Sećate li se onog mejla koji ste nestrpljivo iščekivali, pa kada su vas obavestili da je poslat još pre dva dana, našli ste ga u odeljku za neželjenu poštu? Taj treš folder ume da bude veoma interesantan i, ako išta znate o funkcionisanju internet filtera, redovno ćete ga proveravati. Uostalom, zato i postoji, kao digitalno čistilište, a mogao bi mejlove odmah da briše.
Mejlovi su samo zgodan primer za nedovršenost digitalizacije, posebno u oblasti velikih podataka, odnosno „big data“, kako se u celom svetu nazivaju. Portal ZDNet nedavno je pisao o tome da nije nikakav problem da vam neko napravi softver koji će sve vaše (velike) informacije beležiti, čuvati i analizirati. Ali većina će divelopera ustuknuti pred pitanjem kako da u tu bazu prenesete svoje stare podatke, prikupljane u ko zna kom formatu i ko zna kom programu. To samu ideju velikih podataka dovodi u pitanje jer vam nudi da svoje poslovanje analizirate ne dvadeset ili pedeset godina unazad, već od trenutka uvođenja novog sistema. Dakle, za dvadeset godina će ono što ste danas masno platili (i finansiraćete ga uredno ubuduće) biti baš efikasno.
Ključ je u ljudima, zaključuje ZDNet. Veliki podaci zahtevaju brojno ljudstvo koje će ih opsluživati – prepoznavati, obeležavati i „čistiti“ od suvišnih informacija, pa potom raspodeljivati u odgovarajući folder za dalju obradu. Naravno, posle izvesnog vremena kompjuter će uhvatiti mustru i biće u stanju da nastavi sam, ali „učenje“ kompjutera zahteva mnogo vrednih ruku i humanu inteligenciju.
Jer, da se vratimo na primer sa početka, kada bi, umesto filtera, postojao čovek koji pregleda mejlove, one važne ne bi bacao u „kantu“. Filteri tako i rade – uče od vas kao korisnika, ali to učenje prekratko traje i nije dovoljno efikasno. Otud i problemi.
Čistači i obeležavači podataka su, smatraju stručnjaci, novo masovno zanimanje za mnoge koji se danas pitaju šta će s njima biti kada ih kompjuter zameni za kasom u samoposluzi ili na šalteru. Upravo to, radiće na nekom velikom serveru iste te prodavnice ili opštine, samo će im posao biti da razvrstavaju podatke i uče kompjuter da ih dalje prepoznaje sam. Kako to nije posao za koji je potrebna velika veština ili spretnost, reč je manje-više o fizikalisanju, pa za njega neće biti potrebne visoke kvalifikacije. Ali će donositi platu u kuću, što znači da će automatizovane fabrike imati kome da prodaju svoju robu.
Portal Tek Ripablik ljude koji tako opslužuju kompjutere naziva „novom radničkom klasom“ citirajući jednog od direktora IBM-a koji kaže da kompjuteri ne mogu da oduzmu ljudima poslove, jer da bi, recimo, kompjuter prikupio informacije o meteo situaciji neko ljudsko biće mora da ode i postavi senzore negde u prirodi. I to će uvek biti jeftinije i bolje nego da taj posao poverite skupom robotu ili nepreciznom dronu.
Jedan od najbogatijih ljudi na svetu, meksički telekomunikacioni tajkun Karlos Slim, nedavno je izjavio da je put do blagostanja to da se radna nedelja skrati na tri dana, što bi bezmalo dupliralo broj radnih mesta uz određenu korekciju u raspodeli novca. Po njemu, to bi bio održiv sistem. Manje plate kompenzovale bi se jeftinijom robom (koja se ionako automatski proizvodi) i većim komforom koji nam pruža jeftina tehnologija. Većina tih poslova verovatno će biti vezana za informatičku industriju.
Naravno, biće i onih čiji će posao biti da kopaju po starim bazama podataka i iz njih prenose informacije u nove. Za njih ćemo govoriti da im hleb ima sedam kora.
