Te davne sezone maj-jun 1986. nad Evropom više nije toliko kružio bauk komunizma, koliko je kružio oblak radioaktivnog đubreta iz Černobilja, odakle je ilegalno izašao 26. aprila, preko krova nuklearke, kao lopov koji beži s plenom. Bio je to logičan, neslavan, toksičan kraj jedne utopije, ovaploćene u državi koja je prva u svemir poslala i psa i čoveka – dobro, čoveka su barem vratili kući, makar i samo zato da nam zadovoljno saopšti kako tamo gore nije sreo nikakvog Boga – ali zato nije postizavala da elementarno nahrani, obuče i obuje svoje podanike (a nije im dozvoljavala da bilo šta od toga učine sami). I do SFRJ je doplovio taj oblak i zagadio sve što je stigao, a onda se volšebno zaustavio tik pred jadranskom obalom koja je tako ostala devičanski čista pred turističku sezonu, ili su nas tako bar uveravali s televizije, a mi smo se s obešenjačkim osmehom zaverenika pravili da im verujemo. Kako god, neki su tog samrtnog proleća ipak u slast zobali černobiljske jagode, jer ko da odoli iskušenju kratke jagodeće sezone, a ja se sećam da su nas zbog nečega najviše upozoravali na spanać. Sreća za Popaja da nije živeo ovde.
I baš je nekako u to vreme, ili tek nešto kasnije, izašao Gradac broj 70, za maj-juni 1986; navikli smo već na to da Gradac nije kao drugi časopisi, da je to zapravo jedna serija tematskih svezaka, zbornika, antologija i drugih dragocenosti, ali ovo je opet bilo nešto drugačije: bio je to roman, u celini i celosti, novo delo Puriše Đorđevića Ljubavna priča. Ispostaviće se da je njegova časopisna premijera ujedno i jedino obličje koje će dobiti, sve do danas: nikada nije preštampan, nikada se nije pojavio u formi „klasične“ knjige. Nisam pitao, ali čisto sumnjam da je tako bilo voljom njegovog autora.
Bio sam u sivomaslinastoj JNA uniformi u to vreme, sećam se da sam s titovkom na glavi i gajeći garež ispod usana cunjao beogradskim knjižarama tražeći, meždu pročim, taj Purišin Gradac, o kojem se već naveliko šuškalo da donosi „skandalozan“ sadržaj, ali mi je valjda baš zbog te fame i izmakao, kanda je brzo rasprodat, i nikada nije došao do mene, osim u obličju legende. Ni u potonjim godinama i decenijama nisam uspevao da ga se domognem. Sasvim nedavno, jedne lepe junske festivalske podgoričke večeri, posvećene priči o Gradcu, požalio sam se javno na to, i Branko mi je Kukić obećao da će mi poslati jednu sačuvanu Ljubavnu priču. Nedelju-dve kasnije, koverat je bio na mom stolu.
Ljubavna priča je, naime, roman u kojem se sve nekako vrti oko (muške) homoseksualnosti. Daleko od toga da takvih motiva nije bivalo i ranije u našim književnostima, ali više uzgredno, a ovo je bilo nekako prvi put da je „to“ ne samo u fokusu nego da se pri tome ne radi o nekom teškom andergraundu, nego o knjizi vrlo renomiranog autora. To što ovaj nije bio baš na glasu kao gej (da, izraz je uveliko postojao i kod nas, mada je u javnosti bio prilično retko rabljen), moglo je samo dodatno da intrigira…
Iako „skrivena“ među koricama časopisa, ova je knjiga i tada dobro prepoznata od otvorenih duhova; valja, na primer, obratiti pažnju na odličan prikaz Igora Mandića u NIN-u od 19. oktobra 1986, dostupan i u njegovoj knjizi Romani krize. No, može li se ova knjiga, ako je već prvi put čitate tek sada, čitati „tadašnjim“ očima? Može se pokušati, ali to na koncu i nije tako važno. Važnije je: šta je ostalo od nje? A možda i od nas, nekadašnjih?
Jer ovo je, zapravo, knjiga koja jako miriše na osamdesete, jugoslovenske, srpske, pogotovo beogradske. Gej tematika je tu centralna pikanterija, no prate je bezbrojne druge, jer je to vreme u kojem padaju tabui: pisac se, lako i uzgredno, poigrava sveprisutnom hladnoratovskom paranojom koja je u „nesvrstanoj“ Jugoslaviji imala specifičnu rezonancu, sve elemente „zapadno-kapitalističke dekadencije“ tretira s lakom, insajderskom ironijom suštinski ih usvajajući (a njegov Beograd u ovoj knjizi deluje kao nekakva oljuštena, a ipak blazirana postpank Kazablanka!), koketira i s likovima neizlečivih prosovjetčika, uveliko eksploatiše motive nestašica, prezaduženosti države, ovisnosti o MMF-u, zaparloženosti sistema, diskretno nabacuje međunacionalne napetosti… Istovremeno, Beograd koji pulsira ispod tih slojeva ove knjige ima neodoljivih elemenata onog večnog beogradskog, ali isto tako i odiše duhom vremena, s (više)generacijski nostalgizujućim efektom, čitano iz današnjeg vremena. Mada je i ta nostalgija žestoko paradoksalna, kad pogledaš, i daje ti misliti… Kako drukčije, recimo, reagovati na ovaj pasus: „Ulica Proleterskih brigada bogata je starim zgradama. Ova ulica se nekada nazivala Krunska. Sada je Ulica proleterskih brigada bila krunisana stanovima i zasebnim kućama za ministre, članove CK, emigrante iz nekih socijalističkih zemalja. Ulica proleterskih brigada noću se sjajila od kratkih i dugih svetala kojima su policijska kola opominjala. Jer, ispred stanova ministara stajali su snažni mladići, nekad u milicijskom, a nekada u civilnom odelu. Kao i u Beogradu, noćni život u Ulici proleterskih brigada nije prestajao. Policijski automobili obilazili su drugove koji čuvaju ministre, njihove bašte i mir, njihove prozore iza kojih su blistale abažur-lampe i novi teoretski članci za sutrašnje novine da brane socijalizam od noćnog razmišljanja filozofa koji su u svojim spisima tražili odgovor na pitanje – ‘Ko je pojeo zaradu radnika?’“
Pa dobro, ali „o čemu se tu zapravo radi“ i šta je uopšte s tom gej tematikom? Purišino je pripovedanje zapravo takoreći divlje, asocijativno, zaigrano, on ne mari mnogo za tzv. psihološku uverljivost i svoje likove uglavnom jedva skicira, obrati su proizvoljni kao u kakvom B filmu ili još više stripu, rekao bih da se vidi manjak „čisto književne“ ambicije u nekom školskom smislu, koja uzmiče pred potrebom da se kroz gotovo pulp peripetije poigra nekolikim tabuima, političkim i tzv. moralnim. Središnji je lik uzorni komunista i diplomata (i obaveštajac?) Marko, koji megjutoa gaji postojanu sklonost k muškarcima; Drugovi su namerili da ga pošalju na osetljivu poziciju u Vašington, ali on samokritički priznaje pretpostavljenima muškoljubnu strast koja bi ga mogla kompromitovati i ugroziti misiju. Ništa od diplomatije, ali može li „peder“, drugarice i drugovi, uopšte da bude komunista? Kao po nekoj čudnoj kazni, umesto u Ivanjicu (što bi bilo kod Nušića), Marka sklanjaju s očiju skandalizovanih i šalju ga za učitelja u idilično srbijansko selo Planina, gde Marko otkriva – umesto rumenih i stidljivih seljančica i seljačića koji ni ne slute čemu sve može da posluži Ono među nogama – pravu sodomu i gomoru, a ističe se lik lepog đaka Jovana, nimalo nesklonog učitelju i muškom polu generalno, u čemu ionako ima solidnog iskustva; odatle nadalje neću ni pokušati da vam prepričavam pomahniti zaplet. Zanimljivo je kako se fokus tzv. moralne panike s vremenom menja: danas istopolna ljubav u književnosti izaziva mnogo manje skandala, ali bi zato u ovom romanu neki moralistički inkvizitor po meri puritanstva XXI veka mogao da prepozna „pedofilske“ motive, poput neke gej-Lolite!? Uf…
A Puriša se sve vreme, zapravo, opako igra. I čini to razbarušeno, šmekerski, šarmom nadoknađujući inherentne mane jednog ne preterano prostudiranog teksta. Utoliko je ova knjiga, u svoj nesavršenosti koju tako lako nosi i podnosi, više od dokumenta jednog vremena: integralan deo jednog značajnog umetničkog opusa, vredan novih čitanja. Bilo bi dobro i potrebno da ona napokon postanu moguća, pošto ne verujem da Branko Kukić može svakome da pošalje po jedan čudom sačuvani primerak…
