Komentar
Lomljenje dece Srbije
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
U kosovskoj opštini Štrpce 3000 građana kolektivno je ušlo u SNS! Ovaj čin plebiscitarne podrške govori nam dosta o ovdašnjem shvatanju politike
Do polovine oktobra možete dobiti vaučer za odmor u Srbiji. Jedna uzgredna inicijativa premijera Vučića doživela je realizaciju i relativno skromne rezultate. Srbi su letovali tamo gde su planirali, a ispalo je da su vaučere dobili oni kojima su objektivno i najpotrebniji – naši penzioneri. Oni su najverniji turisti u banjskim lečilištima, pa je logično da je najveći broj vaučera završio u našim banjama. To mu dođe kao Vučićev banjski popust od 5000 dinara.
Meni je zato posebno interesantan promotivni spot za ovu akciju koji je neobično brzo spakovan i emitovan, isključivo na RTS-u. Ta poruka „Moje leto moja Srbija“ oslikana je nizom prizora iz raznih krajeva naše zemlje. Samo, đavo mi nije dao mira i upitao sam se – kakva je svrha ovakve promocije? Obraćate se domaćim gostima, koji su u najvećem procentu već odlučili gde će upotrebiti vaučere. Nadalje, prikazujete im isključivo prirodne lepote lišene svakog ljudskog prisustva, uglavnom snimljene iz vazduha. To je nastavak famozne tradicije da našu zemlju prikazujemo isključivo iz vazduha, jer iz te vizure izgleda neuporedivo lepše. Reke, livade, polja i pašnjaci, potpuno pusti, nema gužve čak ni na gradskim ulicama, ukratko, poruka je jasna: letujte u Srbiji, nema žive duše! Odmorite glavu od svih daveža, u Srbiji nećete sresti čoveka tokom odmora, terapija za dušu, izolacija, ili tihovanje što bi rekao doktor Dabić, alijas Radovan Karadžić u ilegali.
Ipak, nisu svi Srbi u ilegali. U emisiji „Pravi ugao“ gost Ljubice Gojgić je bio reditelj Kokan Mladenović. Njega je tužio izvesni odgovorni sindikalac iz Narodnog pozorišta zgrožen izjavama reditelja u kojima se pominje bunt, nezadovoljstvo ili krv na ulicama. Nije bez uticaja ni činjenica da je Premijer u par navrata pomenuo „izvesnog reditelja“ i pozivanje na krvoproliće. Ne mislim da Vučić stoji iza prijave, ovo je solo pevanje iz sindikata, ali je kafkijanski razvoj događaja koje je pokrenuo jedan novinski intervju. U emisiji je imao dovoljno vremena da objasni svoje reči, ipak je reč o čoveku koji ima respektabilnu karijeru, ne samo u Srbiji već i u regionu. Nevidljiv čovek.
Ovakav paradoks sam doživeo još kao tinejdžer kada nas je jedan samoupravni subjekt tužio da smo ga pozdravljali fašističkim pozdravom – a mi smo ga zezali pozdravom iz tada popularne britanske serije: Hajdi haj, haj di ho!
Osetljive doušničke uši su čule „Hajl Hitler!“ Te doušničke uši uvek čuju pogrešno, ili čuju i ono što niste izgovorili.
Na jugu Srbije održani su vanredni lokalni izbori u opštini Medveđa. Pobedu je ubedljivo odneo SNS, a sami izbori su, istini za volju, izgledali kao vanredni popis stanovništva. U Medveđi, paradoksalno, ima 13.000 birača, a samo 10.000 stanovnika! Glasali su Albanci sa Kosova koji u Medveđi imaju prebivalište, izlaznost je bila velika, ali pobedili su Srbi koji su u ovoj opštini još u većini.
Paralelno sa ovom vešću, saznali smo za još jedan primer kolektivnog partijskog svrstavanja. U kosovskoj opštini Štrpce 3000 građana kolektivno je ušlo u SNS!
Ovaj čin plebiscitarne podrške govori nam dosta o ovdašnjem shvatanju politike. Svakako stoji činjenica da Vučić i njegova stranka predstavljaju poslednju nadu za Srbe na Kosovu pa je dobro biti član partije koja je na vlasti. Ipak, za podršku je dovoljno da glasate za SNS, dok učlanjenje, naročito kolektivno, liči na ritual kolektivnog krštenja, samo što pristupnicu potpisuje Marko Đurić. Naravno da svako ima slobodu da se politički angažuje, individualno ili kolektivno, samo se pitam da li je moguć iskorak iz političkog populizma koji se probudi uvek kada se bira između nacije i demokratije. Tako je bilo i u Medveđi i u Štrpcima, dakle sa obe strane administrativne linije.
Na kraju, mislim da je RTS ove nedelje uspeo da pomeri granice informativnog programa. Treći Dnevnik je u ponedeljak emitovan uživo sa granične linije sa Mađarskom. Urednik i voditelj Zoran Stanojević uspeo je da nam dočara taj utisak teskobe vodeći program okružen izbeglicama, koji su se našli pred kapijama Evrope. Niko ne može sa sigurnošću reći kakva će biti sudbina tih nesretnih ljudi, ali istovremeno smo mogli da osetimo kako se ta kapija zatvorila i prema Srbiji. Mađarska policija je sada institucionizovala svoje uobičajeno ponašanje, koje je uvežbavala još devedesetih. Znate one situacije kada bez objašnjenja čekate nekog službenika, ili carinika za povrat poreza dok pred kućicom brije ladan vetar. Sada je to službena preporuka mađarske vlade uz primenu drakonskih zakona. Ta slika, voditelja Dnevnika koji nam prenosi fizički očaj zaustavljene izbegličke kolone naterala me još jednom da upitam sebe: kakav to svet ostavljamo svojoj deci?
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Premijer Vučević najavio je nove informacije o ostavkama, ali od toga nije bilo ništa. Prvo da veliki šef izračuna kako mu se to uklapa u priču da se radi i gradi, kako da pogibiju petnaest ljudi pretvori u tek manju neprijatnost
Sprski đaci su infinicirani očajem svojih roditelja, nezadovoljstvom nastavnika i bahatošću države. Sistem je truo, pa teško da će pare rešiti problem
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve