Teroristi svih zemalja

Jemen je u žiži svetske javnosti bio posle 7. januara, kada se dogodio teroristički napad na redakciju časopisa „Šarli Ebdo“ u Parizu. Istog dana desio se i bombaški napad u Sani u kome je poginulo više od 30 ljudi. Kod napada u Sani svakome ko prati dešavanja u Jemenu odmah je bilo jasno da je za to odgovoran ogranak Al kaide u ovoj državi, ali ova vest brzo je potonula na Zapadu. Međutim, reči braće Kuaši, napadača na „Šarli Ebdo“, da su oni u stvari članovi Al kaide Jemena i da su u ime ove organizacije izvršili masakr u Parizu, imale su izuzetan odjek i izbacile su jemensku Al kaidu i sam Jemen u udarne vesti svetskih medija. Vremenom je priča o zbivanjima u Parizu splasnula, ali je pre nekoliko nedelja vrhuška Al kaide sa Arabijskog poluostrva objavom podrške Islamskoj državi ponovo podsetila svet na svoje prisustvo.

Aktuelna dešavanja u samom Jemenu nam govore da prisustvo ekstremističkih snaga nije jedini problem koji ova zemlja ima. Već mesecima traje eskalacija krize sa pobunjenicima iz grupe Huti, odnosno Ansar Alah, kako sami sebe nazivaju. Hutiji su u januaru u potpunosti preuzeli vlast u glavnom gradu Sani, zauzeli predsedničku palatu, zarobili šefa države Abdurabuha Mansura Hadija i raspustili parlament. Hadi je u subotu pušten (ili je pobegao, vesti su protivurečne) iz Sane i stigao je u Aden, grad na jugu zemlje, u kome je veliki broj njegovih pristalica. Hadi je u Adenu povukao ostavku koju je podneo pod pritiskom, saopštio da je opet preuzeo sve predsedničke dužnosti i poručio da su sve mere koje su preduzeli Huti „ništavne i nelegitimne“. Pozvao je poslanike da sarađuju sa njim na „normalizaciji bezbednosne i ekonomske situacije u svim provincijama“, a vladine ministre da se „odmah zapute na sednicu u Aden“. Premijer Jemena Halid Bahah se i dalje nalazi u kućnom pritvoru u Sani zajedno sa drugim ministrima i zvaničnicima.

Reakcija međunarodne zajednice na sva ova dešavanja odaje utisak zbunjenosti ili neobaveštenosti. Generalni sekretar UN Ban Ki Mun je upozorio da se Jemen raspada pred očima celog sveta. Istina da je sada situacija postala nešto alarmantnija, ali ovakva izjava mogla je biti data i pre pet ili više godina i ne bi bila mnogo pogrešna. Problem je u tome što se situacijom u Jemenu, osim lokalnih političkih snaga, niko ozbiljno nije bavio. Još veći je problem što se čini kao da ni sada niko nema nameru da se time bavi. Zapravo, malo ko i zna šta se uopšte dešava u Jemenu.

AL KAIDA U JEMENU: Krenimo od Al kaide. Organizacija pod imenom Al kaida sa Arabijskog poluostrva pod tim imenom postoji od 2009. i već nekoliko godina figuriše kao najozbiljniji ogranak originalne Al kaide, ali je ekstremizam u Jemenu mnogo duže prisutan.

Problem za, pre svega, jemensku državu, a potom i globalnu bezbednost, postaje sve veći početkom XXI veka. Međutim, jedan od korena tog problema seže desetak godina ranije. Tada je ondašnji predsednik Ali Abdulah Salih ušao u pakt sa radikalnim islamom, a džihadisti iz Avganistana su 1994. godine primljeni u zemlju u zamenu za pomoć u građanskom ratu. Ovaj potez je Salihu doneo pobedu u ratu, pri čemu je eliminisana i Socijalistička partija Jemena, najjača stranka na jugu zemlje. Ipak, da se stvar otima kontroli postalo je očigledno posle bombaškog napada na američki vojni brod u Adenu u oktobru 2000. godine, u kome je poginulo 17 mornara.

foto: fonet / ap

Već tada je Jemen bio u nezavidnoj poziciji jer se našao pod pritiskom da mora da se suoči sa ekstremistima. Kada se dogodio teroristički napad 11. septembra 2001, Jemen je definitivno stavljen u poziciju da sa ekstremizmom mora da se obračuna. Pored toga, ova zemlja se otprilike u isto vreme suočila i sa brojnim drugim nevoljama.

U prvoj deceniji ovog veka počinje rat u Sadi protiv Hutija i formira se Al hirak, pokret za nezavisnost Južnog Jemena. Kada se na to dodaju očajna ekonomska situacija, ogromna stopa nezaposlenosti, problemi sa vodom itd., nije bilo teško pretpostaviti da će situacija postati još gora.

EKSTREMIZAM U NALETU: Tokom mog prvog boravka u Jemenu 2006. godine, malo ko je govorio o nevoljama sa terorizmom. Hutiji su tada smatrani najvećim problemom, a kao najveći krivac za stanje u zemlji s pravom je označavan tadašnji predsednik Salih koji je nezadovoljstvo Hutija pokušavao da reši žestokom represijom, koja nije donosila nikakve rezultate.

Isto je bilo i krajem 2008. i početkom 2009. godine, kada su borbe sa Hutijima vođene u regionu plemena Bani Hušajš, nadomak Sane. Stanje u zemlji bilo je gore nego ranije. Sredinom 2009. Jemen posećuje Umar Faruk Abdulmutalab, Nigerijac koji je krajem te godine bezuspešno pokušao da izvrši teroristički napad u avionu na letu Amsterdam–Detroit. Tada Al kaida sa Arabijskog poluostrva široj javnosti stavlja do znanja da je izuzetno opasna po globalnu bezbednost, a bezbednosna situacija u Jemenu postaje sve lošija.

Jemenska vojska sprovodi brojne antiterorističke akcije, neke od njih i uz pomoć SAD, a mešanje Amerike ne nailazi na dobar prijem ni kod nenasilnog lokalnog stanovništva. Američki dron je, recimo, još 2002. godine ubio Abua Alija al Haritija, jednog od glavnih osumnjičenih za napad na američki brod u Adenu. U međuvremenu je bilo još sličnih akcija, da bi 2011. godine u septembru bio ubijen i imam Anvar al Avlaki, američki državljanin jemenskog porekla, koji je dovođen u vezu sa mnogim ličnostima koje su bile protagonisti najvećih terorističkih napada u svetu (Šerif Kuaši je Avlakija opisao kao svog duhovnog vođu i čoveka koji ga je finansirao).

Ove akcije izazvale su reakciju Al kaide sa kojom je jemenska država sve teže izlazila na kraj i koja je 2011. godine zauzela veliku oblast na jugu zemlje, u provinciji Abjan, uključujući i Zindžibar, glavni grad provincije. Džihadisti su iskoristili haos u državi izazvan nemirima i protestima protiv tadašnjeg predsednika Saliha i formirali svoj emirat na jugu Jemena. Tek po delimičnoj konsolidaciji države, kojoj je prethodila promena vlasti, vojska Jemena uspela je u leto 2012. da protera pripadnike Al kaide sa okupiranih teritorija.

foto: fonet / ap

TERORISTI I NJIHOVE ŽRTVE: Pomenuta konsolidacija države je bila samo delimična, ako i to nije previše optimistička ocena, pa su problemi uglavnom ostali nerešeni. To je dokazao i stravičan samoubilački bombaški napad u Sani 2012. godine u kome je poginulo više od stotinu ljudi, uglavnom vojnika koji su se pripremali za proslavu dana državnosti 22. maja, kojom se obeležava ujedinjenje Severnog i Južnog Jemena 1990. godine. Ciljevi terorističkih akcija uglavnom su bili vojni objekti i institucije Vlade, 2013. izvršen je napad na Ministarstvo odbrane, kada je ubijeno više od 50 ljudi, kao i ranije pomenuti napad od 7. januara ove godine ispred zgrade Policijske akademije.

Lokacije na kojima su se dogodili pomenuti bombaški napadi u Sani, kao i škola koju je pohađao Umar Faruk Abdulmutalab, dobro su poznati autoru ovog teksta koji je kroz prozor sobe gledao na dvorište te škole, a igrao košarku na terenima pored Policijske akademije. Imao sam priliku i da se upoznam sa ljudima koji žive u Sani, donekle i u planinskim selima severno od nje. Samo stanovništvo većinom nije radikalno niti militantno, nije reč o ekstremistima, već o veoma specifičnom narodu sa posebnim moralnim kodeksom, koji posmatraču sa zapada deluje nestvarno. Problem Al kaide je prvenstveno problem jemenskog naroda, jer je on prva i najveća žrtva ove organizacije.

Jemen je zemlja u haosu u kojoj sistem praktično ne postoji, sa svojom planinsko–pustinjskom konfiguracijom geografski pogodan za terorističke aktivnosti koje slaba država ne može da spreči, dok je narodu glavna briga kako da preživi. Naravno da ima i Jemenaca sa ekstremističkim pogledima, ali je u pitanju više izuzetak nego pravilo. Uostalom, brojni su primeri da je priroda Al kaide sa Arabijskog poluostrva više internacionalna nego jemenska. Umar Faruk Abdulmutalab je Nigerijac, braća Kuaši su bili državljani Francuske, ekstremisti poginuli u bitkama za Zindžibar u Abjanu su mahom bili Somalijci itd.

HUTIJI NA VRATIMA: Kada govorimo o Hutijima, pobunjenicima iz regiona Sada kod Saudijske Arabije, oni su jasno benigniji od Al kaide. Hutiji insistiraju na tome da su branioci zajditskog islama, koji je frakcija šiizma, ali koja je od svih frakcija šiitskog islama najsličnija sunitskom. Njihov agresivni i beskompromisni stil se, naravno, ne dopada sunitskoj populaciji koja čini apsolutnu većinu u svim delovima Jemena, osim na severu (ukupan odnos u procentima je oko 60-40 na strani sunita).

Sada imamo situaciju koju najbolje opisuje reč rasulo – Hutiji vladaju u Sani i na celom severu, u samom gradu se održavaju demonstracije protiv njih, Hutiji hapse i prebijaju demonstrante, sunitski delovi odbijaju da prihvate da se Hutiji pitaju za nešto u državi, a Al kaida namerava da vrši napade na šiitske pobunjenike.

Ono što je pozitivno je da Hutiji, iako naoružani, ne pokazuju klasično ponašanje terorista niti sprovode versko nasilje, kao što se, na primer, događa u Iraku. Zajditski i sunitski islam su veoma slični i u Sani ne postoje sunitski i šiitski delovi, niti različite džamije, već se svi mole zajedno. Verske razlike, iako prisutne, znatno su mekše nego u nekim drugim zemljama i to je olakšavajuća okolnost. Osim toga, Hutiji generalno ne praktikuju bombaške napade i ne propagiraju nasilje kao takvo, ali imaju svoje ideje o funkcionisanju države, koje se očigledno ne poklapaju sa idejama ostalih, i spremni su da ih brane oružjem. Prema vestima koje u poslednje vreme stižu iz Jemena može se izvesti zaključak da su Hutiji postali nešto agresivniji, pre nekoliko dana je pucano na demonstrante u Ibu, gradu u centralnom delu zemlje sa većinskim sunitskim stanovništvom. Ipak, ovakve vesti se moraju uzimati sa rezervom jer se ne može se sigurnošću tvrditi ko je zapravo pucao.

Ono što ponajviše zabrinjava je sve zapaljivija retorika Hutija u kojoj skoro sve svoje protivnike optužuju da sarađuju sa Al kaidom i na taj način veštački fabrikuju sukob sunitskog i šiitskog islama u zemlji. Poslednji u nizu takvih gafova u vezi sa predsednikom Hadijem. Pošto je Hadi napustio Sanu, jedan od vođa Hutija izjavio je da je predsednik „postao vođa jednog od delova Al kaide koja namerava da uništi jug“. Ovakva izjava bi se mogla okarakterisati kao besmislica kakvu je imao običaj da izgovara bivši predsednik Salih, čije se ime u poslednje vreme takođe dovodi u vezu sa podrškom Hutijima. Konačno, ogroman je problem što nije potpuno jasno šta Huti zapravo hoće i da li je njihov cilj drugačija, federalna podela zemlje, potpuno otcepljenje i formiranje imamata ili nešto treće.

Ono što daje kakvu-takvu nadu je stav ujedinjenih jemenskih političkih partija koje su pozdravile puštanje predsednika Hadija i izrazile nadu da će biti uloženi napori da se okonča kriza izazvana njegovim nasilnim svrgavanjem. Legitimitet imaju jer su u pitanju stranke koje su imale veliki broj glasača. Legalno izabrani predsednik je, istina, bio jedini kandidat na izborima, ali je izlaznost bila prilično velika, čime je jemenski narod ponovo pokazao želju za pronalaženjem mirnog političkog rešenja.

Kako bilo, pred Jemenom je težak period. Problem predstavlja i činjenica da je Jemen izuzetno heterogena država pa je sukobe u njemu još lakše isfabrikovati nego u drugim zemljama u kojima je taj posao takođe uspešno sproveden, a postoje strane koje profitiraju od nestabilnosti zemlje i koje sve čine da Jemence nahuškaju jedne na druge. Sunitsko stanovništvo je svakako protiv Hutija, što ne znači da su za Al kaidu. Međutim, bili za Al kaidu ili ne, spremni su da pruže otpor Hutijima, što će koristiti Al kaidi kojoj bezvlašće odgovara. Nažalost, izgleda da pripadnici te organizacije nisu jedini kojima ne smeta to što Jemen počinje sve više da liči na Somaliju.