Najdosadniji dnevnik na svetu (meni lično) samoproglasio se sigurnom kućom za progonjenu i bezmalo dotučenu ćirilicu, mučenicu i pramajku naše pismenosti, veleuprava „Politike“ preporučila se da bude oslobođena poreza koji nosi odurno latinično ime: PEDEVE! Država za „Politikinu“ uslugu koja traje 111 g. duguje ogromnu svotu novca, neka se barem delimično oduži za štampana ćirilična slova kojima se ni broja ne zna! Ako se potomcima bivše dinastije vraća imovina, kako najstarijem dn. listu ne platiti što je tako požrtvovano čuvao našu azbuku?
U jeku je i akcija „Sačuvajmo srpski jezik!“ koja naravno da mi nije po volji, jer nipodaštava moje višedecenijsko bavljenje jezikom; kruna tog mog okapavanja (okopavanja, potkopavanja, isto može) glasi: jeziku se ne može niti pomoći, niti nauditi. Spasavanje jezika je poduhvat apsolutno romantičan, izuzetno nepotreban, nemoguć i neshvatljiv. „Spasimo silogizam!“, to će biti preduzeće ili radije pokret na čije ću dično čelo da stanem, a ako možemo za taj naš volonteraj i požrtvovnost da iskamčimo kakav bilo grant (ne mora da bude milion evra: nisam toliki grantoman), utoliko bolje! Živalj sve više kuburi sa logikom, spasimo dakle, logiku, vascelu, ako uzmognemo; ili spasavajmo tehnike zaključivanja jednu po jednu, da barem nešto ostavimo budućim naraštajima!
Spasimo Pitagorinu teoremu, spasimo logaritamske tablice, čuvajmo tablicu hemijskih elemenata, spasimo tablicu množenja! – Daj sad ti, kao da ne razumeš: mi čuvamo samo ono što je lično naše, što smo mi izmislili i čega smo mi katastarski vlasnici. O tekovinama civilizacije neka brine UNESCO, ili zemlje iz kojih opšta dobra potiču!
&
Spasavanje jezika kraljica je sviju koještarija kojima naša zemlja obiluje, i sve je u toj plemenitoj akciji pogrešno, od procene da je jezik na smrt bolestan, ili da je pred streljačkim vodom, pa do poleta da se poradi na njegovoj besmrtnosti. Znam da bi „Politika“ na spasenoj ćirilici oslobođenoj pedevea radosno obznanila kako je i srpski jezik, koji ćirilici dođe deda-uja, proslavio osam hiljada devetsto šezdeset tri godine blapostojanja: ah, što nemamo snimljene sve razgovore vođene na njemu, pokliče ustanika, hajduka, careva, velmoža, sveštenika, što nemamo riznicu tepanja, proklinjanja, psovanja, isleđivanja, laganja na jeziku naših otaca! I arhivu svega što je ikada napisano ćirilicom, od crkvenih spisa, domaćih zadataka, ljubavnih pisama, sudskih presuda! Pa da se otkrije kako je lično Andrić obožavao i doslovno ljubio ćirilična slova, jedno po jedno, pojavio bi se u Klubu književnika, uredan, izbrijan, samo nekako modrih usana, a to mastilo, ponosim se svojim pismom, ako je neko pismeno ostalo, preslikano, kao u ogledalu, na mojim usnama, srce mi je puno, evo, poljubiću i jelovnik, samo ovo „Sv. papci u saftu“ napišite bez skraćivanja, jer vašu gostioničarsku skraćenicu moje književničko oko čita kao „Sveti papci“!
Jezik se bez sumnje neprekidno menja i neprekidno opstaje, kadar je da prezdravi, da se obnovi i prolepša, da nadživi i da nadjača kako štetočine tako i one koji ga protiv štetočina prskaju totalom; jezik ne haje za to koliko se neki native speaker razgalamio, raspisao i raspojasao, doklen drugi, ves’ ugriumyi, ćuti li ćuti: ne nalazi ni u tako bogatom jeziku reči da iskaže svoju muku; svejedno je jeziku hoće li neko vasceo svoj vek provesti na njegovoj prefireriji, u njegovome plićaku, hoće li drugi obitavati u njegovom tajanstvenom središtu ili na njegovom nebu. Ne daje jezik pet para na to ko će naslutiti njegovu vrtoglavu dubinu, njegovu beskrajnu uslužnost i njegovu nadmoćnu plemenitost i mirnoću, da, smirenost kakvu pored jezika imaju možda još samo matematika i vasiona (meni je jezik i uzbudljiviji od kosmosa: potonji sam nekada zamišljao kao beskrajnu plavet gde večna tišina izdaleka zabruji neizrecivom, neznano kako nastalom muzikom, sad znam da je vaseljena čitava nadzemna (okolozemna) Ada Huja, gde kroz prašinu i šut svaki čas prozuji krnjetak nekog raspadnutog nebeskog tela, gde je groblje svega što je čovečanstvo gore poslalo, i gde planete krepavaju kao da je neka epidemija…).
&
Kao što nisam načisto jesmo li mi tamburaši već bili pomalo udareni pa smo bivajući već blagooštećeni pribegli trzalici i žicama, ili u tome tremolu ima nešto što oštećuje živce, tako i glede istoričara nisam pametan: da li se omladinci već opijeni svojim rodom i neusporedivim precima upisuju na taj odsek, ili ima u našoj istoriji neki tajni opijat koji od istoričara (mužj.) proizvodi to što proizvodi: zajapurene i neodustajne rodoljupce? Mnogi je istoričar svojom primenjenom umetnošću, a u okv. sv. mogućnosti podstakao nove istorijske događaje na čelu sa ratovima koji su srce istorije. Ah, Istorija! Da je nema – trebalo bi je izmisliti. Ko je ne zna, skupo bi je platio. Daleko joj lepa kuća. Bilo pa prošlo! Ovo poslednje moj je životni moto, koji istorijsku nauku, kao god i sam predmet njezinog časnog izučavanja, čini izlišnom, pa opet, bude li uskoro i nedelja borbe za zaštitu istorije, „Sačuvajmo našu istoriju“ – neću se tome usprotiviti. Sačuvajmo naše istoričare, kooptirajmo ih u vladajuće stranke, pa u besmrtnu SANU. I, da! Čuvajmo naše akademike!
