Kreativni rukopis

Ombudsman Saša Janković, u godišnjem izveštaju Zaštitnika građana, kaže: Mediji u Srbiji nisu slobodni… Poznato je da gospodin Janković jedino zna da, što bi se reklo, huška na realnost, ali ovo mu neće proći kod veselo i dobro informisanih građana. Treba li reći, ponoviti, da informiranje u istoriji historije Srbije nije bilo slobodnije? Jednom li je predsednik Vlade, koji ima iskustva i kao ministar informisanja, rek’o i zakleo se da su mediji slobodni, te da on nema blage veze sa cenzurom. Dapače, kako Premijer tvrdi, Vlada, na čelu sa On, je na najvećem udaru medija. Uostalom, sam Premijer je javno izjavio da njemu mogu da viču, Vučiću, pederu! Pa, ako to nije sloboda, šta je? Pardon, što je! Evo još uostalom: takoreći najbliži suradnik na Premijer, suvi doktor nauka, ministar Stefanović Nebojša naokolo teme veli: Kakve sam izmišljotine čitao o sebi i gledao, mogu pouzdano da vam kažem da nema medija koji je blizak vlasti! Kad Doktor kaže, to je doktorat.

Istina, ako će se cepidlači, nije situacija u medijima idealna, čak bi se moglo reći da su mediji nikakvi. A da su slobodni, slobodni su. To potvrđuje i tragičan slučaj pada helikoptera, za helikopter koji se srušio mediji unapred javili da je bezbedno sleteo na aerodrom, beba zbrinuta, Ministar zdravlja dočeko, Ministar vojni pružio svu logistiku… I ko je kriv, pa mediji koji hoće da budu brži od stvarnosti. A samo oni koji su neodgovorni, koji ni sebi ne žele dobro, a kamoli majci Srbiji, mogu tu postavljaju pitanja i potpitanja. „Beta“ se i izvinila i sve priznala, a na sve točku stavio, a tko bi drugi, Aleksandar Prvi Poligraf, koji jopet uz’o budan bunca, sve to hajka zavidnika i mrzitelja, Lončara i Gašića ne da, On – kao da se radi o klikerima, a ne ljudskim životima – preuzima odgovornost! Uostalom, ako ima nešto sporno, javnost će biti informirana. Predsednik Nikolić je zatražio potpuni izveštaj od gospodina ministra Gašića. Šta je smešno? Zaludni neka gvirnu u radne i paradne biografije Njegove eksencije Nikolića, i ministra na vojsku gospodina viteza Gašića, pa neka vide da li je to za smeh.

Zna šta priča, i sam neki novinar. Tako mu piše u radnu knjižicu. Nije neki za primer, i da se Srbija diči njime, ali, jbg, novinar je. Druga je stvar, biće njegova, što se ne snalazi u ‘voliku slobodu, pa mora da piše za „Vreme“, koje, kao što napamet znaju vrapci, beogradski gačci, drugi abukazemi i Otadžbinska uprava, plaća Onaj tajkun. On sve nešto palamudi i mrsomudi. Ima tome da ga Sanja Domazet stavila u doktorat „Kreativno pisanje u štampanim medijima“, u kome prognozirala da je šansa štampanih medija, u konkurenciji sa elektronskim i sa bujajućim internetom, upravo u kreativnosti. Ali, sloboda otišla u drugu kreativnost, evo samo nekih, drug Vasa Pavković ima bolju evidenciju, primera osvojene slobode u najslobodnijim medijima: Kišna banda obijala pošte kišobranima; Mutavi glumi bolest; Momirova sestra i mama ne vole Radu; Rozga bez gaćica; Dok moj suprug spava, ja se pored njega diram… Uz svaki primerak ‘vake slobode ide i gratis primerak Molitve Presvete Bogorodice i raznih apostola. Šta tek reći za Teške bljuvotine na inim TV sa nacionalnom frekvencijom, odakle sve kadi bašibozluk po funkciji.

Da je sloboda medija najveća u istoriji historije govori i primer Prvog čoveka i humaniste po kome slobodni mediji samo udaraju. Da nije tako, što bi AV gospodin svako malo gostov’o po nacionalnim televizijama, i što bi se ak’o sa pisanjem tije autorskih plus kreativnih tekstova. Jedino još nije pis’o, bez kvačice, za E-novine, u „Slagalici“ beše, jerbo ove imaju svog kreativca. Odgovor je, mora, kako se drugačije suprotstaviti mahnitanju i blokadi preslobodnih medija. Tako se moralo, i to na dan žalosti, da se po gradu Beogradu izlepe plakati sa Vučić slikom, na koji piše, Ne postoji veća vrednost i radost, od borbe za modernu i uređenu Srbiju. Na plakatu ima zarez, i ima potpis, A. Vučić. Premijer je u sopstvenoj zemlji toliko izblokiran u medijima da svom građanstvu mora da se obraća preko plakata. Što, priznaćete, nije u redu. Kao što nije u redu da je gospodin Nikolić mor’o ide u Beč postane protektor, što je on prihvatio „kao čast iskazanu celokupnoj akademskoj zajednici Srbije“. Da je sreće, ko što nije, gospodin Nikolić, koji već ima komplet knjiga i te naučne radove, ođe bi bio akademik. Ali, takvi smo mi, priznavamo samo ono što svet priznaje.

Tako mu je to sa slobodu, medijsku, toliko se napredovalo da i komrakove treba od blata praviti. Da parafrazira tekst sa „Peščanika“, kome, evo, svaka čast, u ovoj usnusenesnila zemlji dotle došlo da čovek samo može da Šeta sam. Pre neki dan, sa ovog i ovakvog sveta, otišla koleginica Ljiljana Ljiljak. Bila novinar JP Radio Valjeva, radila u gradskoj rubrici, diplomirani filozof, otac general, posvećena poslu, do kraja karijere, novinar. Na komemoraciji, u matičnoj kući, prisutnima se zahvalio direktor, koji od iskustva u struci ima da pušt’o ploče, teško da je dobacio do šta štampa štampa. Toliko o slobodi, i kreativnosti.

Šta hteo reče, sloboda je tako slobodna da ga ne bi iznenadilo da TV Dnevnik počne Njuz vešću da sve više roditelja daje deci prezime Vučić. A Šimborska, hvala FB prijateljici Cvetani, peva, Možda se sve događa u laboratoriji… Možda smo mi eksperimentalno pokolenje… Reče li, Pun mu je K, pa da ponovi, Pun K.