Šta predviđa dogovor sa MMF-om, a šta se krije od građana

U devetoj po redu emisiji „Zumiranje“, u gostima kog glavnog urednika „Vremena“ Dragoljuba Žarkovića bila su dva ekonomska novinara – glavni i odgovorni urednik NIN-a Milan Ćulibrk, i novinar nedeljnika „Vreme“ Dimitrije Boarov. Tema je, jasno, bila ekonomija, a u žiži se našao nedavno (23. februara) usvojen aranžman MMF-a sa Srbijom kao i verovatnoća da se on ovoga puta sprovede do kraja, mogućnost sprovođenja reforme paralelno sa štednjom, odnos banaka prema privredi u doba proglašene borbe protiv tajkuna, kao i zapostavljanje uloge domaćih investitora u privrednom razvoju zemlje.

Dimitrije Boarov je ocenio da bi datum kada je bord direktora MMF-a usvojio aranžman sa Srbijom mogao da bude „prekretnica“ u privrednoj istoriji zemlje: „To može postati ona tačka posle koje se Srbija više ne može vraćati na arhaične oblike upravljanja ekonomijom, naravno, ukoliko Vlada Srbije smogne snage i volje. Činjenica da je prethodni sporazum suspendovan već posle nekoliko meseci, daje ovom sporazumu dodatni značaj, jer sledeća suspenzija može dobiti daleko ozbiljniju dimenziju. U tom smislu, mislim da je i vlada Srbije bila svesna u šta ide, i da će to, na izvestan način, nju goniti da pokuša da izvede sve te zahvate koji su tu predviđeni“.

Milan Ćulibrk je podsetio da je prethodni aranžman prekinut, a ne suspendovan, jer se već 1. februara 2012. ustanovilo da je država potrošila za mesec dana onoliko koliko je bilo predviđeno za pola godine. „To je bila kupovina glasova pred izbore, što je bilo uzaludno, jer su izbori bili izgubljeni, a u pregovorima sa MMF-om su se ponašali kao šibicari. Još jedan raskid aranžmana bi definitivno Srbiju ostavio u očima investicione javnosti i celog sveta kao zemlju koja je potpuno neozbiljna i koja ne vodi odgovarajuću ekonomsku politiku, i to bi bio kraj i za reforme i za bilo kakav dotok novih investicija. Ja verujem da je ova vlada svesna toga, i to je ono što je možda jedini razlog za optimizam. Ono što mene malo brine jeste što se prećutkuju delovi tog sporazuma. U tom sporazumu, između ostalog, stoji i da će doći do poskupljenja struje, a sve vreme slušamo kako poskupljenja struje neće biti, doduše, uz ogradu „do kraja grejne sezone“, a to znači 1. aprila. Ali nema potrebe za tim, prvi april je za mesec dana, zašto ne reći odmah?“, zapitao se Ćulibrk.

Uz konstataciju da je u memorandumu MMF-a data potpuna krvna slika srpske privrede, Dragoljub Žarković je napomenuo da memorandum predviđa da Aerodrom Beograd i Koridor 11 moraju da odu na koncesiju, kao i da će do polovine 2015. otići pet odsto ljudi iz javnog sektora, što prirodnim odlivom, što otpuštanjem. „Tu je najzanimljivije to što smo u pismu gospođi Lagard, koje su potpisali Vučić, Vujović i Jorgovanka Tabaković, preuzeli obavezu da na sajtu Vlade objavimo taj memorandum, a on se još nije pojavio“, rekao je Žarković.

„Ljudi koji imaju iskustva sa MMF-om kažu da je 90 odsto svih tih memoranduma pisano u zemlji koja traži aranžman“, rekao je Boarov. „Tu postoji jedna gotovo komična situacija – krije se ono šta smo mi obećali. Ja ne razumem Vujovića – koji je, meni se čini, neću da kažem jedini pismen čovek u celoj toj ekipi, ali gotovo da bih to mogao reći – zašto se on boji da govori o smanjivanju broja zaposlenih u javnom sektoru? Pa to je notorno, to su naši stručnjaci utvrdili da ima viškova i svima je to jasno, čak i tim ljudima koji sede po raznim kancelarijama jedni drugima na glavi. Ali, to je verovatno u vezi sa političkim modelom sprovođenja svake politike, pa i ekonomske politike, i tu već dolazimo do razloga za našu brigu. Imate jedan model racionalizacije ekonomske politike, i sad vi pokušavate da ga ubacujete u politički sistem koji je prilično arhaičan sa gledišta demokratskih mehanizama: jedan vođa, jedna volja, politička propaganda. Dobro, možda još nismo stigli do modela Nemcov, ali tom ko se ne slaže, preti tako nešto. Ja se bojim te kolizije same sadržine jednog ekonomskog programa i jedne o-ruk političke organizacije javnog života u Srbiji“, rekao je Boarov.

ULOGA DOMAĆIH INVESTITORA: Žarković je pokrenuo pitanje domaćih investitora – da li se samo govori o stranim investicijama, a zapostavljaju se domaći investitori i mogućnost da oni nešto urade?

Ćulibrk je bio jasan – niko od stranih investitora neće doći ako ne vide da domaći investitori mogu nešto da urade, ako ne vide da ulažu ljudi koji su odavde, koji su ovde stekli i ovde drže kapital – ma kako da su ga stekli: „Meni najviše smeta što mi 15 godina unazad stalno pričamo da je neko stekao kapital na sumnjiv način. Ko je sumnjivo stekao kapital, treba da usledi istraga, procesuiranje i optužnica, ako ima razloga, a ako nema – da se ta priča više završi. Problem je to što se stalno kunemo u strane investicije, a njih je sve manje. Ako bismo iz stranih investicija isključili ono što se sada knjiži kao strana investicija, a to je reinvestirana dobit stranih kompanija koje su u Srbiji, pa su dobit koju su ovde napravile ovde i uložile, onda su one rekordno niske u poslednjih godinu-dve, i zato smo mi i završili prošlu godinu u recesiji, treći put u poslednjih šest godina. Bez novog impulsa domaćih, a za njima će doći i strani privrednici, ja ne vidim kako ovo može da se pokrene.“

Boarov je naglasio da se često zaboravlja da su od četiri uložena dinara u Srbiju, tri domaća a jedan strani, i postavio pitanje odnosa banaka i privrede. „Serija hapšenja i ona parola ‘pobedićemo tajkune’ na izborima, na izvestan način su i bankare stavili u specifičnu situaciju. Bogati privredni ljudi, preduzetnici, prezaduženi su. Kad vi tu takozvanu privrednu elitu pritisnete policijski, a sa druge strane bankari u svojim bilansima vide da su oni prezaduženi, onda taj bankarski sektor počne da kalkuliše. U krajnjoj liniji, uvek kad hapsite preduzetnika, sutra je na redu i bankar da eventualno bude uhapšen. Međutim, 80 odsto kapitala bankarskog sistema drže strane banke, a kad se gleda iz inostranstva, onda se vidi da se tu dužnici hapse, onda dolazi i do dodatne kontrakcije kreditne aktivnosti, tako da se po mnogim pokazateljima vidi da bi bankarski sektor novcem mogao zaliti srpsku privredu, koja grca u nelikvidnosti i nedostatku sredstava.“ Međutim, Žarković je odmah replicirao: „Pa, što bi to radili, kad mogu da rade sa državom? Dajemo im osam i po odsto kamate na državne blagajničke zapise, a nema nikakvog rizika. To je katastrofa, banke nemaju nikakav stimulans da puste pare u neku proizvodnju. Pa, nek ne budu tajkuni, hajde da budu ta mala i srednja preduzeća.“

FINANSIRANJE REFORMI: „Teoretski, potpuno je jasno, kad ulazite u neku reformu, vama je potreban neki finansijski rezervoar iz koga ćete finansirati reforme“, rekao je Boarov. „Ako ste proizvodili opanke i dođe bankar i pita šta je sa kreditom, a vi mu kažete da ne idu opanci dobro, on će vam reći, pa, pređite na žensku obuću. Ali, to ne može sa tom opremom. Ta reforma mora da se izvede sa nekim dodatnim ulaganjem. Videli smo da Smederevska železara bez 200 miliona evra dodatnih investicija ne može da uđe u prostor tih limova za automobile. Ja se ne slažem sa Fiskalnim savetom, oni samo gledaju fiskalnu ravnotežu i kažu da je to pretpostavka zdravog razvoja, ali ako vi paralelno sa tom konsolidacijom državnih finansija još podignete cene svih javnih usluga na realističan nivo, doći će do paralize svake tražnje, i ja ne znam gde ćemo se naći. Bez svežeg kapitala vi ne možete da napravite ozbiljnije reforme. U tom smislu, ja nisam preterani optimista da je ova receptura MMF-a dobitna kombinacija za bilo koju zemlju, a za Srbiju posebno. Ne možete istovremeno štedeti i reformisati se. Kad štedite, onda je teško izvršiti reforme, osim onog „Aj’ na ulicu’. Srbija je u dramatičnoj situaciji, 40 odsto mladih ljudi nema šanse da se zaposli. Rasprava o ekonomskoj politici ne može se završiti zaključkom da sad, eto, imamo MMF, to guramo, i za tri godine postajemo zdrava ekonomija. To nije realno.“

Ćulibrk je rekao da, teorijski, budžetski deficit u kriznim vremenima služi da se dodatno podstiče tražnja, i da u tom periodu uopšte nije loš. „Ali, problem je kad god je Srbija pravila rekordne deficite, tu godinu smo završavali u recesiji. Za nas teorija ne važi. Naš sistem ne funkcioniše, kao ni ekonomska logika. U 2009, 2012, 2014. imali smo rekordne deficite i bili smo u recesiji. Neverovatno, ali istinito. Kad god smo imali podsticaje za potrošnju, ona je završavala u uvozu, i mi smo podsticali nemačku ekonomiju, a ne domaću“, zaključio je Ćulibrk.