S obzirom na to da je debitantski igrani film Danila Bećkovića Mali Budo jedan od najgledanijih filmova naše kinematografije, spekulisalo se da će njegov drugi film biti Mali Budo 2, i da će se gledaoci regiona opet smejati dogodovštinama mladog Crnogorca u Beogradu. Međutim, Bećković se nedavno pojavio sa dugometražnim dokumentarnim filmom Crnjanski o životu ovog klasika srpske književnosti, dakle s formom i temom od koje se ne može očekivati da dostigne popularnost Malog Buda.
Crnjanski je premijerno prikazan krajem prošle godine na festivalu „Prvi kadar“ u Istočnom Sarajevu, a zatim prošlog meseca u Parizu na filmskom festivalu „Evropa oko Evrope“. Srpska premijera je najavljena na festivalu „Beldoks“ u Beogradu, ovog maja. Kad će biti premijera drugog igranog filma Danila Bećkovića, Jesen samuraja, čije je snimanje na polovini – ne može se precizirati.
„VREME„: Ekranizacija života Miloša Crnjanskog ima manje šanse na veliku gledanost od priče o junaku Malog Buda…
DANILO BEĆKOVIĆ: To ne znači da je život Miloša Crnjanskog manje zanimljiv! Mi ga znamo kao velikog pisca i pesnika, a on je bio i diplomata, novinar, avio-entuzijasta, učesnik u dvoboju, fudbaler, slikar, knjigovođa, profesor u srednjoj školi… Njegov život kao da je priča nekog avanturističkog romana.
Zašto onda niste snimili igrani film o njemu pa da ljudi saznaju ko je Crnjanski? Zašto dokumentarni film, kad je to manje popularna forma od igranog?
Dokumentarni film nam je omogućio da govorimo o celom životu Miloša Crnjanskog. U igranom filmu bi morali da se opredelimo za neku epizodu iz njegove biografije, a to nismo želeli jer bi nešto važno sigurno ostalo neizgovoreno. Život Crnjanskog je nemoguće razumeti bez istorijskog konteksta, a to je lakše i tačnije pokazati u dokumentarnoj formi. Nema ni jednog velikog istorijskog događaja iz prošlog veka koji se nije najdirektnije dotakao Miloša Crnjanskog: u Prvom svetskom rat je vojnik u austrougarskoj armiji, između dva svetska rata je veoma aktivan ne samo u književnom već i u političkom životu, pred Drugi svetski rat je na diplomatskom položaju u Berlinu i Rimu, dva „najzanimljivija“ grada u tom trenutku, tokom Drugog svetskog rata je pri izbegličkoj vladi u Londonu… Zato smo njegovu biografiju posmatrali kroz širu sliku istorijskih događaja. Bavili smo se i time šta je značilo biti Prečanin u Austrougarskoj, zatim velikim lomom koji se desio u kulturi Evrope nakon Prvog svetskog rata… Na primer, taj period u istoriji Srbije kao da je izbrisan iz nacionalne svesti – mislim da nam je bliži Prvi srpski ustanak nego tih nekoliko decenija između dva rata. Takođe, nepoznat nam je i život u emigraciji u prvim decenijama nakon Drugog svetskog rata. Mi znamo šta emigracija znači danas, ali kako je živela naša dijaspora četrdesetih, pedesetih ili šezdesetih godina prošlog veka, gotovo da se ne zna. Ne zna se ni do koje mere je povratak Crnjanskog u zemlju bio uslovljen istorijskim okolnostima. Pregovori su trajali godinama, on se dvoumio, trebalo je sačekati pogodan momenat da ljudi u vrhu komunističkog režima prihvate povratak čoveka koji je bio povezan sa izbegličkom vladom i sa kojim su se između dva rata mnogo sukobljavali. Crnjanski je voleo da se meša u politiku, a i iz njegovog dela se može pročitati jasan politički stav o periodu kojim se bavi – na primer u Dnevniku o Čarnojeviću i u Seobama, a najviše u Lirici Itake. Eto, u tom smislu priča o njegovom životu nije samo priča o njegovom životu.
Da li se film bavi i književnim delom Miloša Crnjanskog?
O njegovom delu u filmu govore stručnjaci, onoliko koliko je to bilo moguće u filmu od sto minuta. O Crnjanskom su napisane cele biblioteke, ali filma koji bi se bavio njegovim životom, koliko ja znam, nema – ili bar nema odavno. Svaka njegova knjiga bi mogla da dobije poseban film i kada bi svaka dobila onoliko vremena koliko zaslužuje, morali bismo da napravimo ceo serijal.
I šta u svoj toj priči o Crnjanskom može da zainteresuje uglavnom mladu publiku Malog Buda?
Crnjanski je pisac za mlade, pisac mladalačkih zanosa, rodoljubivih i ljubavnih, a poeziju najviše čitaju i najviše pišu mladi ljudi. Ako reditelja Malog Buda zanima Crnjanski, ne vidim zašto ne bi zanimao i njegove gledaoce. A oni stariji, koji ga poznaju na osnovu njegovih knjiga, videće Crnjanskog kako ga nisu zamišljali. Čuo sam priču da je jednom u Londonu Crnjanskog upoznao neki naš čovek. Kažu mu: „Ovo je Miloš Crnjanski“, a on kaže: „Nemoguće! On je visok i plav!“ I čini se da je to bio čest slučaj, da su njegovi čitaoci često bili pomalo iznenađeni kada bi ga videli uživo. Pisac Crnjanski je, izgleda, bio nešto viši od čoveka Crnjanskog.
Mali Budo je svrstan u repertoarski film, to podrazumeva veliku gledanost u bioskopima. Zašto ste uopšte snimali repertoarski film u zemlji bez bioskopa?
Repertoarski film je jedna od najjačih tradicija našeg filma. Filmovi Slobodana Šijana i Srđana Dragojevića na primer su rado gledani, a spadaju u naše najbolje filmove. Otkako se umesto „repertoarski“ pojavio čudan termin „komercijalni film“, film koji prodajom karata isplaćuje svoju proizvodnju, to postala neka pežorativna kategorija. Hoće se reći da ništa što je komercijalno uspešno ne može biti i kvalitetno. To što je neki film rado gledan, ne oduzima ništa od njegovog kvaliteta. Što se tiče bioskopske situacije u Srbiji, kao što svi znamo, ona nije sjajna. Beograd nema problem sa bioskopima, možda ih čak ima više nego pre. Multipleks u Tržnom centru Ušće ima 11 sala, tu su i sale u Delta sitiju, Rodi, Domu sindikata, i Takvudu, bioskopske sale imaju Kolarac, Kinoteka, Dom omladine… Sad je i Pančevo dobilo multipleks. Ali postoje gradovi u Srbiji koji nemaju nikakvu bioskopsku salu, ili su one jako loše. Mi smo sa Budom prošli skoro celu Srbiju i videli da ima mesta u kojima nikad nije viđeno bioskopsko platno, u kojima je bioskop putujuća atrakcija kao što je bio u vreme braće Limijer. U Sremskoj Mitrovici je film prikazan u sportskoj hali, Valjevo nema nijedan, a Šabac ima jedan mali bioskop koji ne može da zadovolji potrebe tog grada. U 21. veku je nezamislivo da grad nema bioskop. Isto kao što se podrazumeva da imate tekuću vodu i struju, tako se podrazumeva da imate i bioskop. To nije ni toliko skupo niti toliko neisplativo da jedan grad od 100.000 stanovnika ne bi mogao da podnese taj teret.
Mali Budo se voli zbog humora i zbog crnogorskog mentaliteta. Ocenjeno je da posle filmova Živka Nikolića još nije bilo filma koji daje autentičnu sliku o Crnogorcima. Scenario ste pisali Dimitrije Vojnov i vi. Vi ste rođeni u Podgorici?
Jesam, tamo sam završio i osnovnu školu i gimnaziju, što znači da imam neposredno iskustvo za Malog Buda. U crnogorskom mentalitetu se susreću realizam i joneskovski apsurd i zato je on tako zahvalan za komediju. Još kod Nušića se pojavljuju likovi Crnogoraca, tako da je u pitanju humoristička tradicija koja je već jako duga, i skoro podjednako jasna i prijemčiva, i onima koji jesu i onima koji nisu iz Crne Gore. Moguće je da u filmu ima nekih šala koje će publika iz Crne Gore bolje razumeti nego u ostatku srpskog naciona. Ali, Crnogorci su u stvari samo deo srpskog naroda gde su naše zajedničke mane i vrline ne možda izraženije, ali zato jasnije vidljive. Prosto, Crnogorci su ekstrovertniji od ostalih Srba. Zanimljivo je da publika u Srbiji i Republici Srpskoj nije izlazila iz bioskopa sa komentarom „vidiš kakvi su Crnogorci“, nego sa komentarom „vidiš kakvi smo mi“. Namera filma nije bila ismevanje, niti smo mi pozvani da kritikujemo. Film je rađen bez mržnje, možda je na momente bezobrazan, ali svakako nije ciničan.
Izbrojano je 400.000 gledalaca Malog Buda. Koliko od toga ih je bilo u Crnoj Gori?
U Crnoj Gori ga je videlo šezdesetak hiljada, to je deset posto celokupnog stanovništva, što nije malo. Dobio sam iz Smedereva fotografiju grafita na kome piše „Mali Budo“. To mi je za sada najdraža pohvala.
Ovih dana ste dosnimili nedostajuće kadrove iz prve polovine materijala za film Jesen samuraja, i ne znate kad ćete ga nastaviti. Zašto reditelj, čiji je prethodni igrani film postigao veliki uspeh, ima problema da dovrši svoj drugi film? Vaš primer je dobra ilustracija za problem prva dva filma mladih reditelja u Srbiji.
Drugi film nije samo moj problem, u našoj kinematografiji je prethodnih godina debitovalo jako mnogo reditelja, a jako malo njih, čak i onih sa uspešnim filmovima, je dobilo priliku da nastavi da radi. Čini mi se da je deo problema u tome što se očekuje da već prvi filmovi budu remek dela, pa smo skloni da brzo otpišemo nekoga ko je omanuo na debiju, ali ako pogledamo filmografije velikih reditelja videćemo da su često tek četvrti ili peti film oni po kojima ih pamtimo. A mislim da se deo mojih kolega prosto umori kad jednom prođe kroz produkciju igranog filma u Srbiji. Malog Buda smo snimali od oktobra 2012. do jula naredne godine zato što su sredstva sporo pristizala. Mislili smo da će posle Buda biti lakše, međutim, pomoć za Samuraja je duplo manja od one, i to skromne, pomoći koju smo dobili za Buda, a snimiti film u Srbiji bez državne pomoći je maltene nemoguće…
…a te pomoći nema, znači opet je država kriva…
…Reći ću vam u kom smislu. Najlakše je odvojiti novac za film i proslediti ga Filmskom centru Srbije da ga podeli. A to nije kulturna politika. Kakve filmove želimo da pravimo, šta su nam ciljevi, kome su ti filmovi namenjeni, šta želimo njima da postignemo? Niko se time ne bavi. Hrvatski audiovizuelni centar je uspeo da podigne proizvodnju na ozbiljan nivo, što se videlo i po nagradi u Kanu filmu Zvizdan. Filmski centar Srbije je nedavno dobio novo rukovodstvo, i ja se nadam da će stvari krenuti u dobrom pravcu. Repertoarski film je u prethodnim godinama bio sasvim zapostavljen, što znači da je publika koju takav film zanima prepuštena stranoj produkciji, iako je Srbija jedna od retkih zemalja u kojoj je domaći proizvod uvek bio popularniji od uvoznog. Da parafraziramo Crnjanskog, preti nam opasnost da postanemo kolonija stranog filma. Pritom, ne treba misliti da se repertoarski film može praviti bez državne pomoći. Činjenica da je Budo bio bioskopski uspešan, ne znači da je zaradio velike pare. Najveći deo prihoda od zarade je otišao u vraćanje dugova iz produkcije. Ukratko, da Mali Budo nije bio tako uspešan koliko je bio, producent Marko Paljić i ja bismo sada bili u velikoj nevolji. U snimanje Samuraja smo ponovo krenuli kockarski, ali se nadamo da ćemo ga završiti. Samuraja radi gotovo ista autorska ekipa s tim što je scenario pisao Dimitrije Vojnov, bez mene, a i glumačka ekipa je gotovo ista kao u Malom Budu: Petar Strugar, Hristina Popović, Sergej Trifunović… To je romantična komedija sa borilačkim veštinama. Kao i Mali Budo, i Jesen samuraja je mešavina žanrova, ali je stilski mnogo drugačiji. Budo je tražio smeh svih 95 minuta, a ovaj film je mirniji, nežniji, romantičniji. To je priča o čoveku koji završava sportsku karijeru u tridesetoj i koji nije stekao nikakve druge veštine ni dovoljno novca kako bi mogao dalje da živi. On ume samo da se bije. I, kad upozna samohranu majku s sinom, kako bi prehranio novu porodicu, mora da se upusti u neke polulegalne borbe. Kad se ovako prepričava, film deluje ozbiljno iako nije. Dimitrije Vojnov je poznat da piše komedije u kojima nije sve u jurenju gega i vica, već komično proističe iz priče i likova filma.
Zašto niste, umesto karatea, izabrali da se glavni junak bavi nekom domaćom borilačkom veštinom?
Zato što je karate odavno postao i naš sport. Karate je odavno prešao granice Japana, a karate je i deo filmske tradicije. To je sport s kojim se ceo svet upoznao preko filma. Borilački filmovi se snimaju i danas, ali ne izazivaju onu vrstu senzacije kao pre 30 godina, ne nose onu vrstu romantike koju su imali kad se pojavio, na primer, Karate Kid. Vladica, glavni junak Jeseni samuraja, odrastao je gledajući filmove kao što je Karate Kid, na njegovo shvatanje života i sveta je više uticao film nego lično iskustvo.
Na pitanje ko su samuraji, u jednom intervjuu ste izjavili da su to „ljudi koji rade pravu stvar, a ne moraju. Pre svega oni koji čuvaju Kosovo i Metohiju.“ Zašto ste izabrali baš taj primer?
Imam prijatelje koji žive u Gračanici, Živojin Rakočević i ljudi s kojima radi u tamošnjem Domu kulture. Oni su odabrali da se tome posvete, a nisu morali. Da se bore za urbani, savremeni, slobodni život u enklavi, u okolnostima u kojima je tako nešto nemoguće postići. A samuraje uvek povezujemo sa kodeksom časti koji nalaže da se ide težim putem.
