foto: z. majdin
Pet meseci posle "istorijskog uspeha Poreske policije u borbi protiv nedozvoljenog prometa duvana", radnici jedine srpske fabrike za preradu duvana u većinskom državnom/društvenom vlasništvu AD "Duvan" iz Ljubovije nisu primili već šestu platu zaredom, kooperanti nisu zasnovali novu proizvodnju. Fabrika koja je do tad poslovala bez dinara kredita i "žute banke" subvencija tone u dubiozu, a sve to baš pred privatizaciju na kojoj je najozbiljniji kandidat konzorcijum tih istih radnika
„Efekat sveg tog njihovog posla je zaustavljena proizvodnja duvana u Zapadnoj Srbiji: fabrika nema sirovina, koliko sutra radnici će prinudno da se odmaraju, na kapiji je policajac, za svaki kamion koji treba da izađe iz kruga kopija fakture mora da se preda njima, onda oni to nose negde da neko tamo kaže da li može, pa tek ako taj neko kaže da može – kamion prođe“, opisuje za „Vreme“ direktor AD „Duvana“ Milan Živković. „Dogodilo se što nikad nije bilo u ovoj firmi: da radnici šest meseci nisu primili platu, duvan je zapečaćen a da nikom nije jasno zbog čega: prosto, nema pisanog rešenja.“ Sa druge strane, nastavlja Živković, postoje, neki ugovori o kupoprodaji tog duvana, o izvozu je reč, zna se ko je kupac i fakture su još onomad poslate, ali roba nije. „Tri i po miliona evra je tu zarobljeno: ovim je ‘Duvan’ načisto upropašćen.“
PREPAD: Krajem decembra prošle godine kroz kapiju preduzeća AD „Duvan“ u Ljuboviji, u toku smene radnika, prošlo je nekoliko džipova zatamnjenih stakala iz kojih su izašli/poiskakali naoružani ljudi sa pancirima na sebi: poreska policija predvođena Markom Marinkovićem, ve-deom direktora Poreske uprave. „Ovo je vrh države – samo nedostaju Vučić i tenkovi, a tenkovi mogu biti ovde za 15 minuta“, rekao je Živković. Potom je usledilo postrojavanje, saterivanje uza zid, dreka, zastrašivanje, ispitivanje, pa opet dreka…
Negde pred jutro su otišli, a na licu mesta su ostali poreski inspektori iz više gradova, da sledećih deset dana na minus 15 prebrojavaju bale i kutije sa duvanom, a da noće na minus 20 po kancelarijama: ko po stolovima, ko u stolicama. Trajalo je to sve do pred novogodišnje veče, kad svi odoše na „srećnu Novu“.
Kad su otišli, kažu u „Duvanu“, izgledalo je kao „eto, bilo pa prošlo, događa se“. Međutim, jeste bilo, ali prošlo nije. Prvog dana po Božiću, rano ujutro, dok se Živković spremao na put za Beograd, da kao predstavnik konzorcijuma radnika u Agenciji za privatizaciju preda „papire“ kojima prijavljuju da su oni, radnici, raspoloženi da postanu vlasnici „svoje fabrike“, na vrata mu je zakucala policija. Pisalo je u „Vremenu“ o tome kad je bilo vreme, u broju 1254.
ZAPT: Pored magacina sa „inkriminisanim“ duvanom, zapečaćen je i magacin sa 350 tona „Duvanovog“ sirovog duvana koji je čekao da bude prerađen, zapečaćen je i pogon a da ni struja nije isključena, zapečaćene su i kancelarije pa sezonskim radnicima nisu mogle ni radne knjižice da se vrate, e da bi se prijavili na biro rada i (recimo) overili zdravstvenu knjižicu, ili negde drugde zaposlili, u kućici na ulazu u fabrički krug lokalni policajci zamenili su dotadašnje portire, a radnicima je saopšteno da „idu kući“ i da „do daljnjeg“ – dok se ne dojavi drugačije, u fabriku ne dolaze. Zapisnik o pečaćenju rukom ispisan na nekoliko listova hartije potpisao je portir čije je radno mesto preuzeo policajac.
„Kome sve nismo pisali: Ministarstvu finansija, Ministarstvu rada, kabinetu predsednika države i kabinetu predsednika Vlade, zameniku tužioca, Sektoru za vanredne situacije… Tražili smo da nas puste u pogon da obradimo svoj duvan, da ga isporučimo kupcu, pa da plate isplatimo, da kooperanti dobiju svoju zaradu za predati duvan, a ako ima neko kriv, da mu se sudi“, gnevan je Slobodan Smiljanić, radnik na održavanju i portparol sindikata. „Jedino nas je udostojila Inspekciju rada, koja je zapisnički konstatovala da radnici ne mogu da uđu u krug preduzeća, jer na kapiji je policija koja ima naređenje da nikoga ne pusti, ali i da nigde nije istaknuto obaveštenje da je fabrika zapečaćena, ko ju je zapečatio i zašto.“
Niko da se zapita da li je i ako je – kako je uopšte moguće da bezmalo celokupna produkcija najveće fabrike za preradu sirovog duvana, pride još u većinskom državno/društvenom vlasništvu, završava na crnom tržištu, nego su tek kad je skoro sve već prerađeno i zapakovano, kad su otpremnice već napisane, poreznici pronašli da je sve to „na crno“.
Proizvodnja duvana je, naime, pod višestrukom paskom države, od ugovaranja proizvodnje, preko distribucije semena/rasada, uzgoja i otkupa, sve do prerade i prodaje, što proizvođačima cigareta, što u izvozu.
„Apsurdno je da je poreska policija 31. decembra imala popisne liste koje su se u gram poklapale sa našim evidencionim karticama, kako za onaj ‘Kopeksov’ koji je i dalje ‘pod pečatom’, tako i ovih 350 tona našeg duvana sad oslobođenih“, kaže direktor Živković. „Da apsurd bude kompletan, za sav duvan postoje nedeljni zapisnici inspekcije Ministarstva poljoprivrede, koja se inače stara o sprovođenju Zakona o duvanu, u kojima se takođe sve ‘u list’ poklapa. Kopije tih zapisnika uredno su prosleđivani i Agenciji za duvan.“
APS: Već sledećeg dana skoro da nije bilo naslovne strane na kojoj ova vest nije objavljena, sve uz podrazumevajući hvalospev i nabrajanje uhapšenih: direktori ljubovijskog „Duvana“ i novosadskog „Kopeksa“ (Copex doo), tehnolozi obe kompanije, komercijalisti, knjigovođe i trojica primarnih proizvođača duvana iz Srema, dvanaestoro njih ukupno. Podatak da su svi sem dvojice direktora istog dana i pušteni, preskočen je. Neka ostane zabeleženo: posle policijskog ispitivanja i potpisivanja izjava, kažu pod pritiskom i ucenama tipa „za ovo ti ne gine od šest meseci do tri godine, a ako potpišeš – zažmurićemo“, dozvoljeno im je da idu kud žele, uz obavezu da se jave kad budu pozvani.
„Tog 8. januara ceo radni dan sam presedeo ispred kancelarije sudije za prethodni postupak“, ne baš rado priseća se Živković. „Jedva da su me do klozeta pustili da odem.“ Na samom isteku radnog vremena, veli, saznao je da mu je određen pritvor do 30 dana, da može ako hoće da se javi svojima, a ako neće – onda ništa. Na pitanje kojim povodom je uhapšen, na osnovu čega mu je određen pritvor, ima li možda nečeg crno-na-belo, dobio je odgovor, parafrazirano, „ne znam i neću da znam“.
Posle 45 dana boravka u šestokrevetnoj sobi sa rešetkama na prozoru i vratima koja se spolja zaključavaju u društvu petorice nepoznatih ljudi, konačno mu je uručen nalog za pokretanje istrage, inače napisanog dve nedelje ranije, u kome je navedeno da se osnovano sumnja da je imao nameru da direktoru „Kopeksa“ pomogne u nameri da na crnom tržištu proda onaj duvan koji je u „Duvanu“ bio na uslužnoj obradi, čime bi oštetili svoje kompanije za ovoliko, a državu za onoliko para.
„U toku istrage potrebno je da se ispitaju svedoci, pribavi nalaz, mišljenje veštaka i preduzmu druge dokazne radnje. Navedene dokazne radnje neophodno je preduzeti radi donošenja odluke da li će biti podignuta optužnica ili će se obustaviti postupak“, piše u poslednjem pasusu Naloga za pokretanje istrage. Iz pritvora je pušten dve nedelje kasnije uz obavezu da se, ako bude pokrenut sudski postupak, odazove pozivu. Od tad – ni pisma, ni razglednice.
NA LICU MESTA: Fabrika je ponovo otvorena 23. marta kad je svaki rok za ugovaranje proizvodnje odavno istekao, a onih 350 tona duvana za koji se u međuvremenu ispostavilo da „nije sporan“ u dobroj meri je istrulilo.
Policajac u portirnici na ulazu u fabrički krug samo se osvrnuo i klimnuo glavom. Iz kućice je izaš’o tek na insistiranje ovog novinara, e da ga uputi gde da nađe direktora. Ni ko si/ste, ni odakle si/ste, kojim povodom u fabriku…
Po arhitekturi sudeći – fasadna opeka i beton, izgrađena je osamdesetih godina prošlog veka, u ono vreme kad se svet nije tako dalekim činio, kao što danas jeste. Upravna zgrada pogon i magacini su pod istim krovom, šta je šta razaznaje se samo po visini prozora, odmah pored/iza je energana, za proizvodnju pare, pored energane stovarište za ugalj. Duž cele zgrade sa one strane gde nije energana uredno podšišan travnjak sa niskim žbunovima, takođe uredno potkresanim, betonirani put koji pogon okružuje uredno počišćen.
Celokupan tehnološki proces je (polu)automatizovan – ljudske ruke, ako ne drže volan viljuškara, samo razvrstavaju liske: prvo odvajaju trulež od „dukata“, potom ugrubo klasifikuju listove po klasama, transportna traka ubacuje liske u seckalicu, zatim u sušaru, pa u ovlaživač… ili tako nekako, onda opet ljudske ruke klasifikuju taj „čips“ – odvajaju braon od žutog, pa onda opet neko seckanje/sušenje/vlaženje, da bi se gotov proizvod – seckani a ne rezani duvan, pod presom pakovao u velike kutije, iste kao one u zapečaćenom magacinu.
Dnevni kapacitet pogona je 20 tona duvana „od bale do kutije“: onih uzapćenih pa oslobođenih 350 tona duvana prerađeno je za manje od tri nedelje: da je urađeno kad treba, u januaru kad se znalo i ko će da ga kupi, problem bi danas bio umnogome manji/lakši, ali nije. Naprotiv.
„Da je prerađen u januaru, ovaj duvan bi bio prodat za više od milion evra. Sad teško može da se dobije i pola od toga“, objašnjava direktor Živković. „Preostalo je ovo par tona. Od danas po podne svi radnici, osim onih na održavanju, idu na prinudni odmor, a za dve nedelje, kad se završi konzervacija mašina, idu i svi ostali.“
Inače, pogon kao i svaki drugi pogon u ovdašnjoj prerađivačkoj industriji: bučno je, zagušljivo i vruće/hladno, uz beskonačnu traku stoje (ili sede) radnici – muškarci i žene, mada žena je po pravilu više, ruke lete tamo-ovamo, bruje elektromotori, ponegde šišne para, klapće presa za pakovanje… U jednome, ipak, razlikuje se od drugih: na plafonu pogona visokom brat-bratu pet metara sve sijalice. Još da je otprašivača, da radnici na traci mogu međusobno i da se vide…
Na izlasku iz kruga, policajac se (opet) ni osvrnuo nije: ni doviđenja, ni šta imaš/te u gepeku.
Istog jutra kad je u „Službenom glasniku“ objavljeno da je Vlada razrešila dužnosti Marka Marinkovića „zbog odlaska na drugu funkciju“, policajci-portiri dnevne šihte nisu se pojavili.
Po nalogu premijera
Već u prvoj nedelji po postavljenju za zamenika direktora Poreske uprave, koliko mu je trebalo da „zatvori“ čak 140 kockarnica čiji su vlasnici muljali sa porezom, Marko Marinković je postao nacionalni heroj, vesnik novog doba, sprski Eliot Nes, baja koji na svima razumljiv način, mrkim pogledom, pretećim glasom i u društvu momaka koji pored oružja poseduju i policijsku značku, uteruje porez onima koji hoće državi da uskrate njen deo, a njoj, državi, novac je potreban za izgradnju puteva, škola, bolnica…
Svega nekoliko dana posle ove estradne promocije, dotadašnji direktor, doduše u ve-de statusu, ostavku iz „ličnih razloga“ podneo je dotadašnji „prvi poreznik“, a Marko Marinković je novim ukazom postao novi ve-de.
Kad je završio sa kockarnicama, prešao je na splavove, posle splavova u elitne restorane, pa u one manje elitne… Neke akcije snimane su za televiziju, a svaka je propraćena ovacijama šarene štampe: u proseku jedanput nedeljno. „Radim po nalogu premijera“, smerno je isticao dok se klanjao publici koja je gromko aplaudirala.
Vrhunac slave dosegao je početkom ove godine: „U fabrici za preradu duvana“, zvonile su naslovne strane tabloida, „otkriveno je 1338 tona duvana namenjenog crnom tržištu, čijim bi prometom na taj način – na crno, država izgubila već koliko miliona ili milijardi nekih para, a bez kojih nema puteva, škola, bolnica…“
Kad je objavljen konkurs za „stalnog“ direktora Poreske uprave, Marko Marinković je svako malo u nekim novinama ili na nekoj televiziji obrazlagao svoje viđenje uvođenja reda u naplati poreza, opisujući nezgodne situacije poput onog sukoba s „grupom naoružanih kriminalaca pod dejstvom droge“ najavio naoružavanja „jednog manjeg broja“ poreskih policajaca, o čemu je pisalo u 1255. broju ovog nedeljnika – „Samo još oružje nedostaje“.
Na isteku konkursnog roka, imao je poslednji nastup: mrkog pogleda direktno u kameru i pretećim glasom poručio je publici da je porez neizbežna obaveza, da će biti naplaćen na ovaj ili onaj način i da je bolje da svi plate šta treba sami, da on ne bi dolazio da ga uzme.
Na sveopšte iznenađenje publike, Vlada nije odabrala njega već koleginicu iz „stare firme“, Bezbednosno-informativne agencije, doduše i nju u ve-de rangu, bez obzira što u novu službu nije primljena ukazom, već na konkursu. On je (opet) namešten u zameničku fotelju, ali nakratko: novopostavljena direktorka oduzela mu je sva ovlašćenja, da bi odlukom Vlade bio vraćen na „staru dužnost“ u Bezbednosno-informativnu agenciju.
Poreski policajci nisu (još) opasali pištolje, a svima koji poseduju nekretninu počela su da stižu nova poreska rešenja sa brojevima znatno većim nego na prošlogodišnjim. Aplauz je u potpunosti utihnuo, gromoglasan je samo muk.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
