Bolivarska republika Venecuela, zemlja koja ima najveće rezerve nafte u svetu, suočava se sa državnom krizom bez presedana. Permanentni sukob levičarske vlasti, koju predvodi predsednik Nikolas Maduro i desničarske opozicije, kao i dramatično posrtanje venecuelanske ekonomije i privrede, najavljuju neizvesna vremena u toj zemlji. Moglo bi se reći da kriza u Venecueli otkucava kao tempirana bomba, čija bi razorna detonacija mogla imati teške posledice po ukupne prilike u Južnoj Americi, možda i šire.
KRATAK ISTORIJAT KRIZE: Venecuela je zapala u političku krizu nakon ubedljive pobede opozicije na parlamentarnim izborima u decembru prošle godine, kada je, prvi put posle 1999, desnica bila većinski podržana od strane građana te zemlje. Punih četrnaest godina Venecuelu je, sve do svoje smrti 2013. godine, vodio harizmatični populistički lider Ugo Čavez, koji je – pre svega zahvaljujući ogromnim prihodima od prodaje nafte – stvarao gotovo oglednu socijalističku državu na tlu Latinske Amerike.
Čavez je nacionalizovao ključna strateška preduzeća, čak i ona sa inostranim kapitalom, a prihodi ostvareni usled istorijski visokih cena sirove nafte na svetskom tržištu u prethodnoj deceniji, omogućili su Venecueli da značajno poveća javnu potrošnju. Državna sredstva trošena su na ambiciozne, mada i opravdane socijalne programe namenjene najugroženijim stanovnicima. Čavezova administracija delila je zemlju siromašnim seljacima, a velika sredstva izdvajana su za sistem univerzalne zdravstvene zaštite i izgradnju socijalnih stanova. Prema zvaničnim podacima Svetske banke, zbog toga su ekonomski rast i preraspodela resursa u Venecueli „doveli do značajnog smanjenja siromaštva, sa čak 50 odsto u 1998. godini, na oko 30 odsto u 2013“, a značajno je umanjena i društvena nejednakost.
Međutim, svetska ekonomska kriza, drastičan pad vrednosti sirove nafte na svetskom tržištu, kao i loše sprovođena ekonomska politika, iz korena su izmenili situaciju. Kako navodi američki „Blumberg“, ova zemlja, koja je 2005. imala najveći bruto doprinos po glavi stanovnika na čitavom južnoameričkom kontinentu, danas je na petom mestu, iza Čilea, Kube, Urugvaja i Paname.
S obzirom na to da Venecuela nije štedela i akumulirala kapital od nafte stečen tokom ekonomskog buma, kriza je snažno zakucala na njena vrata i preti da zbriše sva socijalna dostignuća iz perioda Čavezove vladavine. Kako bi izbegla bankrot, Venecuela se okrenula Aziji, a posebno Kini, koja je tokom prethodne decenije omogućila zvaničnom Karakasu zajmove i investicije u vrednosti od 50 milijardi dolara.
VANREDNO STANJE: Aktuelni šef države, nekadašnji Čavezov potpredsednik Nikolas Maduro, bio je nedavno primoran da zbog krize proglasi vanredno stanje u zemlji. On je optužio Organizaciju zemalja izvoznica nafte (OPEK) i SAD da planiraju da svrgnu sa vlasti njegovu levičarsku vladu. Po njegovim rečima, Vašington primenjuje „agresivan pritisak“ kojim želi da spreči postizanje sporazuma između članica i nečlanica OPEK o stabilizovanju naftnog tržišta.
Međutim, venecuelanska skupština u kojoj većinu čine poslanici stranaka koje su opozicija Madurovoj Socijalističkoj partiji, odbacila je ovu uredbu uz konstataciju da uvođenje vanrednog stanja „produbljuje ozbiljan poremećaj ustavnog i demokratskog poretka Venecuele“ i da je Maduro „donošenjem ove odluke ignorisao Ustav“. Najviše pravosudno telo, Vrhovni sud, koji je do sada podržavao odluke izvršne vlasti, saopštio je da je odluka predsednika Nikolasa Madura o uvođenju vanrednog stanja „u skladu sa Ustavom“.
Nije, međutim, samo OPEK u nesaglasju sa venecuelanskom vladom. I Organizacija američkih država (OAS) pozvala je na hitno održavanje sastanka regionalnih vlada kako bi se procenilo stanje demokratije u Venecueli. Ako dvotrećinska većina odluči da vlasti u Karakasu ozbiljno podrivaju demokratiju, Venecuela bi mogla da bude suspendovana iz ove organizacije. Šef OAS-a, Urugvajac Luis Almargo, u sukobu je sa venecuelanskim predsednikom Madurom, koji ga je optužio da je „izdajnik“ i agent CIA, dok je Almargo odbacio optužbe i nazvao Madura „jadnim diktatorom“.
KAKO DO REFERENDUMA: Opozicija u Venecueli zatražila je raspisivanje referenduma o opozivu predsednika Venecuele i u tu svrhu prikupila je 1,85 miliona potpisa. Uprkos činjenici da Maduro gubi na popularnosti – istraživanja pokazuju da čak 63 odsto građana te zemlje smatra da bi predsednik trebalo da napusti svoju funkciju ili da bude opozvan ove godine – opozicija mora da prikupi skoro četiri miliona potpisa kako bi uopšte bio sazvan takav referendum. Po Ustavu, opoziv šefa države moguć je na polovini njegovog mandata, što u slučaju Nikolasa Madura važi samo do kraja ove godine. Opoziciji se zato žuri, jer ukoliko bi Maduro izgubio na referendumu i napustio položaj do kraja 2016, bili bi održani novi predsednički izbori, koji bi opoziciji omogućili potpuno preuzimanje vlasti u toj zemlji. Međutim, u slučaju da predsednik Venecuele, kome funkcija ističe 2019, položaj izgubi u poslednje dve godine mandata, njegovo mesto će preuzeti sadašnji potpredsednik države Aristobulo Isturiz, koji je Madurov saradnik i takođe pripadnik Socijalističke partije.
Opozicija se nada da bi referendum o opozivu predsednika mogao da bude organizovan već krajem novembra ove godine. Za opoziv, međutim, nije dovoljna prosta većina glasova, već opozicija mora da dobije više glasova nego što je Maduro osvojio na izborima 2013. godine. Tada ga je podržalo sedam i po miliona glasača. Predsednik Venecuele, inače, pozvao je svoje pristalice da započnu „generalni štrajk“ i „pobunu“, ukoliko opozicija uspe u nameri da ga na referendumu ukloni sa čelne pozicije u državi. On je ukazao i na nedavnu smenu levičarske predsednice Dilme Rusef u susednom Brazilu, smatrajući da je to jasan znak da je on sledeći na redu.
RESTRIKCIJE I NESTAŠICE: Uprkos ekonomskoj krizi koja je ispraznila državnu kasu, predsednik Maduro naredio je povećanje minimalnih plata za 30 odsto, kako bi se umanjili negativni efekti hiperinflacije i stagnacija privrede. Ova odluka objavljena je svega dva meseca nakon prethodnog povećanja minimalaca od 25 odsto 1. marta ove godine. Prema procenama ekonomista, inflacija u Venecueli ove godine premašiće 700 procenata. Bruto domaći proizvod Venecuele prošle godine je opao za 5,7 odsto, a vlada je bila primorana na drastične mere štednje. Radnici u javnom sektoru odnedavno rade samo dva dana sedmično, dok agencija Rojters navodi i da je katastrofalna suša koja je pogodila ovu zemlju uzrokovala da nivo vode u ključnoj venecuelanskoj hidroelektrani Guri padne na „kritično nizak nivo“. Ova elektrana, inače, obezbeđuje čak dve trećine energetskih potreba Venecuele, pa je zemlja primorana na sve češće restrikcije struje. Predsednik Maduro, međutim, smatra da je za krizu u energetskom sektoru odgovoran klimatski fenomen el ninjo, koji je prouzrokovao katastrofalnu sušu. Zvanični Karakas morao je delimično i da promeni vremensku zonu, pomerajući sat za 30 minuta unapred, radi dodatne uštede električne energije dodavanjem pola sata dnevne svetlosti.
Suočena sa brojnim izazovima, sva je prilika da će se Venecuela na duži rok oprostiti od snova o političkoj i ekonomskoj samostalnosti i pravednijem društvu. Podjednako ugrožena je i ideja Uga Čaveza o „socijalizmu XXI veka“ i njegova borba protiv neoliberalnog kapitalizma, kojom je iskreno osvojio srca birača u Venecueli i brojnih levičara širom sveta. Ne bi, ipak, valjalo da alternativa tome bude nova spirala haosa u Južnoj Americi i era novih državnih udara, pučeva ili militarističkih hunti, potpomognutih od strane uticajnih spoljnih faktora. A na primeru Venecuele ili Brazila videće se u kom pravcu će se kretati i čitav latinoamerički kontinent.
