Komentar
Lomljenje dece Srbije
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Ovaj se naslov zacelo nikad nije pojavio u mojoj hiperprodukciji. Predstavka! Kad se pism. putem obraćaš državinom organu: zvuči mi kao ‘mala predstava’, a i ima nečeg teatralnog u toj vavek neravnopravnoj korešpondenci
Gajim osnovanu sumnju, nevericu takoreći, u to bi da moja trostruka predstavka Ustavnom sudu baš i doprla do članova, pa potonju predočavam javnosti, uz mutnu svoju nadeždu da će novine pročitati i kogod iz gorenavedene cenj. ustanove.
Predstavka br. 1.
Na početku beše bicikl. Koji mi dobri ljudi besplatno čuvaju na Ušću, a koji sam rad da prebacim u selo, kad sam već imao tu ludu sreću da se rodim u ravnici. Ne može da stane u auto, i ja koji sam sada bez alata i odmaknut od nekada voljene mehanike, ne planiram da mu skinem točak, ili čak i korman, nego se okrećem javnom podvozu, za mene i danas oličenom u „Lasti“: ako ima dole prtljažnik, doplatiću koliko se plaća po koletu, i vsjo!
Dobijem od službe 11811 broj „Lastine“ pretpostavljam centrale, što je uvek hozhdenie po mukam, ali šta je tu je, boriću se dok ne doprem do nekog živog predstavnika ljudskog roda… Otkucam pažljivo dobijeni broj (0800334334), automat mi izdeklamuje ni pet ni šest nego ovo: „Na zahtev pružaoca usluge pozivanje ovog broja nije dozvoljeno iz mreže iz koje pozivate.“
Oli to „Lasta“ neće da čuje za mene, ili moj mobilni nije ni zvonio u „Lasti“ nego je poziv presreo i sasekao neko drugi? Na čiji mi je zahtev uskraćeno ljudsko pravo (koje imaš i kad te uhapse!) da telefoniram?! Od iskona imam 063, post kak se veli paid, i nisam dosad bivao diskriminisan, šta je ovo?! Moja je mreža u nemilosti toga pružaoca usluga, pa sam u nemilici i ja?! Ili, naoborot, moja rođena mreža sebe smatra pružaocem usluga, i baš mi ona ne da da razgovaram?!
Da je ova nepismena grubost u sukobu sa idejom komuniciranja, to je jasno, ama ne može takva ferbota može biti u skladu ni sa Ustavom. Jer, ako jeste, sutra će mi, kad budem zvao hitnu pomoć, automat reći: „Na zahtev pružaoca usluge pozivanje ovog broja nije dozvoljeno iz mreže iz koje pozivate.“
Predstavka br. 2
Ništa onda, idi peške na lice mesta i pitaj lično majstora kakva je situacija, da, ali treba da kupim najmanje dve peronske karte, jednu da pardoniram majstora, drugu kad se narednog jutra budem ukazao sa biciklom (a možda bih i za bicikl morao da platim ulaznu taksu?)! Da li je peronska karta namet na svom mestu, ima li taj zulum veze sa mozgom? Ima dakako veze sa mozgom onih koji svakodnevno ubiraju ogroman novac, kolodvori su svi ograđeni kao svojevremeno Dahau, fale samo reflektori, kerovi i mašingeveri!
Čekaj. Vlasnici kolodvora ne žele da se na njihovome placu sakupljaju skitnice, beskućnici, sutra možda i same izbeglice, i eto zbog toga je ta taksa, jedan dužnosnik (mrzi me da mu pronađem ime) veli da se uprava autobuske stanice na ovaj način bori protiv terorizma te da je svrha peronske karte bezbednost putnika i njihove pokretne imovine! Pa bi li osoba koja je svoje telo obmotala eksplozivom žalila pedeset ili sedamdeset dinara da se nađe s one strane ograde?! Zar bi njegova udruga dopustila da stvar propadne na rampi za ljude koju čuva službenik u raskopčanoj i štaviše ispasanoj iz pantalona košulji?
Ako ste već ogradili peron, može taj službenik da pušta samo one sa kartom, to će biti bezbednosna provera! Da, ali terorista kupi kartu i fino uđe na peron! Drugo, šta ako neki građanin-neterorist nema autobusku kartu, nego hoće samo da se kod šofera raspita o svome na primer biciklu – kako taj da prođe?!
Na „Lastinom“ peronu ima nekoliko klupa, na glavnoj stanici nema ničega, brisani prostor, ali za njega kupuješ posebnu ulaznicu. Pa neka ima peron i fotelje, i besplatan internet, i hostese koje sa osmehom objašnjavaju da putniku pripadaju dva besplatna oštra pića, ceđena pomorandža, espreso i sendvič – mene to ne mora da interesuje! Neću da sedim, nasedeću se u autobusu i naslušaću se muzike, hteo ne hteo! neću na peronu ništa, neću novine, neću da pijem, na peronu sam jer ne mogu da okrilatim, niti da se snagom svoje volje nađem direktno na svom sedištu.
Predstavka br. 3
Taksa za prijavljivanje ispita na fakultetu! Upisao si se i studiraš, o trošku države ili o trošku bližnjih, zar nije prirodno da izlaziš na ispite!? Je li ispit luksuzacija koja mora posebno da se plati?! – Nemoj tako, mora uprava da zna koliko duša dolazi tog dana da polaže, da se nađe prikladna prostorija…
Ne mora da se zna, objavi se kad je ispit i ko dođe dođe, legitimiše se i izvlači pitanja, ali ako baš i treba da se zna unapred ko dolazi na ispit, zašto studenti svoju nakanu ne bi obelodanili e-mailom, telefonom, SMS-om, upisivanjem na spisak koji bi nastavnik okačio na kakvu nezastakljenu tablu u hodniku?!… To bi moglo da prođe bez ijednog dinara! To i prolazi na slavnim univerzitetima bez ijednog centa i bez dangube!
Studenti Pravnog fakulteta bili su iznenađeni kad sam ih u banci (gde čekahu u dugačkom redu da plate taksu!) podjarivao da se odupru tom pljačkaluku nasleđenom od socijali-zma, ali zar mi nismo isto tako pokorno plaćali taksu za izlazak iz zemlje? A sudije? Srodile su se taksom još kao studenti, taksa im nije im bola oči kao profesorima, pa zar sada, kad sami imaju doživotno i prvorazredno zaposlenje, da kolegama koje još nisu u Ust. sudu izbijaju pare iz džepa?
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Premijer Vučević najavio je nove informacije o ostavkama, ali od toga nije bilo ništa. Prvo da veliki šef izračuna kako mu se to uklapa u priču da se radi i gradi, kako da pogibiju petnaest ljudi pretvori u tek manju neprijatnost
Sprski đaci su infinicirani očajem svojih roditelja, nezadovoljstvom nastavnika i bahatošću države. Sistem je truo, pa teško da će pare rešiti problem
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve