Ptica

„Salam alejkom!“, zakreštala je svraka.

„Ona govori?!“

„Priča ponešto“, rekao je Ali: „Kod nas u Avganistanu je mnogo ptica ove vrste. Ako ih gajiš odmalena, mogu da nauče da govore. Ja sam ovu uzeo iz gnezda.“

Ali je otvorio vratanca i ptica je išetala iz kaveza na njegovu ruku. Perje joj nije bilo samo crno-belo, kao kod evropskih svraka, već prošarano sivim i žućkastim nijansama. „Skratili smo joj rep da bi mogla da stane u manji kavez, u onom većem nismo mogli da je nosimo na put.“

Ali putuje više od godinu dana, sa ženom i šestoro dece. Kandahar i svoju kuću su napustili prošle jeseni. „Otišli smo zbog dece. I žena i ja smo se rodili u ratu, odrasli u ratu, pola familije nam je ubijeno u ratu. Naš život je skoro prošao“, priča mirno i sabrano. „Žena je nepismena, ja sam nepismen, nismo ni smeli ni mogli da idemo u školu. Moja deca su se rodila u ratu. Neću da svakog dana razmišljam da li će se vratiti živa kad izađu iz kuće, da li će ih razneti bombaš samoubica, da li će neko da ih otme ili zakolje! Neću da žive kao što sam ja živeo!!! Znaš li šta su nam talibani radili!!!“, Ali podiže glas do vikanja, da bi se onda naglo utišao.

Granicu sa Iranom su prešli peške. Da bi lakše hodali, od stvari iz kuće su poneli samo odeću koju su imali na sebi, tako im je rekao krijumčar sa kojim su krenuli. „Ptica nije stvar, ona je član porodice, kako da je ostavimo?“, kaže Ali. „Ne, nikada se nije oglasila kada smo prelazili granice. Zna kada je opasno, pametna je.“

„Iz Irana smo u Tursku išli tri dana i tri noći preko planina. Sneg, led, padali su ljudi i ostajali na putu. Ja sam nosio bebu ispod kaputa, deca su stavljala pticu do sebe, uz telo, da se ne bi smrzla. Uplašila se kada smo čamcem prelazili iz Turske u Grčku. Bilo je gadno, oluja, kiša, umalo se nismo prevrnuli. Kada nas je prelio talas, pokvasila se, sva se izbezumila.“

Svraka je poletela i spustila se na rame Rano, jedne od Alijeve četiri ćerke. „Četori?!“ („Kako si?“, na farsiju), oglasila se. Svuda po sobi, po naslonima stolica, stolovima, krevetima vise mokri komadi odeće. „Sinoć nam je neko ukrao dve jakne i pantalone koje su se sušile tamo, u zajedničkoj prostoriji gde je televizor, a druge nemamo“, kaže Ali. „Obećali su nam da će nam dati neku odeću i obuću, bar za decu. Dobro je ovde, bolje nego po kampovima u Makedoniji i Turskoj. U Grčkoj, u Atini, nismo mesecima izlazili iz sobe, samo sam ja išao do prodavnice da kupim hranu. Nismo smeli, oni što ih zovu fašisti napadaju i tuku izbeglice po ulicama. Mene nisu, ali video sam mnogo puta kada su napadali druge, nekima su palili kuće u kojima su odseli.“

Pored ulaza u sobu, gomila blatnjavih, poluraspadnutih cipela i čizama. „Došli smo iz Grčke peške, preko Makedonije. Polako, uz prugu, noću smo spavali u šumi. Pet puta su nas vraćali iz Makedonije nazad u Grčku, dok nismo uspeli da prođemo.“ Rano je u papučama izašla iz barake, a ptica je sa njenog ramena kroz gustu zavesu pahulja odletela iznad krovova, u krošnje drveća. Husein, Alijev sin, zviznuo je i svraka mu je sletela na ruku. Otresla je sneg, prislonila kljun na njegove usne, a onda mu se popela na glavu. Dvojica crnoputih dečaka su sa strane zadivljeno gledali u Huseina i pričali nešto na somaliju. „Naravno da je puštamo da leti, uvek se vraća“, rekao je Ali.

„Idemo gore, za Evropu. Prvo za Subotiku, onda dalje, ne znam tačno kada. Pokušaš da prođeš, policija te uhvati, vrati, nekada zatvori pa pusti. Samo da ne tuku, kao u Makedoniji. Pokušaš ponovo, ako imaš snage, dok ne uspeš, čuli smo da mnogo ljudi čeka u nekoj staroj ciglani kod Subotike, bili su neki moji rođaci. Imam neke rođake u Belgiji, kada stignemo pomoći će nam valjda, koliko mogu.“

Svraka je ušla u kavez i rekla „Khoda hafez!“ („Doviđenja“), a Rano i Husein su preko rešetki spustili krpu.

Sledećeg dana, čistačica je raspremala praznu sobu u kojoj je bila Alijeva porodica, po kojoj su se vukli komadi iscepane odeće, prljava čarapa i jedna cipela bez đona. Ptica je odletela ka Evropi.