Pre nekoliko dana potvrđeno je da je muftija srbijanski Muhamed Jusufspahić postavljen za ambasadora Srbije u Saudijskoj Arabiji. Postavljenje je bilo očekivano, već se o tome pisalo i ranije. „Telegraf“ je čak vest propratio uz naslov „Konačno muftija Jusufspahić ambasador Srbije“. U aprilu, odgovarajući na pitanje da li će ići kao diplomatski predstavnik u Rijad, muftija je kazao: „Biće volja Božja. Božji, Alahovi, prihvatamo je, rado.“
I omiljeni imam beogradske Bajrakli džamije, naš Dorćolac, pakuje kofere i odlazi u novootvoreno diplomatsko predstavništvo. Pošto se bavimo religijskim pitanjima, imali smo više prilika da razgovaramo sa muftijom. Kulturan, obrazovan čovek, zaljubljenik u jezike, prijatan, zaista neko ko bi bez problema mogao da zastupa svoju zemlju i snađe se u diplomatskim vodama. Pogotovo kada se uzme u obzir da govori arapski, da poznaje tamošnje prilike svakako bolje od mnogih drugih koji bi mogli da odu umesto njega.
Ipak, zbunjuje to što niko ne postavlja pitanje da li je visoki verski poglavar odgovarajuća ličnost za ambasadora. Nije ovde reč o Muhamedu Jusufspahiću jer je njegovo imenovanje, verovatno, i dobar potez, već je reč o nečemu drugom. Da li se (i ukoliko se to usvoji kao valjan princip) time narušava granica između svetovnog i sekularnog? Da li jedan verski lider, koji živi po Zakonu što je iznad ovog državnog zakona, može da bude skoro pa bespogovorni izvršilac politike jednog ministra i premijera? Šta ako dođe do sukoba između te dve lojalnosti – lojalnosti šefu države kojem se polaže zakletva i verskom autoritetu, pa i pisanom, po čijim se pravilima živi?
Da li je ovo dobar trenutak da preispitamo odvojenost političkih i verskih vlasti, da ne gledamo u njenu fluidnost kao nešto nužno loše već da vidimo u kojim segmentima države i društva fluidnost te granice može biti od pomoći, a u kojima šteti? Ili da kritikujemo ovakva mešanja dve sfere i da se zapitamo zašto je vrlo teško naći sličan primer u Evropi? Konačno, mora se priznati da bi se verovatno podigla sva liberalna javnost, koja makar sebe tako vidi, da je za ambasadora u Rusiji izabran, na primer, vladika Porfirije, koji je takođe jedan pametan i obrazovan čovek. Setimo se samo slučaja RRA, odnosno vladičinog imenovanja u Radiodifuznu agenciju, gde su se danima i nedeljama ukrštala koplja, pa je čak, u tim stvarima umerena, „Politika“ pisala kako je sam slučaj da je jedan arhijerej Srpske crkve izabran da bude na čelu državnog organa ozbiljno podelio javnost. (Pritom ovaj slučaj i nije toliko redak u Evropi, da se u određenim državnim telima nađu i verski službenici.)
ČVOROVI LAIČKE DRŽAVE: Još je krajem osamdesetih, početkom devedesetih počelo da se govori o ponovnom uticaju religije u društvu, desekularizaciji, povratku religije na svetsku scenu… U zemljama bivše Jugoslavije zahvaćenim ratom sve je išlo intenzivnije i opasnije. Religija se instrumentalizovala, prečesto spajala sa nacionalističkim stremljenjima, velikodostojnici sa svih strana se nisu ponašali niti veliko niti dostojno. Nakon decenija prisilne sekularizacije i dominantnog društvenog raspoloženja u tom duhu, ovo jednako pogrešno preplitanje religije i politike devedesetih izazvalo je u delu javnosti ogromnu netrpeljivost prema bilo kakvom mešanju crkava i verskih zajednica u poslove država i društva. Nakon 2000, sa takvim naočarima, Crkva se u Srbiji percipirala verovatno kao moćnija nego što odista jeste, kada je reč o njenom uticaju na društvo i državu. Danas, u „bici“ između Vučića i stavova njegove Vlade i Crkve i njenih stavova, zna se ko, bez ikakvih problema, izlazi kao čest pobednik.
Francuski model potpune odvojenosti Crkve i države, poznati laïcité, često se u Srbiji, u delu javnosti, propagira kao ideal, model za podražavanje, dok se zaboravlja da postoje i druge vrste odvojenosti ova dva aktera. Tako se, recimo, u Nemačkoj ili Austriji crkve i verske zajednice svakako ne mešaju u politiku države, ali su isto tako važan faktor u društvenom životu i ne libe se da izraze svoj stav o društvenim pitanjima. U tom smislu, treba praviti razliku između (pokušaja) uplitanja Crkve u politiku – kao što je recimo poziv na vojnu odbranu Kosova i Metohije – koje je pogrešno i loše po sve uključene, i njene uključenosti u društvenu sferu, koja je potrebna. Isto, naravno, važi za ostale crkve i verske zajednice. Sve one zastupaju određeni broj ljudi, akteri su u jednom društvu i artikulišu glasove onih koje zastupaju.
Međutim, kako i ko povlači granice između verskih zajednica, države i društva? Gde to preplitanje postaje problem ili može da izazove probleme?
GUGL NE ZNA: Ako se na najpoznatijem svetskom pretraživaču otkucaju na engleskom, nemačkom ili španskom sve moguće kombinacije pojmova „verski predstavnik“ i „ambasador“, ispostaviće se da nema skoro niti jednog rezultata koji bi nam dao neke primere iz prošlosti ili sadašnjosti diljem Evrope, što naravno ne znači da takvi primeri uopšte ne postoje. Na kraju, nekadašnji predsednik Kipra, Makarije III, bio je pravoslavni vladika, dok je nemački predsednik Joakim Gauk bio svojevremeno protestantski pastor.
Međutim, sagovornici sa kojima je „Vreme“ razgovaralo, Dragan Velikić, književnik i nekadašnji ambasador Srbije u Beču, i Vladeta Janković, profesor i nekadašnji ambasador u Londonu i Vatikanu, ističu da se nisu u svojoj diplomatskoj karijeri susreli sa slučajem gde bi verski lider bio ambasador, kao i da ovdašnje postavljenje neizbežno predstavlja mešanje svetovnog i sekularnog domena. Kao problematično, obojica naglašavaju da se interesi verske zajednice i države ne moraju nužno poklapati, te je zato princip po kojem bi verski lideri bili postavljani za ambasadore upitan.
Naravno, izuzetak je Vatikan jer, po prirodi stvari, odatle ne može da se šalje nikog drugog do sveštenih lica. (Zanimljivo je da se diplomatska predstavništva Vatikana i ne nazivaju ambasadama već nuncijaturama.)
„Izbor muftije Jusufspahića za ambasadora ne mora biti rđav, naprotiv. Međutim, sam princip je problematičan. Ova Vlada već pravi niz diplomatskih gafova, od kojih je poslednji poseta predsednice Narodne skupštine Maje Gojković Iranu, odnosno njena pojava u hidžabu“, zaključuje za „Vreme“ Vladeta Janković.
ĆUTLJIVA JAVNOST I TEORIJE ZAVERE: Kada je postalo jasno da će muftija Muhamed Jusufspahić zaista otići u Saudijsku Arabiju, počele su, polako, da kruže teorije zavere. Dok je većini, po forumima, drago da muftija, kao nestranačka ličnost i čovek na svom mestu, predstavlja Srbiju u inostranstvu, postoje i mišljenja da je njegov odlazak tražen od strane neke moćne države, ne bi li se na taj način ojačao položaj Muamera Zukorlića.
Sam muftija Jusufspahić je na pitanje novinara portala Srbijadanas kako vidi svoje angažovanje u diplomatiji odgovorio: „Kao građani ove zemlje i u ovoj zemlji služimo Bogu, i time što služimo Bogu valjano, valjamo i svojoj zemlji. Možemo u svojoj zemlji da glasamo i da imamo tu vrstu građanskih prava, možemo i da imamo druge uloge, one koje su korisne. Mada, sve što je dobro može i da se zloupotrebi. Ali, ne treba ono što može dobro da se upotrebi ukinuti i prekidati, već treba dobro držati i održavati, vladati – a to je ono što je potrebno da bude država, kao naša zajednička ustanova koju ustanovljavamo, osnivamo, ali i održavamo.“
Srpska javnost se ne izjašnjava o tome – da li smatra da je reč o dobroj praksi ili ne. Da li bi reakcija bila drugačija da se upravo pakuje jedan vladika? Konačno, da li jedan verski lider treba da bude ambasador? Ako kažemo ne, da li time diskvalifikujemo nekog samo zbog njegovog poziva? Ako kažemo da treba, ne dolazimo li u poziciju dvostruke lojalnosti s početka teksta? Ne narušavamo li (onu fluidnu) granicu sekularnog i svetovnog? Pitanja je dosta, samo o njima niko ne razgovara.
