Utorak je, dan osmi u kalendaru šezdesetog Sterijinog pozorja, jedan zapravo srećan dan za mnoge: večeras je poslednje „takmičarsko“ veče, potom sledi žiriranje za nagrade, a sutradan i svečana dodela, uz poklon-predstavu Violinista na krovu (koprodukcija Srpskog narodnog pozorišta i Ujvideki szinhaz); glavnina je, dakle, iza nas, kraj se više nego nazire, ali nagrada još nema, samim tim ni sreće pobednika ni gorde uvređenosti nepravedno nenagrađenih – a to su, po vlastitom uverenju, svi nenagrađeni. Avaj, utorak je i veče kad se zaključuje novi broj „Vremena“: pre odgledanih Dr Nušića i Vučjaka, i pre odlučivanja o nagradama. Kad novine izađu vi ćete o tome već sve znati, a vašem hroničaru će ovaj put biti uskraćena prilika za javno čantranje nad odlukama žirija, onog „glavnog“ (u kojem su Milivoje Mlađenović, Branka Krilović, Olga Dimitrijević, Darko Lukić i Igor Bojović), jer žirija je zapravo nekoliko, u jednom od njih je i vaš skromni izveštač, u onom za najbolju pozorišnu kritiku objavljenu između dva festivala (zajedno s Ivanom Medenicom i Igorom Burićem).
Selektorka Marina Milivojević Mađarev odabrala je osam predstava za „glavnu“, selekciju nacionalne drame i pozorišta, te tri za famozni međunarodni program Krugovi (o tim predstavama u sledećem broju), svakako najbolju novu tekovinu ovog festivala u XXI veku. Na njih se prirodno naslanjaju dve predstave u programskom segmentu „Kako nas drugi vide“, te jedno specijalno gostovanje. Počelo je Providencom Stevana Koprivice u režiji Egona Savina i produkciji Centra za kulturu Tivat, a po motivima Čehovljevog Ujka Vanje. Reklo bi se da su „kuloari“ bili pretežno nezadovoljni ovakvim otvaranjem, „nedovoljno reprezentativnim“. Lično za to mnogo ne marim, a u Providenci sam uživao u onoj meri u kojoj je čehovljevska melanholično-pasivna rezistencija prema strahoti postojanja suštinski očuvana, a opet i transponovana u mediteransko podneblje, ali ne ono razgledničarski osunčano i lakoživotno, ni ne daj bože karikaturalno montenegrizovano, nego u vlažni, plesnjivi, kišoviti svet Boke Kotorske tridesetih godina, u jednom naizgledno „aistorijskom“ trenutku, gde samo povremeni preleti nekog nevidljivog jeroplana i jedan gotovo uzgredni spomen Benita Musolinija (koji da „lijepo pjeva“) ukazuju na ono što se sprema, a što će tu kužnu melanholiju svakako razvejati, mada to nikome neće doneti dobra… Čehova je jako teško upropastiti, nije se to dogodilo ni u Providenci, osim u ponekom iskliznuću na mah; među glumcima je dominirao Nebojša Cile Ilić kao bokeljski ujka Vanja iliti dondo Vojin, sav od treperenja jednog životnog poraza, pun gorkog samosaznanja s kojim više ne može učiniti baš ništa pametno, nego samo na trenutak objaviti svima da mu je sve jasno, a potom nastaviti svoje tavoreće avetanje ka smrti.
Kako u ovom pregledu/preletu festivala neću dalje pratiti toliko hronologiju koliko liniju asocijacija, idemo na drugu predstavu iz Crne Gore, Urnebesnu tragediju Dušana Kovačevića, u režiji Veljka Mićunovića i produkciji Crnogorskog narodnog pozorišta. Ovo je, nažalost, jedina sasvim neodbranjiva odluka selektorke. Za početak, taj komad napisan u sam osvit devedesetih onaj je kojim je veliki Dušan Kovačević počeo soje sumorno otklizavanje u drugorazrednost, da ga više nikada trajnije ne obustavi; ne zato što je naprasno „zaboravio da piše“, nego zato što su došla vremena za koja on više nije imao interpretacijski ključ koji bi bitnije nadilazio nivo parapublicističke banalnosti. Bilo je svakako i slabijih interpretacija ovog komada od CNP-ove, ali je opet nejasno čemu zapravo ova predstava danas? Videli smo mnogo strke i vike nizašta, jednu nerazgovetnu ili debelo prestarelu metaforu porodično-pozorišnih odnosa koja valjda ima biti i metaforom nacionalnih i ideoloških sporova, a sve to u maniru pučkog teatra koji je mutirao u nekom estradnom pravcu u kojem prostota postaje samoj sebi samoobožavajuća svrha, recimo, u kojoj je muž toliko namlatio ženu da ova hoda na štakama, a onda je on valjda deset puta u predstavi onako kljakavu spotakne pa ona padne, što izazove grohot kod dela publike; neka ba… starija građanka iza mene toliko se cereparila da sam se zabrinuo – ne za nju, nego za kulturu iz koje taj i takav smeh proizilazi. Rado ostajem naivan, pa pitam: ljudi, šta je smešno?! A propos Kovačevića, s netrpljenjem se očekivao Balkanski špijun u režiji Cujoši Siđijame i izvođenju trupe A la place iz Tokija. Bilo je to neobično, svakako dragoceno iskustvo: simpatični majstori celuloidne loptice iz zemlje izlazećeg sunca, po svoj prilici ne sasvim vrhunski predstavnici savremenog japanskog teatra, doneli su Balkanskog špijuna koji se vrlo verno drži Kovačevićevog teksta – tu se ruka velikog majstora odlično vidi, jer tekst niti je ostario niti se izgubio u prevodu – ali ovdašnjoj je s njime preupoznatoj publici (ima li nekoga da makar istoimeni film ne zna napamet?) to moglo biti zanimljivo tek na razni „egzotičnog“ fenomena; bitnijeg estetskog „dobitka“ tu nije bilo, tek brzo zasitljive hrane radoznalosti. Ilija Čvorović se jako dernja i strašno mlatara rukama, likovi uglavnom ne gledaju sagovornika nego ukočeno-deklamirajuće zure u publiku… Izašao sam posle tri četvrti sata i otišao na pivo, a još toliko kasnije sam se vratio, jer sam bio radoznao kako li izgleda brat Đuro, i ima li tešku ruku. Dobar je Đuro… Najdirljiviji momenat zbio se na poklonu publici, kad je Mira Banjac izašla na scenu i poklonila cvet i zagrljaj svojoj japanskoj „sestri“, glumici koja je tumačila rolu Danice…
Šta su još bili raznoliki „rukavci“ i estetska ili kakva druga egzotika ovog Pozorja? Život stoji, život ide dalje Filipa Vujoševića (režija Jelena Bogavac, Bitef teatar) iskušavao je strpljenje dobrog dela publike s začudnim, kontradiktornim rezultatom: teško je reći kakva je to predstava „u celini“, jer jedva da ima neke celine u ovoj fragmentarno „nabacanoj“ priči koja se vrti oko sudbine nezaposlenih, „suvišnih“ glumaca, ali i prirode tzv. angažovane umetnosti danas i ovde. Na momente (namerno?) iritantno isprazna i dorčolski folirantska, na momente pk duhovit i briljantna, sa šašavo uspelim dosetkama, vešto plasiranim ironijskim strelicama i pre svega izvanrednom ulogom Slavena Došla (Došle? Došloa?), koji je maestralno „loše“ svirao violinu, a onda nam u dahu izdeklamovao kompletnu Rezoluciju 1244, tako da bi ga i Koštunica Vojislav gledao s divljenjem! Ako je ova predstava „tradicionalnije“ gledaoce ostavila hladnim, Dok nas smrt ne razdvoji Mire Furlan (režija Miki Manojlović, Radionica integracije) bila je na suprotnom kraju emotivnog spektra. Nije to nimalo iznenađujuće jer je ova priča o odrastanju mlade glumice u senci bolesti, smrti, istorijskih opterećenja, a osobito intimnih izdaja, tajni i laži, od one emotivno angažujuće pređe kakva gledaoca ili ostavlja ravnodušnim negde „izvan“, ili ga potpuno usrkava u sebe. Mane ovog teksta su znatne, tu zapravo nema pravog dramskog sukoba nego tek jedne potresne situacije koja je takva kakva je od početka do kraja i vodi neminovnom razrešenju; no, ovo je predstava velike glume Anite Mančić i naročito Jasne Đuričić, a i sam Manojlović ih podržava majstorski odmerenom rolom prisutno-odsutnog muža, agensa spoljnog sveta u ovoj zagušljivoj odaji umiranja. Treća „egzotika“ je specijalno gostovanje Hotela Kosovo srpske scene Narodnog pozorišta u Prištini, što će reći u Gračanici. Ovaj brutalnopolitički kabare (definicija moja) Nenada Todorovića kroz morbidno-pikarsku priču o tragičnoj sudbini jednog srpskog povratnika na današnje Kosovo ima nameru da obuhvati celu „ljepljivu smjesu upitnika“ srpskih i albanskih kosovskih gluposti i predrasuda, ali i ulogu „međunarodne zajednice“. Zahvat je to velik, možda i pretežak za jednu predstavu, ali opet i neophodan. Dobro je da smo videli ovu i ovakvu stranu kosovske priče jer je ona najređa. Krajnji je rezultat šarolik, predstava je nabijena sjajnom performerskom energijom pre svega sasvim mladih aktera, a „duhom“ je šizofrena kao i sama kosovska situacija, dometom negde na pola puta između plemenitog, u kontekstu u kojem se odigrava verovatno nije preterano reći i herojskog napora da se sopstvena situacija sagleda što je više moguće iznad prizme banalnih podela, i istovremeno nemogućnosti nadilaženja sopstvene uskraćenosti i frustracije, ma koliko sasvim razumljive. Sumarno rečeno: kad radi dobro, Hotel Kosovo radi kao osavremenjena verzija nekadašnjeg Indeksovog radio pozorišta obogaćenog veštinama savremenog političkog kabarea, a kad pada, onda padne negde u blizinu Kursadžija; pa ustane, pa opet u krug… Prst obarač metak pištolj Nenada Prokića (režija James Yarker, Stan’s cafe, Birmingham, UK) još je jedna priča koja se „nakačila“ na stogodišnjicu tzv. Velikog rata, s tim da autor koliko razmatra uzroke i korene tadašnje situacije, toliko i povlači (sumorne) paralele s današnjicom. Slagali se ili ne s autorovim viđenjima, to što slušamo ne funkcioniše kao dramski tekst nego kao svojevrsna propovedajuća esejistika koja tu i tamo upotrebljava i „tuđe“ glasove, a ono što vidimo je statična, do zla boga siromašna i staromodna inscenacija, sva nekako drvena (a ima i drvene domine koje padaju). Neće biti da je to samo do režije i low budget produkcije: ovo je naprosto jedna od onih anahronih „muškobanjastih“ priča (nema ženskih likova) kojima su akteri samo vojskovođe i vladari. Da je živ, čika Dobrica bi je voleo, jer deluje kao ekstremno zaoštrenje poetike nekih njegovih „istorijskih“ romana.
And now for something completely different. Sezona koja se upravo privodi kraju nekako je sva u znaku mlade rediteljke Snežane Trišić, čije dve predstave smo videli i na Pozorju, a treća, Joneskov Nosorog u produkciji Kikindskog pozorišta, nedavno je pobedila na Festivalu profesionalnih pozorišta Vojvodine (trećinskom zaslugom ili krivicom dolepotpisanog). Elem, Mister Dolara Branislava Nušića (Narodno pozorište Subotica) i Kazimira i Karolinu Edena fon Horvata (Atelje 212) povezuje uspeli pokušaj rediteljke da klasični ili klasično-modernistički tekst iz prve polovine prošlog veka transponuje u današnje doba, u današnju opsednutost neokapitalističkom pohlepom kojoj se žrtvuje baš sve, a ljubav ponajpre i ponajlakše. Mister Dolar je i doslovno prenesen u XXI vek, Kazimir i Karolina ostaje u epohi (velika ekonomska kriza pred uspon nacizma u Nemačkoj), ali to su „spoljne“ razlike, suština je vrlo srodna. Pri svemu tome, rediteljka ne „popuje“, nego sa saradnicima i dvema besprekornim glumačkim ekipama stvara punokrvan, na momente čudesan teatar, onaj u kojem će beskrajno uživati svaki „zdravi“ pozorišni hedonista, kojem je dosta i „estrade i komercijale“ na jednoj strani, i nadobudnog umetničarenja na drugoj… Ne znam kako će žiri vrednovati ove predstave, ali one su u samom vrhu ovosezonske produkcije po svakom pozorišnom rezonu. Drugi rezoni su – drugi rezoni… Na kraju, valja po stoti put naglasiti fascinantnost mladog subotičkog glumačkog ansambla, ali i skoro sve ateljeovske role, pre svega nikada tako dobru Katarinu Žutić, koja je u Kazimiru i Karolini ostvarila ulogu karijere.
O Zmajeubicama Milene Marković (režija Iva Milošević, Jugoslovensko dramsko pozorište) u „Vremenu“ je dosta pisano, pa sada samo pridodajem da mi je predstava na drugo gledanje bila „prohodnija“ nego na prvo, što mora da nešto govori o rizičnosti, ali napokon i produktivnosti rediteljske strategije prema ovom komadu. Dr Nušić (Kokan Mladenović, Narodno pozorište Sombor) na programu je večeras, no gledao sam ga nedavno na kikindskom festivalu. Radi se o angažovano-kabaretskoj formi kakvu Kokan M. voli i ume da radi, mada je taj angažman u ovakvim predstavama uvek nekako s ugrađenim „osiguračem od pregrevanja“, ako me razumete… To da Nušićevi likovi nisu tamo neke sablasti iz prošlosti nego naši savremenici (kukale nam majke) ionako govore već svi, ali malo ko ovako zanatski besprekorno… Marčelovi songovi najjači su adut predstave, a odlična Milica Janevski se sa svojom Slavkom vinula u višu glumačku ligu, i ubuduće će biti strože procenjivana…
Drugi vrhunac takmičarske selekcije (dakle, uz predstave Snežane T.) pomalo je neočekivan, bar meni: Ibzenov Neprijatelj naroda kao Brehtov poučni komad Zlatka Pakovića (Centar za kulturnu dekontaminaciju) obećavao je parče trogatelno-poučitelnog parateatra u kojem će nas g. Dijalektički Mudrac podučavati (dok ne pocrkamo) o užasima sveta koji su, uostalom, filozofi, a i pozorišnici, do sada smo različito tumačili, a radi se o tome da se on promeni. U prvih 10-15 minuta gotovo da je i bilo tako, i taman kad sam mislio da ću prijatno da odremam uz Pakovićev (valjda) bariton iz offa, Pozorište je počelo! I više nije prestajalo. Pisac i reditelj pametno je, vispreno i iznad svega osvežavajuće duhovito i teatarski potentno – mada krajnje svedenim sredstvima, gde i muzika ima znatnu ulogu – zaokružio svoju priču o nadilaženju građanskog pozorišta (kao onog koje tek prikazuje, ako ne i slavi postojeći poredak). I to prvo kroz kritičko ibzenovsko pozorište, a onda i kroz brehtovski dijalektički teatar koji posve prelazi na drugu stranu duge, i sve to uglavnom umesno i vešto povezujući sa „ovdašnjom trenutnom situacijom“ kako političkom tako i socijalnom, napravivši živu i uzbudljivu predstavu koja vas tera da tražite još. Jelena Ilić i Vladislava Đorđević bile su mu u tome sjajne partnerke, i nešto mnogo više i suptilnije od pukih „izvođačica glumačkih radova“, a ni Igor Filipović i Božidar Obradinović nisu zaostajali. Čudo je ta dijalektika kad je ne povežeš s dogmom, nego s igrom…
I tako, još malo pa nestalo. O Krugovima, rekoh, sledeći put. A do tad će i nagrade, i ciklusi zadovoljenih i povređenih sujeta, i sav taj teatarski folklor koji tako preziremo, a bez kojeg ne možemo… U međuvremenu, hvala na pitanju, Novi Sad je sav kao mirisni venac lipovog čaja, valjda ga niko neće skuvati pre vremena?
