Predizborna šaputanja

U toku je najtiša predizborna kampanja u Srbiji. Moram priznati da sam prijatno iznenađen ovim fenomenom, mada nisam siguran čime smo kao birači to zaslužili.

Krenimo od novca, jer kada tražite uzroke nekog političkog fenomena, kažu, morate poći od finansija. Stranke koje su danas u opoziciji raspolažu veoma skromnim budžetima za oglašavanje. DS ili LDP su još uvek dužni za kredite iz prethodne kampanje, a male stranke još nemaju novac za finansiranje iz budžeta.

Dubinu kese možete proceniti na osnovu emitovanja spotova, a koliko je za sada moguće primetiti, tu su samo SNS i SPS. Ostale političke stranke su na televiziji za sada nevidljive. Vladajuća koalicija dobila je najveća sredstva iz budžeta, koja im po zakonu pripadaju, kažu da su štedeli, pa zato sada imaju.

No, količina predizbornog materijala u medijima deluje neuporedivo manja nego prethodnih godina. Sećate se raskošnih spotova, režiranih konvencija, reportaža sa stranačkih skupova snimanih i montiranih poput TV gala programa, autobusa sa aktivistima koji su krstarili Srbijom.

Urednici dnevnih novina kažu da su budžeti za oglašavanje političkih stranaka gotovo prepolovljeni u odnosu na prethodne izbore. Pretpostavljam da je para za spotove na televizijama još manje. U blokovima sa „reklamama za stranke“ imate gotovo isključivo Buleta Goncića, povremeno Ivicu Dačića u spotu koji je u suštini malo doteran snimak stranačkog mitinga i tek ponekad spot DSS i Dveri. Veoma minimalistički. Ukratko rečeno, opozicija nema para, a vladajuće stranke su procenile da nema potrebe da se plaća za spotove, pogotovo ukoliko imate ogromnu prednost u minutaži kroz informativne emisije koje izveštavaju o aktivnostima tehničke vlade.

Pokušavajući biračima da se prikažu kao štedljivi i racionalni, političari su veoma često koristili floskulu o direktnom kontaktu sa građanima i kampanji „od vrata do vrata“. Najoštriji sukobi su zato na pijacama, u komunikaciji sa provokatorima i, naravno, na društvenim mrežama gde je u Srbiji sve dozvoljeno.

Na sreću, ovaj deo predizborne kampanje lako možete ignorisati – jednim klikom.

Verovatno je racionalnoj i manje bukačkoj kampanji pomogla i odluka REM da ograniči i spreči kupovinu tzv „plaćenih termina“ na televizijama. To je verovatno najbolja odluka koju je ovo telo donelo u celokupnoj svojoj istoriji, pa im u ime TV gledalaca ovom prilikom duboko zahvaljujem. Predlažem da istu ili sličnu odlučnost pokažu i pri regulaciji nekih drugih TV programa u Srbiji. No, hvala i na ovoliko.

Drugi paradoks vezan za propise tiče se vesti na znakovnom jeziku. Ako nisu izbori ili vanredna situacija, ove vesti ima samo RTS kao javni servis, dok se ostalim nacionalnim emiterima ovaj segment programa samo preporučuje.

Međutim, tokom izbora gluvi postaju birači, pa je deo vesti o predizbornim aktivnostima na svim TV stanicama obavezno prevesti na znakovni jezik. Sebi sam zadao cilj da naučim ponešto iz ovog univerzalnog jezika i verujte mi, mnogo je zanimljivije bez tona! Međutim, zamislite paradoksalnu situaciju, gluvi ne mogu da razumeju ostatak vesti koje su od neuporedivo većeg značaja za svakodnevni život, ali će zato zahvaljujući propisu REM detaljno znati šta su Zavetnici danas izjavili dok su delili letke u Kragujevcu! Za gluve je politička kampanja medijski važnija od svakodnevnog života.

Što se spotova tiče, prvi se pojavio onaj za SNS. Ovo delo ima dva pozitivna elementa. Kadrovi sa pejzažima Srbije su zaista lepi, profesionalno snimljeni i mogu se upotrebiti za turističku promociju zemlje. Ton spota je smiren, nema euforije, a posle decenija promovisanja sekundarnih i tercijalnih delatnosti u žižu razvoja vraćena je primarna proizvodnja – industrija i poljoprivreda. Rekao bi Marks, ekonomska osnova i stvaranje viška vrednosti.

Ono što nisam razumeo, sveo bih u dilemu: pravo ili fejk? Zaista hoću da verujem kako su policajci, vatrogasci, lekari, kao i one sudije, ili tajkun na optuženičkoj klupi – kostimirani statisti. Bilo bi neumesno koristiti državne institucije za politički marketing. Takođe, pojavljivanje svih ovih korisnika budžeta, dakle zaposlenih u javnom sektoru – pokazuje poruku SNS-a da je ona u stvari simbol države Srbije. Ovo je neprijatna asocijacija na jednopartijski period kada je praktično KPJ bio stožer vlasti.

SPS je prekombinovao stranački miting uz Dačićev govor u pozadini i Jošku Broza u publici. Osnovni utisak je dominacija crvene boje. Čak su i koalicioni partneri iz Zelenih, kako sami kažu, sazreli.

Treći spot, za DSS i Dveri u centar kampanje stavlja gotovo metafizičko pitanje: šta je to sreća? Uprkos stilskoj čistoći i optimističnim porukama od političkih stranaka zaista ne očekujem tu vrstu pomoći u životu. Verujem da smo sami kovači svoje sreće, dok je politika tu samo servis građana. Ovim porukama se ingerencije politike shvataju veoma široko, što me kao birača zbunjuje. Vlada stvara ambijent, a svoju sreću ipak tražimo sami.

Kao što smo primetili, esencija kampanje se prenela u informativne programe. Osim gostovanja lidera stranaka i koalicija, vlast ima prednost u prilozima o svakodnevnim aktivnostima Vlade. Skriveni PR se ipak pojavljuje, naročito na lokalnim televizijama, gde se vesti produže i za pola sata dok ne vidimo kako je Palma obišao sva sela i Domove kulture promovišući svoje kandidate. Slično je sa TV Studiom B, gde se građani Zemuna sjatiše da dobiju nekakvu karticu za popuste. Ipak, čak ni sve nove fontane Gorana Vesića u Beogradu ili tezge na Kaleniću nisu pojedinačno toliko medijski zagušile program.

Ali ne zaboravimo, kumulativni efekat postoji, ima još do izbora, smorićemo se, to garantujem.