovišu ovu stvar ne budu skloni onome što je danas praksa, a to je maliciozni senzacionalizam koji je navodno jedina stvar koja može da proda novine. Mislim da je ovde užasno važno da se zna da je bioskop ‘Zvezda’, koji je deset godina bio zatvoren, osposobljen za samo tri dana uz pomoć mnogo mladih Beograđana. ‘Zvezda’ je čista i radi, ima publike i to je divna i glavna vest.“

Razgovor prekida jedna devojka sa metlom, moleći nas da se pomerimo jer će da počne tuda da čisti. Hana stojeći nastavlja o još nečemu što joj je takođe važno: „Mi nismo stranka niti zastupamo ideologiju bilo koje političke stranke. Mi nismo, kako su nas do sada već nazivali, nikakav anarho-liberalni pokret ili komunistička organizacija. Nemamo, u tom smislu, nikakva politička ustrojstva ili boje ideologije. Mi imamo samo čiste motive. Ako danas živimo u Srbiji u kojoj je nemoguće poverovati u čiste motive, onda sve ovo jeste besmisleno.“

Na kraju, pitanje zašto crvena zastava sa pesnicom. „Mnoge stvari smo morali da uradimo intuitivno i stihijski. Neke stvari nisu tendenciozno planirane da bi se u njih učitavalo nekakvo posebno značenje. Jednostavno – super nam je izgledalo da pesnica drži filmsku traku, a crvena boja je lepa boja. Ništa više od toga. Mnoge stvari su samo ono što se vidi.“

Pozdravljajući se, glumica je molila da pročita tekst pre nego što ga „Vreme“ objavi. „Takva nam je praksa“, kaže.

SAMO DA PANDURI NE SMARAJU: Dugačkim hodnikom ispod stepenica za izlazak na krov prolazi Filip Vukša, mladi aktivista poznat po osobenoj borbi sa gradskom birokratijom. Postao je popularan i van aktivističkih krugova kada ga je Komunalna policija nedavno kaznila zato što je preuredio neko autobusko stajalište… Prilazi pultu iza koga devojka slaže sredstva za čišćenje. „Doneo sam vam plastičnih čaša. Ostalo nam je od nekih akcija. Nego, jesu li kuce još uvek tu? Doneo sam i hranu za njih“, osmehujući se kaže i podiže kesu sa kilo-dva granula za pse. „Jaooo, super. Njih se niko nije setio. Gore su na krovu negde. Hoćeš li ostati da pomogneš?“, pita devojka. „E, bio sam prva dva dana. Ne mogu danas nikako. Je l’ bio neko? Panduri?“ Devojka odmahuje glavom. „Dobro je. Samo da ne smaraju mnogo.“

Iza njih, na stepeništu, jedna žena s kapom u dezenu leopardovog krzna pita visokog, krupnog momka kome iz džepa viri mali toki-voki kako ona može da pomogne. On odgovara da su potrebna sredstva za čišćenje, krpe, rukavice, hrana, voda. „Deco, ja mogu samo da vam dam podršku ako neko dođe da vas izbacuje ili bije! Vi morate da ostanete ovde i da se nešto konačno uradi“, kreće ona da odsečno mlati otvorenim dlanom i pripoveda svoja bogata iskustva „borbe protiv sistema“: „Ja ih sve znam. Sve te nadležne organe. Tužila sam ove iz Infostana…“ Momak je sluša bezizrazno, a kad je gospođa završila, predložio joj je da dolazi na projekcije i da tako bude sa njima.

Nekoliko sati kasnije, ispred vrata bioskopa se okupilo malo više ljudi. U hodniku novinarska kamera snima užurbano trčanje hodnicima momaka i devojaka u rukavicama. Oni koji nemaju rukavice, ulaze u hladnu glavnu salu u kojoj tridesetak ljudi, u skoro potpunom mraku sluša razgovor režisera Stefana Arsenijevića i Mire Furlan. „Gluma je istinito reagovanje u imaginarnim situacijama“, priča glumica. Jedan momak sa kapom iz publike utišava dvojicu starijih slušalaca koji glasno komentarišu razgovor. „Je l’ može neko da zatvori ta vrata gore?“, dere se drugi iz publike. „Nemoguće je“, odgovara treći otpozadi.

Kroz dugački hodnik ka izlazu jedna žena gura veliki usisivač. Pored blagajne stoji plastični toalet sa natpisom „Samo za malu nuždu.“ Na staklu pored nakrivo stoji nalepnica malo veća od poštanske marke: ispod petokrake piše „Novi bioskop Zvezda“.

Iz plastičnog toaleta je izašao jedan od onih staraca koji su maločas pričali u sali. U ćošku hodnika je primetio sivoplavi balon helijumom pritisnut uz plafon, okrenuo se oko sebe, a kako nije primetio da ga neko gleda, sa dečjim osmehom uhvatio je uzicu balona i loše ga krijući iza leđa otišao u pravcu „Moskve“.