Ili mi je nešto promaklo, ili već neko vreme nisam skočio sebi u usta, pa što ne bih danas, čim sam ustao. Jeziku se, izvinite vi koji ste to uveliko od mene primili k znanju i k srcu, ne može pomoći i ne može mu se nauditi. To je temelj moje samouke lingvistike i kruna mojih neodustajnih besplatnih istraživanja. Dalje (ili je to druga strana istog novčića?): ma koliko mu korisnici nespretno pristupali, ma koliko se o njega ogrešili, jezik uvek, pre ili kasnije, ovako ili onako, obavi povereni mu zadatak! Takvim se pokazao i na najradosniji praznik, tako se kaže, iako će ovo čitati i neko ko se najviše raduje nekog drugog dana koji u krajnjoj liniji može biti i radni.
Tri dana, koliko se Uskrs slavi, slušam „Hristos vaskrs“ i svaki put mi dođe da umesto „vaistinu vaskrese“ uzvratim, kao da sam učitelj ili zastavnik JNA, sa „Ostav! Kamo ‘e’ na kraju?!“, što bi ubilo svečanost i uzvišenost trenutka. Ne budi sitničav, govorio sam sebi prva dva dana, jasno je šta se hoće reći, jedan glas manje ni tamo ni ovamo… – Ma nije mi do tog jednog glasa, ko od nas blista kad je crkvenoslovenski u pitanju, drugo, nije živalj dužan da naglašava ili da ispevava završni slog, ali mi izgleda, grešna mi duša, kao da braća u Hristu ne razumeju šta govore, shvataju li da je ova druga reč glagol, da označava radnju, obavljenju vaistinu pre hiljadu devetsto osamdeset pet godina? Bez toga ‘e’ imamo imenicu (‘vaskrs’, koju bismo, ako ćemo ju slati SMS-om, morali i da pišemo velikim slovom)!
Dobro, nosi čoveka rima, ta ima toliko izraza u kojima se reči krasno slikuju, pa je broj slogova mahom isti, cik-cak, levo-desno, đene-đene, taknuto-maknuto, striženo-košeno, dža-bu, cile-mile, trpen-spasen, živ klan-nedoklan, treća-sreća, oteto-prokleto, rečeno-učinjeno, naređenje-izvršenje, tuc-muc, povuci-potegni… Možda će ovome nizu, koji sam dakako tek načeo, biti pridružen i Sin Gospodnji i događaj bez premca i presedana: Hristos vaskrs!
Bilo mi je, dok bejah detetom, neobično što se u pozdravu pojavljuje glagol koji je drukčiji od imenice, mada znam da to može, to štaviše pridonosi raznovrsnosti bitka: nije na Uskrs bilo „Hristos uskrsnu!“, niti je otpozdrav glasio „Odista uskrsnu!“, niti se govorilo „Hristos uskrse“ i „Zaista uskrse“, ali sam mic po mic, levo-desno, okolo-naokolo, shvatio da imamo i glagol „vaskrsnuti“, koji znači isto što i uskrsnuti. Ali. Bilo kako bilo, ipak su svi govorili „vaskrese“! Istinabog, bilo je i varijacija, neki su ljudi govorili „voskrese“, pa im je pozdravljeni i odgovarao „vaistinu voskrese“, ili čak sa „voistinu voskrese“, što nam je možda stiglo iz ruskog, ili čak staroslovenskog, a što ja naravno da ne znam.
Sam se Uskrs sve do ukazanija Vuka pojavljivao sa „u“ na početku reči. Tek kad je Svedržitelj Tvorac sotvorio Srpski pokret obnove (ne zna se ni dan-danas obnove čega), građanin Drašković je uveo, da ne kažem vaveo reč „Vaskrs“ u vasceo narod i onda sam proveo nekoliko leta Gospodnjih motreći pažljivo hoće li se nekome u Beogradu omaći reč „Uskrs“, ne, samo Vaskrs pa Vaskrs. Sad, kad je slava toga obnoviteljskoga pokreta prilično već i potamnela, vaskrsnuo je i Uskrs, štaviše, povratio je negdašnji primat kao imenica, doklen je glagol u pozdravnom sloganu ostao kao i negda „vaskrsnuti“.
&
„Hristos vaskrs“ zvuči mi kao „part time“, kao „novogodišnji popust“, a zašto, pa zato što se tim rečima ništa ne tvrdi i ništa se ne poriče, one ne označavaju stav, sud, nego zvuče kao pojam, i jesu pojam. „Hristos vaskrs!“ Ako već imamo dve imenice onda bi ovu prvu trebalo malko vazmeniti tako da se preobrazi u prisvojni pridev, pa da čestitka bude: „Hristov vaskrs“. Otpozdrav bi jakako i jamačno bio „Vaistinu Hristov“ ili pak „Vaistinu Vaskrs“, avaj, kad bi ovaj amaterski predlog bio kojim slučajem i nekim čudom prihvaćen, samo uskrsnuće Hristovo dobilo bi sitnosopstvenički karakter, kao da je Isus uskrsao samo sebe radi, kao da nismo svi mi uključeni i u njegovo razapinjanje i u njegovo uskrsnuće.
Pa dobro, šta da se što reče Lenjin radi, radi i samo radi?
Ništa naročito. Crkva, Akademija, a zašto ne i Vojska Srbije – njezina garda još kako čeka i pozdravlja Plamen blagodatni – imaju četiri godišnja doba da obuče stanovništvo kako se po Pravilu službe čestita Uskrs. Kratež ne dolazi u obzir, ma koliko stanovništvo i sam život naginjali skraćenicama, ne može u mobilnom da bude template HV (Hristos vaskrese) i uzvratni pozdrav VV, ili 2V, koji bi vremenom ispoljio težnju da se ovaploti u W, a što bi značilo „vaistinu vaskrese“! Ima da se što reče Žika Obretković čestita u celini i celosti.
Donekle pomažu stihovi poput onog „Hristos voskrese/Radost donese“, taj snimak dečijeg hora treba Javni servis da pušta i kad nije praznik, kako bi publika step by step shvatila da je „voskrese“ glagol, da pozdrav nije nastao po uzor na hokus-pokus, ja nesumnjivo preterujem, ali mi je čestitka bez „e“ kao retriver koji, daleko bilo, ne bi imao rep.
