Kont

Pedeset od pedeset godina života živiš u umereno-kontinentalnom klimatskom pojasu, i još se nisi srodio s nekim njegovim prirodnim i neizbežnim svojstvima? Pa, biće da to ne govori predobro ili o tvojoj pameti ili o emotivnoj zrelosti i mentalnoj stabilnosti.

Ovako govorim sebi dok utučeno gledam kroz prozor: napolju promiče sneg, krovovi donjeg Srema već su beli, uskoro će i sve drugo, sve dokle mi pogled dopire, prekriti ta bela, hladna, mokra, gnjecava tvar, kojoj se tako idiotski egzaltirano raduju ćeretave radio-voditeljke; verujem da im to piše u ugovorima o zaposlenju, recimo, član 29: „Čim se najavi mogućnost snega, obavezno ispustiti u etar piskutave zvuke veselja.“ To je kanda ono „mi smo supercool i očuvali smo dete u sebi“. Pa dobro, i ja sam očuvao dete u sebi: ni kao dete nisam voleo sneg. Moj svet je šaren s naturalnom dominacijom zelenog; hladni beli svet je tuđ, neprijateljski.

Kad padne ta bela, tiha noć u kojoj ulicom ispod mene samo šljapne poneki automobil ili zaškripe teškom mukom pruženi koraci odocnelog prolaznika, kada pogled kroz prozor ne daje ništa bolje od Bele pustinje, odmaknem se i otvorim sajber prozor s direktnim prenosom nekog drugog života. Nije li Kundera odavno rekao da je život negde drugde?

Ništa tako kao gola zimska praznina sveta ne podstiče moju mediteranostalgiju. Drugi se raduju odlasku na more u julu ili avgustu – ja bih radije bio tamo u januaru ili februaru. Znam, i tamo je (na „našem Jadranu“, naime, a ne u tamo nekim Tropima) sada hladno, kad zapuše bura dođe ti da se i košave prisetiš s nostalgijom, ali nema veze: sve dok nema snega, dobro je.

Slab sam ja, međutim, Mediteranac; ne vapim ja žarki ilinštak pravog juga, meni su i Rijeka ili Pula, Lovran ili Umag sasvim po meri. A favorit mi je web kamera sa riječkog Titovog trga, pogled na svetla Trsata koji se nadneo nad Rječinom, i mostovi koji je prelaze, patke u njoj i galebovi nad njom, fijumanska obala na levoj strani ekrana, koja pripadala je Italiji kadgod, i sušačka obala na desnoj strani, koja je pripadala jugoslovenskoj kraljevini, pa je ta inače beznačajna rečna obalica, sve do ušća koju stotinu metara dalje, bila državna granica, međa političkih i jezičkih svetova, a danas je manje nego ništa, eto šta su i granice i države, bitno manje od ničega.

Noć je duboko odmakla, vani ni čoveka ni psa, ali kamera dobro hvata nalet vetra, koji nosi ili ne nosi kišu, pa je asfalt mokar ili suv, i njime više niko ne promiče, svi su pozaspali, autobusko stajalište svetli uzaman i nikome, semafor žmirka svoje večito crveno-žuto-zeleno retkim prolazećim automobilima i ponekom autobusu što zavije iz gornjeg desnog ruba ekrana pa prodefiluje po dubini, na putu iz Zagreba ili sa jadranske magistrale prema kolodvoru Žabica. A tamo, preko Rječine, kočoperi se u punom svom habitu hotel Kontinental, među Riječanima zvan Kont; tako se, po njemu, popularno zove i taj plato između hotela i rečne obale, i tu su se, „na Kontu“, u ona mitska vremena okupljali famozni riječki pankeri, a i danas tu gluvari mladež svakojaka, ima valjda nešto u toj ruži gradskih vetrova što svaku generaciju nanese tuda.

A šta ja imam s tim Kontom, ako ćemo pravo? Šta je on meni i šta sam ja njemu? Skoro pa ništa: jednom sam spavao u tom hotelu, par put prošetao tuda, ostalo je tek moja zimska, noćna internetska fascinacija, koju ne umem sasvim objasniti, a možda nije ni potrebno.

Pa opet, sve je zapravo lako moglo da bude i sasvim drugačije. Kada sam imao devet ili deset, oca je poteralo u prekomandu u bratsku Hrvatsku, i dalo mu da bira: Zagreb ili Rijeka? On i majka odabrali su Zagreb „jer je bliže“, ali šta bi bilo da ih je vodio neki drugi rezon, i da smo se preko zavejanog Gorskog kotara slegli tu dole, u večite fijumanske kiše? Znajući sebe, verovatno bih postao mlađani riječki panker, i visio bih „na Kontu“; ko zna kakva bi me dalja sudbina odvela kojekuda s tog parčeta asfalta i betona, s Titovog trga na nekadašnjoj državnoj granici. Nikada se to nije dogodilo, i toga mene, odraslog na Kontu, nikada neće biti. Nisam imao tamo ni postati ni propasti. Ali opet, opet… neke nedogođene sudbine beskrajno su nam daleke pa nam ništa i ne znače i ne mislimo o njima, a neke su nam bile tako blizu, promašile su nas za frtalj dlake, pa kako da se ne pitamo šta bi od nas bilo da smo krenuli tim tračnicama?

Da je bilo kako bilo nije, možda bi i taj Kont koji mi sablasno aveta sa ekrana u ovoj gluvoj snežnoj noći bio moja svakodnevna stvarnost, a možda bi, naprotiv, bio moja daleka prošlost, u čiji bih odsjaj ponekad začkiljio preko kamere ko zna odakle, iz kojeg to Melburna, Bostona, Kopenhagena, Ljubljane… ili možda čak odavde gde doduše ionako jesam, ali nisam taj s Konta, nego neki drugi.

Stao je sneg u ovoj mojoj stvarnosti sa spoljne strane prozora, a Titovim je trgom zapuhalo baš snažno, negde odozgo, sa onih brda belih snegova i mrkih medveda; jedan čovek mojih godina uleteo je u kadar negde iz pravca Korzoa pa krenuo preko mosta, skupio se u svoju jaknu, nabio ruke u džepove, uvukao glavu, žuri čovac negde u toplo i meko, nemajući pojma da ga gledam iz neke nepojamne daljine, ne toliko u prostoru, koliko u sudbini, koja je učinila da sam ja taj koji gleda a on je taj koji je gledan, a da nikada nećemo znati je li dobro što je ispalo baš tako.