Dvadesetak dana pre nego što će početi ovogodišnje 44. izdanje Festa, njegov umetnički direktor Jugoslav Pantelić imenovan je za direktora Jugoslovenske kinoteke. Javnost je tu informaciju primila sa odobravanjem, zato što zna ko je i kako radi Pantelić, naslednik Radoslava Zelenovića, čoveka koji je zbog svega što je postigao tokom skoro četvrt veka na čelu Kinoteke postao njen sinonim.
Jugoslav Pantelić, diplomirani komunikolog, bio je dugogodišnji urednik filmskog programa i filmski kritičar TV Studio B. Poznat je po brojnim radio i televizijskim autorskim emisijama o filmu, a posebno po Hronici Festa i intervjuima i izveštavanjima sa najznačajnijih svetskih filmskih manifestacija. Član je Evropske filmske akademije, inicijator je i pokretač nagrade „Nebojša Đukelić“, dobitnik je Nagrade grada Beograda u oblasti novinarstva, i srebrne plakete Direkcije Festa. Pre dve godine, kada je postao umetnički direktor Festa, ovaj naš najveći filmski festival unapređen je iz revijalnog u takmičarski.
„VREME„: Za razliku od vaših konkurenata za mesto direktora Jugoslovenske kinoteke, koji su Upravnom odboru ponudili iskustvo u proizvodnji filmova, vi ste ponudili znanje o filmu. Kakav je vaš plan kao direktora Kinoteke?
JUGOSLAV PANTELIĆ: Članovi Up-ravnog odbora su profesionalci iz najrazličitijih segmenata filmskog biznisa, pa su samim tim prepoznali moj program kao nešto što može da dovede do boljitka ne samo Kinoteke kao ustanove, nego i širenja preko potrebnih dobrih vibracija kada je sedma umetnost u pitanju. U vremenu u kome živimo, Kinoteka, kao i ostale muzejske institucije, ima obavezu ne samo da pronalazi, čuva i prikazuje filmsko blago, već i da prilazi onima koji nemaju potrebu za otkrivanjem nečega iz prošlosti, bez obzira na to što je to i te kako potrebno za spoznaju savremene filmske umetnosti i njene budućnosti, i da motiviše ljude da se upuste u avanturu zaljubljivanja u film. Ja ću sada zazvučati starije nego što jesam, ali moram da kažem da mladi ljudi kojima je film jednako kompjuter, internet i mobilni telefon, treba da se upoznaju sa pravom bioskopskom projekcijom koja im jedina može dati najviše od filma koji žele da pogledaju.
Zašto bi srednjegodišnjak došao u Kinoteku ako smatra da je on svoju Kinoteku odradio u gimnaziji i na fakultetu?
Biću konkretan: ukoliko popularni glumac Miloš Biković bude najavljen da će u jednoj nedelji predstaviti svojih sedam najomiljenijih filmova, sigurno će privući mnoge mlade ljude. Onda će oni nakon projekcije ostati da porazgovaraju sa njim zašto je Divlja horda ili Rio Bravo ili neki treći klasik, bitan film. Zatim, različite teme koje prate dešavanja u bilo kom segmentu društva, recimo toliko pominjani hladni rat, fantastičan je povod za reviju filmova iz ranijih dekada koji se bave tom temom. Razlozi za retrospektive reditelja ne treba da budu samo godišnjice njihovog rođenja ili smrti, već se mogu aktuelizovati i zbog nekog drugog razloga. Ne želim da zanemarim bilo koju generaciju, ali želim prvenstveno da se okrenemo mladoj publici. Mene zaista interesuje ovaj posao, i želim da se stoprocentno posvetim njemu i svim strukturama publike. Često čujemo bake, deke i roditelje koji su kivni na produkciju namenjenu najmlađima, smatraju da su u njihovo vreme snimani pravi filmovi za decu. Napravićemo matine, termin koji odgovara deci, da pogledaju te filmove o kojima pričaju njihove bake i deke. Mislim da će mališani koje roditelji dovedu za ruku u Kinoteku sigurno zavoleti ovaj prostor i postati naši verni posetioci. To su načini koji su nam dostupni i treba da ih iskoristimo.
Jugoslovenska kinoteka nije samo bioskop, ona je pre svega arhiv, pa i muzejski prostor.
Žila kucavica je Arhiv, koji je jedan od najbogatijih na svetu, na šta smo izuzetno ponosni. I mislim da naš narod i svi naši gosti treba da koriste to što u njemu imamo. U muzejskom prostoru ćemo već za vreme Festa izaći sa jednim značajnijim delom legata Ljubiše Samardžića. Na ulazu u Veliku salu Kinoteke biće izloženo jedno od najznačajnijih glumačkih priznanja na svetu Copo Volpi, koju je gospodin Samardžić dobio 1967. godine na festivalu u Veneciji za lik Malog u remek-delu Puriše Đorđevića Jutro, kao i Arene koje je osvojio na Filmskom festivalu u Puli. To će biti samo uvertira u njegov legat koji nam je poklonio i koji ćemo izložiti. U vremenu koje dolazi pokazaćemo i brojne do sada neviđene eksponate koji će, slobodan sam da kažem, zainteresovati i evropsku pa i svetsku javnost. Reč je o unikatnim eksponatima bitnim za istoriju filma. Svi koji dolaze u našu zgradu da gledaju filmove, moći će da se susretnu sa izložbama eksponata poznatim iz domaćih i inostranih filmova. Biće to popularizacija svega onoga što možda i nije obasjano svetlošću reflektora, a zaslužuje da bude obasjano. Kao što je pre nekoliko godina Kanski festival konstatovao da se ogrešio o špageti vesterne pa ih je uvrstio u program klasičnih filmova, uradićemo nešto slično i mi sa raznim podžanrovima naše kinematografije koji su u vreme svog nastanka bili potcenjeni, ali su uprkos tome preživeli. Mislim da zaslužuju odnos i procenu drugačiju od one koju su dobili, a za koju su se, samim tim što su preživeli, ionako sami izborili. Mislim da je toliko posla i toliko mogućnosti koje treba ostvariti, da se plašim da za vreme svog mandata sve to neću postići.
Upravo ste se vratili sa Berlinskog filmskog festivala na kome je bio i ministar kulture Ivan Tasovac. Da li ste imali prilike da razgovarate sa njim o budućnosti Kinoteke?
Video sam se sa gospodinom Tasovcem i nakon mog imenovanja od strane Vlade Srbije, a sreli smo se i u Berlinu. On je bio u dvodnevnoj poseti Festivalu, gde se susreo sa predstavnicima nemačkih filmskih fondova, sa direktorom Euroimaža, bio je prisutan na predstavljanju srpskih filmova na Berlinalu, pa smo pominjali i Kinoteku. Interesovale su ga teme koje interesuju i vas danas, pa će mu moji odgovori u ovom intervjuu biti poznati.
Pretpostavljam da ste pominjali i državnu podršku Kinoteci, da li imate utisak da možete da računate na nju ili…
Da, očekujem podršku. Umem da prepoznam kada preko puta sebe imam istomišljenika u priči o nekim bitnim stvarima. Gospodin Tasovac kao umetnik prepoznaje nečiju želju, prepoznaje da neko ima potrebu da radi svoj posao.
Prema izveštaju Filmskog centra Srbije, možemo da budemo zadovoljni prijemom pet srpskih filmova koliko ih je bilo na programima Berlinala. Bili ste tamo, šta to konkretno znači?
Ja posećujem vodeće svetske festivale preko 20 godina, dovoljno da mogu da odredim da li je film zaista dobro prihvaćen, a na osnovu programa u kome se prikazuje, nagrada, kritike, zainteresovanosti kupaca, prijema na projekciji, pitanja i zainteresovanosti medija. Objasniću vam na primeru. Igrani film Vlažnost Nikole Ljuce, koji sam još sredinom prošle godine odabrao da otvori ovogodišnji Fest, iznenadio je berlinsku publiku. Navikli su da im filmovi kao što je Ljucin dolaze iz Francuske, Finske, Švedske, sad se susreću sa činjenicom da jedan takav, pre svega kvalitetan film, dolazi iz Srbije. Gledajući Vlažnost, film o čoveku 21. veka i njegovim rvanjem sa sopstvenim životom, oni prepoznaju svoje probleme i shvataju da film dolazi iz istog onog kulturološkog prostora iz kojeg su im dolazile isključivo priče o ekstremima. Dakle, ovo je jedna „kvalitetna normalnost“ koja se nije očekivala iz naše sredine. Zatim, mladi reditelj Ognjen Glavonić i njegov dugometražni dokumentarac Dubina dva o masovnoj grobnici ubijenih kosovskih Albanaca u Batajnici izazvali su dugi aplauz.
Pomenuli ste dva naša debitantska naslova, a i predstavljajući ovogodišnji Fest skrenuli ste pažnju na neuobičajen broj debitanata i ženskih autora.
Prisustvo ženskih autora može da zazvuči kao politička korektnost, ali je to zapravo samo slučajnost. Kao i broj debitanata. Dok gledam film, a tokom godine ih odgledam izuzetno veliki broj, često na osnovu imena autora ne mogu da prepoznam da li je reditelj ili rediteljka. Isključivi razlog plasiranja nekog filma na Festu je kvalitet, a ne iz koje sredine dolazi, ime autora, niti koji mu je film po redu. Nikola Ljuca je debitant, a njegov film Vlažnost otvara 44. Fest. Kad bi se pitale moje kolega po drugim festivalima, to jeste atipična odluka, ali… Svesno sam izabrao Vlažnost zato što ne izgleda kao debitanstski film. Uostalom, mnoge kolege u Berlinu su me pitali šta je Ljuca radio pre ovog filma. Ljuca je reditelj koji je još svojim kratkim filmovima nagovestio individualizam koji će, ako bude sreće, biti pokretač novog talasa srpskog filma koji ne izlazi u susret stereotipima poput ratova i patnji koje ti ratovi prouzrokuju, u nameri da će tako zainteresovati strano tržište i festivale. Siguran sam da ove teme neće i ne treba da nestanu iz kinematografije naše regije, ali ne treba ni da budu jedine teme naše regije. Film Vlažnost je debalkanizacija srpskog filma. Daleko do toga da je nismo imali i ranije, ali je Ljucin film nekako pozitivan drastičan primer te pojave i, ono što je jako važno i zbog čega mislim da ovaj film jeste napravio uspeh u Berlinu, jeste što je to prepoznato.
Sa Berlinala na Fest dolazi 11 naslova. Da li biste ih izabrali i da nisu bili u Berlinu?
To je puka slučajnost. Izabrao bih ih i da nisu bili na Berlinu, što dokazuje i program Festa koji smo objavili pre nego što je program Berlinskog festivala bio kompletiran. Imati festival samo nekoliko dana nakon jednog od najvećih svetskih festivala ko što je Berlinski, nije nimalo prijatno za onog ko je umetnički direktor tog festivala. Imate mogućnost da izađete u susret publici i ponudite joj filmove o kojima mediji već pišu i koji su već nominovali za Oskare i druge nagrade. Ja sam stanovišta da festival kao što je Fest mora da drži korak ne sa vremenom nego sa trenutkom. U 21. veku nemamo luksuz da zadržavamo bioskopsko prikazivanje filmova ukoliko su oni već imali premijeru u svetu, da bismo ga pokazali na Festu. To se radilo sedamdesetih pa do ranih devedesetih godina prošlog veka, danas je to nemoguće. Dakle, ako hoćete da sačuvate Alehandra Gonzalesa Injaritua, da uskratite mogućnost publici u Srbiji da gleda njegov film Birdman kada i ostali deo sveta da biste ga mesec dana nakon toga prikazali na Festu, pa publika će vas mrzeti, a i vi ćete izneveriti ideju „Hrabri novi svet“. Ja sam sâm sebi nametnuo pravilo koje mislim da je izuzetno bitno, a nije lako: biti aktuelan, i obezbediti publici da u nekim slučajevima prva u Evropi, a u većini slučajeva druga na svetu, pogleda veliki broj filmova. Publika Festa mora da se nauči da ne bira naslove po tome da li film ima pozitivne kritike, zato što je ona ta koja treba da odredi da li je film dobar ili ne. U prilog tome govori naš prošlogodišnji pobednik Vuk Nadži Abu Novara, koji tek sad ulazi u trku za Oskara. Publika je sada pred slatkom mukom: ili da poveruje onima koji rade svoj posao brižljivo odabirajući naslove za program Festa, ili da sačeka šest meseci pa da vidi te iste filmove kada se budu takmičili za nagrade svetskih festivala.
Ovo je druga godina takmičarskog Festa. Da li i dalje mislite da je ova promena bila neophodna?
Naravno! Festival revijalnog karaktera je sedamdesetih godina možda imao smisla, ali sad… To je evolutivni put ovakvog festivala. Ja sam u dva mandata bio član Saveta Festa i pokušavao sam da ubedim ljude da bez takmičarskog duha festival ne privlači pažnju. Kada sam 2014. godine prihvatio poziciju umetničkog direktora Festa, moj jedini uslov je bio da Fest postane takmičarski festival, i zahvaljujem se ljudima koji su imali razumevanja za taj moj zahtev. Zar nije dobro što, kada se govori o filmu Vuk kao o kandidatu za Oskara, pa se nabrajaju njegove nagrade, na tom spisku nađe i nagrada Festa? Prošle godine smo imali mnoge i to velike promene na Festu, a ove godine više manjih. Jedna od tih je program „Plazma festić“, namenjen i tinejdžerima i najmlađima: od Pesme mora, filma koji je za sasvim male gledaoce, do one koji su u vremenu prve ljubavi – do slovenačkog filma Julija i Alfa Romeo, za koji je scenario pisao Dimitrije Vojnov. Imamo 110 filmova na programu, žao mi je što ih nije 150, i nadam se da će ih toliko biti iduće godine za mali jubilarni broj Festa.
Koje biste vi filmove iz programa ovogodišnjeg Festa preporučili gledaocima?
Na prvom mestu je Komuna, film Tomasa Vinterberga, koji nam dolazi nedelju dana nakon Berlinskog festivala, film za koji sam autor kaže da ima mnogo autobiografskog. Povratak u sedamdesete, šteta bi bilo propustiti ga, kaže Jugoslav Pantelić.
Zatim, među filmovima iz grupe koji se osim na Festu neće prikazati ni u jednom našem bioskopu, preporučio bih film 54 (rediteljska verzija) Marka Kristofera, koja je prikazana na Festu pre 20 godina, ali bez 44 minuta filma, izbačenih scena koje bi se i danas mogle odbaciti, a u kojima su glumile neke kasnije zvezde. Imali smo dosta muke da dobijemo ovu integralnu verziju, a dobili smo je pod uslovom da je prikažemo samo jednom, samo u Beogradu, u ponoć. Tako će i biti, prve večeri, u Sava centru.
Sledeći je francuski film Mera ljudskosti Stefana Brizea sa Vensanom Lindonom, jednim od najboljih glumaca na svetu u svojoj generaciji, koji kod nas nema popularnost ekvivalentnu svom talentu. Film na možda brutalan način priča o ekonomskoj krizi zato što je posmatra iskustvom onih kod kojih je ekonomska kriza standard i pre nego što je zavladala svetom. To je otrežnjujući film o pojedincu koji želeći da sačuva ono što mu je najsvetije bira između kompromisa ili puta koji je sebi davno zacrtao.
Od filmova koji prate ekonomsku situaciju, verovatno najbolji film u dekadi je američki film 99 domova Ramina Bahranija. Zato, oni koje ovaj, možda neobećavajući naslov ne privuče, napraviće grešku: film je oštar obračun sa društvenim pravilima u kojima kapital igra glavnu ulogu.
Irsko-grčki film Jastog Jorgosa Lantimosa sa Kolinom Farelom je film kakav očekujemo od ovog reditelja. Jednostavno, on ide svojim putem koji je dobar i u tome je beskompromisan.
Ne bi trebalo propustiti ni Klan Pabla Trapera, koji je u Veneciji dobio nagradu za režiju, a po meni, ne bi se pogrešilo ni da je dobio Zlatnog lava. To je priča o porodici koja je sedamdesetih godina zaista činila zločine koji lede krv u žilama.
Tu je i jedan prilično komercijalni film: Kerol Toda Hajnsa sa Kejt Blančet u glavnoj ulozi. Tod Hajns je ovim filmom pokazao kako se ekranizuje štivo nekoga koga poštujete – konkretno, roman Cena soli Patriše Hajsmit. Ovo je jedna od lepših ljubavnih priča.
A od domaćih filmova?
Rediteljski debi Mirjane Karanović Dobra žena, zato što na najbolji način slika ono što jeste dominantna tema takmičarskog programa ovogodišnjeg Festa: situaciju zbog koje pojedinac-epizodista preuzima ulogu glavnog glumca u filmu koji je njegov život. Film Mirjane Karanović priziva na buđenje ljude koji misle da od njih ništa ne zavisi.
Drugi naslov iz ovogodišnje domaće ponude koji preporučujem je Otadžbina Olega Novkovića. Mislim da će film izazvati dosta polemike, kao i većina drugih scenarija i dramskih dela koje je napisala Milena Marković. Film je otrežnjujući portret onih koji žele napred, a ne znaju da li je napred iznad ili ispod njih. Mislim da je ovaj film neophodno pogledati.
