Moj, nažalost, već davno pokojni prijatelj Miša Radojević odigrao je važnu ulogu u mom životu – naučio me je da kravatu vežem u dvostruki čvor na britanski, odnosno evropski način. Njega su iz omladinske organizacije prekomandovali u diplomatiju. Kao generalni konzul u Hanoveru, uporno me je vodio u dugačke šetnje po tamošnjem groblju. Objašnjavao mi je da se to groblje širi na 58 hektara i da ima preko 30.000 grobova, i stalno je ponavljao da je prelepo. Pa jeste lepo: široke staze, drvoredi, cvetni aranžmani, kao neki veliki park, a ne kao mesto za večni san upokojenih sugrađana. Grobovi su pristojno udaljeni jedni od drugih, ne zaklanjaju se uzajamno. Umalo da kažem da pokojnici imaju mesta da dišu.
Miša nije tamo sahranjen, nego na beogradskom Novom groblju. Za moj ukus, to naše „glavno“ groblje je prenastanjeno, kao i grad u kome se nalazi. Osim glavnih aleja nema čestitih staza između pojedinih grobnih mesta, moraš da gaziš preko grobova da bi došao do mesta gde bi da upališ sveću i položiš cvet. Nije moj problem, neću se tu gurati, postoji mesto zvano vrt sećanja gde će rasuti moj pepeo.
Pre neki dan krenuo sam po svom Voždovcu u šetnju, jer lekari to preporučuju, a i strepim da ću urasti u fotelju pred računarom. Pravo proleće, poneko drvo procvetalo je već neverovatnim ružičastim i belim bojama, drugo se još stidi svojih golih grana. To me podseća na devojčice kada neke od njih propupe, a njihove vršnjakinje su još štrkljasta deca sa dugačkim, mršavim nogama i rukama kojih se stide. Što se neprolistalog i procvetalog drveća tiče – ni pod stare dane ne znam kako se koje zove. „Za prirodu nemah strpljenja“, napisa Breht u pesmi Rođenim posle nas i „…tako prođe sve vreme što na zemlji beše mi dato.“
U tom razmišljanju o prolećnoj prirodi, pokojnicima i grobljima za tren sam pomislio da sednem u taksi i odvezem se na Novo groblje, pa sam odustao od tog patetičnog gesta – na svoje mrtve mislim, fotografije im gledam svaki dan. Razgovaram sa njima kao da sam lud.
Umesto do groblja, odlučim da se prošetam do Topovskih šupa, na pet minuta od mog stana. To mesto su 21. januara pre deset godina proglasili Spomen-parkom, ali još uvek je tu samo popločana staza između dve deponije za smeće. Ona vodi do bronzane table na oronulom zidu negdašnje konjušnice kasarne „Princ Andrej“ iz koje su, koliko je meni poznato, i mog oca odveli na streljanje.
O Topovskim šupama sam već pisao u „Vremenu“, ali, eto, pre neki dan, naiđem tu na dva dečkića i jednu devojčicu kako se ispred one table veselo loptaju. Ona mi prilazi, uplaših se da će da prosi, a nisam poneo novčanik, međutim samo pita:
„Šta ćeš ti ovde?“
Očigledno smatra da prodirem na njihovu teritoriju, ali nije odbojna, radoznala je.
„Da li znaš šta je to?“, pokazujem na tablu.
„Znam. Tu su ubili nekog važnog.“
„Nije sasvim tako. Da li umeš da čitaš?“
„Umem.“
„Pa pročitaj!“ Gleda nemo i shvatim da je nepismena, iako se meni čini da bi trebalo već da ide u školu. Čitam naglas:
„Na ovom mestu od avgusta do decembra 1941. nalazio se nacistički koncentracioni logor za Jevreje i Rome iz Beograda i Banata. Svi su proglašeni za taoce i dnevno po nekoliko stotina je odvođeno na streljanje.“
Nemaju komentar, ali devojčica pita:
„Kako se ti zoveš?“
„Čovek“, kažem. „Vi ste Romi, deco?“
„Jesmo.“
„Da li znaš šta znači reč Rom?“
Opet me gledaju nemo.
„Ta reč znači čovek“, objašnjavam, „mi smo ljudi.“
Ne dopirem do dečjih mozgova, već se pomalo stidim što im ne govorim ništa za njih razumljivije.
„Ali to nije ime“, insistira devojčica s pravom. Iako sam svestan da grešim, nastavljam na svoj način:
„Da li možeš da zamisliš da vas sada odvedu nekuda i ubiju zbog toga što ste Romi?“
„Ne mogu, ne bi dala Evropa!“
Nasmešio sam se. Dete je u pravu. Ne započinjem razgovor o izbeglicama i izbegličkoj deci, koja sad prolaze Evropom, ne pitam ih da li to znaju i šta misle o njima. Sada mi je žao, trebalo je da „spustim loptu“ i pokušam da nastavim razgovor sa tom, što se azbuke tiče, nepismenom, ali politički i te kako pismenom devojčicom, koja zna da „Evropa“ ne bi dala da je ubiju zbog toga što je Romkinja.
Kao ni za prirodu, ni za njih nisam imao dovoljno strpljenja. Mahnuo sam rukom, pošao prema svojoj kući. Njih troje nastavilo je da se loptaju u Spomen-parku iz koga se u neka druga vremena vodilo u smrt. Dobro je što se deca tu igraju. Živeo život.
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve