Kako se srušila »Avala«

Posle deceniju, dve i više, propadanja „Avala filma“, te stalnog merkanja i preračunavanja ove srpske Ćinećite u kvadratne metre i građevinske parcele, dosadnih i razvučenih „pretnji“ tenderima i prodajom, a dok je s druge strane ipak klijala kakva-takva nada u spas – kraj se dogodio brzopotezno, takoreći iznenada. I dok su sve prethodne vlade imale iste namere u vezi sa prodajom „Avale“, oko kojih su se dugo meškoljile i snebivale, ova sada je konačno zasekla, i to po prostoj recepturi: tender, jedan kupac – prodato. Rezultat je: tek sada se ništa ne zna. Ni da li je „Avala film“ baš do temelja propao, ni da li se ipak nešto moglo spasiti, ni kolika su stvarna dugovanja – jer premijer priča jedno a svi ostali drugo – ni šta će biti sa ogromnom filmskom zaostavštinom, a tek sapunica oko toga ko je stvarni kupac ovog nekadašnjeg filmskog giganta već uveliko štipa za oči i vuče za nos.

MIŠELI, KARIĆI I DRUGI: Od onoga što je dostupno javnosti zna se da je novi vlasnik „Avala filma“ firma „Filmway“ ili na srpskom „Filmski put“. U medijima se moglo pročitati da je osnovana pre mesec dana, da je već nedelju dana po osnivanju stavljena pod hipoteku, pominje se da je reč o nekakvom konzorcijumu američkog i francuskog kapitala, da je firma osnovana sa vlasničkim kapitalom od svega 60.000 dinara, da joj je račun otvoren kod „Dunav banke“ a.d. Zvečan… Zna se da je ceo „Avala film“ ta firma platila manje od devet miliona evra, što je bila početna cena na licitaciji, iako je procenjena vrednost bila 20 miliona evra. A kada se kaže „ceo ‘Avala film’“, misli se na 37 hektara zemljišta u šumi i 20.000 kvadratnih metara poslovnog prostora plus producentska prava na filmove: oko 400 dokumentarnih i 200 igranih koje su režirali mnogi poznati režiseri SFRJ, oko 120 koprodukcija sa stranim partnerima, animirani, reklamni filmovi, TV serije… Javnosti je saopšteno i to da je direktor „Filmskog puta“ izvesni Mišel Babić, čovek francuskog državljanstva, a da hipoteku nad firmom ima izvesni Saša Ćorović, bivši vlasnik jedne taksi firme iz Pančeva. Iz ovih gotovo bizarnih podataka, jedino što još nedostaje jeste stari srpski običaj da je neko nekome ovde kum. Čak i pominjanje Karića kao novog vlasnika, koji navodno stoji iza cele ove priče, više liči na zamenu teza, a i BK grupa je u svom saopštenju sve to oštro demantovala i rekla: „Da je BK grupa ikako imala mogućnost da se nadmeće u kupoprodaji ‘Avala filma’, mi bismo ponudili najmanje 100 miliona evra jer potencijal ‘Avala filma’, najvećeg filmskog studija u nekadašnjoj Jugoslaviji, ravan je američkom Holivudu.“ Dok su mediji njušili priču o Kariću i njegovoj novoj televiziji na terenu ‘Avala filma’, istog dana, u ponedeljak 27. aprila, potpisan je ugovor između pravnog zastupnika „Filmskog puta“ Vidoja Marjanovića i Agencije za privatizaciju.

U odbranu već završenog posla stao je premijer Aleksandar Vučić, koji je izjavio da je sud, a ne Vlada Srbije, prodao „Avala film“, koji je imao dug od 20 miliona evra, iako se uvek do sada govorilo o pet puta manjem iznosu, zbog kojih je iz neobjašnjivih razloga i otišao u stečajni postupak 2011. godine. Režiser Srđan Dragojević je ukazivao na to kako „Avala film“ duguje javnim preduzećima isto kao i mnoga druga preduzeća koja nisu u stečaju i bankrotstvu, jer su ovi dugovi Vodovodu, EDB-u, Poreskoj upravi reprogramirani – što se moglo učiniti i sa „Avala filmom“, ali nije. Bez obzira na sve, premijer je poručio da država više ne treba da „održava mrtvace“. Neminovno, iz sećanja je ponovo prizvano ime Nikole Đivanovića koji je, kada je na sličan način kupio „Beograd film“, rekao da su beogradski bioskopi odavno mrtvi i da je on došao samo da ih sahrani.

DECA I TAJKUNI: U seriji tekstova koje je „Vreme“ još od 2001. objavljivalo o slučaju „Avala filma“ i uopšte rasprodaji stubova-nosača kulturnog, naročito filmskog života, sve više se kristalisalo pitanje šta će u slučaju prodaje biti sa filmskim fondom „Avala filma“. U tekstu „Filmski maraton“ iz februara 2013. („Vreme“ br. 1156) piše: „Pre nekoliko dana u javnost je dospela informacija da Agencija za privatizaciju namerava da raspiše oglas za prodaju prvog dela ‘Avala filma’. Međutim, od predviđene zgrade za prodaju mnogo veći šok izazvala je odluka da se ujedno prodaje i ceo fond ‘Avalinih’ filmova, među kojima su i najpoznatija ostvarenja domaće kinematografije: Skupljači perja, Marš na Drinu, Mi nismo anđeli, filmovi Puriše Đorđevića, Gorana Markovića, legendarni partizanski filmovi, vredna i bogata kolekcija filmske kulturne baštine. Što se same zgrade tiče, reč je o Ateljeu 4 koji se nalazi na parceli koju ‘Avala film’ deli sa RTS-om . U pitanju je studio koji ima bazen namenjen podvodnom snimanju, a gde su nekad snimani Robinson Kruso, Andergraund ili Lavirint.“

Dve godine ranije, u aprilu 2011. („Vreme“ br. 1060), o „Avala filmu“ je, između ostalih, govorila Mila Turajlić, autorka nagrađivanog filma Cinema Komunisto: „Na prostoru bivše Jugoslavije ‘Avala’ je bila najveći filmski producent: od svih filmova snimljenih od 1945. do 1989. skoro 50 odsto je njena produkcija. U ‘Avali’ se i dan-danas nalazi najbolja akustična sala u Srbiji, bolja nego ova koju ima Filharmonija. Daleko, bez premca, najveći filmski studio, ali o kome nikad do sada nije napravljena nijedna monografija.“

Danas, posle prodaje, i to nepoznatom kupcu, o otkupljenim producentskim pravima, Mila Turajlić u svom tekstu objavljenom u listu „Politika“ kaže: „To znači da novi vlasnik ‘Avala filma’ ima producentska prava (što ne treba mešati sa autorskim pravima) na te filmove, među kojima se nalaze ostvarenja Dušana Makavejeva, Želimira Žilnika, Miše Radivojevića, od Slavice do Sabirnog centra i još nekoliko stotina drugih jugoslovenskih filmova.“ Problem je u tome, kako navodi, što se za svako javno prikazivanje tih filmova, bilo da se emituju na televiziji, puštaju studentima, izdaju ili prodaju u novim digitalnim oblicima mora tražiti dozvola nosioca producentskih prava: „Novi vlasnik moći će da naplati koji god iznos želi za prikazivanje tih filmova – da traži 2000 evra za dozvolu da se Tito i ja prikaže na retrospektivi filmova Gorana Markovića, ili da traži 10.000 evra za dozvolu da se upotrebi dva minuta iz filma Prekobrojna u dokumentarnom filmu o karijeri Milene Dravić.“ Zašto nam se čini da je to nepravedno, pita Turajlić i odgovara: „Zato što su ti filmovi finansirani društvenim sredstvima, zato što je ‘Avala film’ bio društvena svojina, zato što se ne čini ispravnim da jedan čovek zarađuje novac od eksploatacije filmova koje je ovo društvo pravilo u vremenima kada su svi zajedno ulagali u film.“

Radoslav Zelenović, utemeljivač i direktor Jugoslovenske kinoteke, za „Vreme“ kaže kako su sada „oni vlasnici, a mi čuvari“: „Novi vlasnik raspolaže pravima onoga što mi čuvamo, a čuvanje plaća srpska država. Novi vlasnik sa tim materijalom može da radi šta hoće, može da prikazuje i može da ne prikazuje, svakako da ubira prihode. Međutim, kada bude došlo do priče o koprodukcionim i nekim drugim pravima, za očekivati je da će se pojaviti i onaj koji je ulagao u film koji će postaviti neke svoje zahteve, recimo da dobije svoj deo kolača od prodaje filma. Sudarili smo se sa onim što je rekao Krsto Papić kada se obavljala privatizacija ‘Jadran filma’: Zašto moji filmovi ne ostaju mojoj djeci nego tajkunima?“

FINALE: Na trenutak, ako se zaboravi zlatno i postzlatno doba „Avala filma“, priča o njegovoj propasti traje poslednje dve i po decenije. Vlade koje su dolazile i prolazile nikako nisu uspevale da nađu odgovarajući ključ za rešenje. Deset godina stoji između teksta u „Vremenu“ iz 2001. gde se postavlja pitanje „može li se od Srbije napraviti Holivud“ i teksta iz 2011. kada je „Avala“ pala pod stečaj i gde „zvuči neverovatno da će nekad slavni filmski studio biti rasparčan u zemljišne kvadrate i razgrabljen“. Tada je za „Vreme“ režiser Goran Marković objasnio: „Negde početkom devedesetih je Jugoeksport na nelegalan način, isplativši nekoliko plata zaposlenima, došao u posed 51 odsto ‘Avala filma’. To i ne bi bila tragedija da ta udbaška firma nije, u međuvremenu, bankrotirala pa su poverioci počeli da traže da se ‘Avala’ proda i oni se iz toga namire. U februaru 2003. vlada Zorana Đinđića donela je odluku o isplati dugova Jugoeksporta i povratku ‘Avala filma’ u državno vlasništvo. Ta odluka je povučena neposredno pre ubistva premijera. Od tada se sve vrti oko potraživanja poverioca Jugoeksporta i nije moguće taj problem rešiti osim na način na koji je to pokušao Đinđić. Da li za to ima političke volje, ne znam, ali mi se čini da mnogi priželjkuju da ‘Avala’ što više propadne i tako postane lak plen.“ Poslednja decenija „Avala filma“ beleži propale dolaske investitora koji su navodno uvek hteli da ulože sumnjivo male pare, a da je zauzvrat uzmu na dugogodišnji zakup.

U međuvremenu, partije na vlasti su oblast kulture izmestile u neko drugo polje, između Agencije za privatizaciju i ministarstava finansija i privrede. Ministarstvu kulture je ostalo da sve to nemo gleda, izuzev što je uperilo prst ka Kinoteci kao eventualnom krivcu jer su prodajom „Avala filma“ prodata i producentska prava za filmove. Sve do Ivana Tasovca, nijedan ministar kulture to još nije uradio. Prethodne vlade su, istina, zapuštale i rušile „Avalu“, oklevajući i najavljujući neke „bolje“ kupce-investitore. Ova vlast je sa „Avalom“ završila posao. Još samo da saznamo ko je njen stvarni vlasnik.

PRODATO: Filmovi iz produkcije Avala filma…