U anketi Si-En-Ena nakon prve predsedničke debate između Hilari Klinton i Donalda Trampa u minuli ponedeljak na Univerzitetu Hofstra (država Njujork), 62 odsto ispitanih proglasilo je bivšu državnu sekretarku za pobednicu sučeljavanja, dok je 27 odsto to reklo za predsedničkog kandidata Republikanske stranke.
U takođe prvom duelu predsedničkih kandidata pre četiri godine, 67 odsto ispitanika za pobednika je proglasilo ondašnjeg takmaca republikanaca Mita Romnija, dok je verovatno najgori javni nastup budućeg predsednika Baraka Obame pozitivno ocenila tek jedna četvrtina. Obama je u naredne dve debate ipak uspeo da popravi utisak u javnosti, te je na kraju stigao do drugog mandata u Beloj kući.
Bez obzira na veoma sličan utisak koji su u prvom TV sučeljavanju ostavili kod gledalaca, Obama i Tramp se razlikuju u jednoj bitnoj stvari: Obama je u prvoj debati imao loš dan, što mu je ostavilo prostora da svoj nastup kasnije popravi, dok je za Trampa prvi duel sa Klintonovom predstavljao njegov maksimum. Bolje od nastupa u ponedeljak, dakle, Tramp ne može. Zapravo, mogao bi, ali to bi značilo da naredne dve predsedničke debate tokom oktobra počne da doživljava makar upola ozbiljno koliko njegova protivkandidatkinja. A za tako nešto, govorili su to ljudi iz njegovog tima, a i pokazao je to tokom debate, prosto nema strpljenja.
Ali, ako već ne može bolje, to ne znači da ne može drugačije. Upravo to je ono što mnoge brine. Naime, na samom kraju prve debate Tramp je i svojoj rivalki i gledaocima stavio do znanja da je razmišljao o upućivanju veoma niskih udaraca, ali da je od toga ipak odustao; u izjavi novinarima nakon debate precizirao je da je vodio računa o tome da u publici sedi Čelzi Klinton, ćerka Hilari i Bila Klintona. Posle ovoga, čini se da se rapidno tope nade da bi jasno i konkretno predstavljanje sopstvenih politika, sa konkretnim rešenjima za probleme o kojima govori više od godinu dana, moglo da bude Trampovo tajno oružje u naredne dve debate.
Prva predsednička debata ove godine održana je, inače, na 56. godišnjicu istorijskog sučeljavanja Džona Kenedija i Ričarda Niksona – prve predsedničke debate uopšte, ali i prve održane pred TV auditorijumom. A samo za predsedničke debate održane te 1960. godine, te one u jesen 2000. između Džordža Buša mlađeg, kandidata Republikanske stranke, i Ala Gora, kandidata Demokratske stranke, analitičari tvrde da su značajno uticale na dalji tok kampanja te, posledično, i na krajnji ishod izbora.
REKORDNA GLEDANOST: U svoje prvo odmeravanje snaga pred gledaocima Hilari Klinton i Donald Tramp ušli su s bremenom najvećeg političko-medijskog spektakla u istoriji, kako su ga najavljivali, s procenom gledanosti koja se opasno približila neprikosnovenom Superboulu: procene su išle i do 100 miliona gledalaca (gledalo je ipak nešto više od 80 miliona, što je čini najgledanijom u istoriji). Čitav taj hajp koji je najavljivao debatu zvučao je još fantastičnije kada se ima u vidu da su u tu astronomsku cifru procenjene gledanosti bili uključeni samo gledaoci koji bi debatu pratili u svojim domovima – dakle, bez onih u barovima, aerodromima i ostalim javnim mestima. I bez onih koji bi radije uključili lajvstrim na nekom od sajtova ili na Fejsbuku ili Tviteru, nego TV prijemnik.
Čak i da su se procene o gledanosti obistinile, i uprkos tome što su se u isto vreme igrali mečevi NFL-a, debata u ponedeljak bila je sve samo ne spektakl. U tom putovanju, kao i u onom geslu, mnogo se više polagalo u sam put do debata, nego u samu debatu. Tako su obe kampanje vodile pravi specijalni rat puštajući u javnost detalje o pripremama za debatu, ili o nonšalantnom odnosu prema događaju, pozivajući kao specijalne goste na debatu, ili samo preteći tim potezom, pojedince koji bi drugoj strani podigli pritisak (Klintonova je pozvala biznismena i velikog antitrampovca Marka Kjubana, Tramp je na to odgovorio najavom da će pozvati ljubavnicu Bila Klintona iz vremena dok je ovaj bio guverner Arkanzasa), dok je Tramp čak doveo u pitanje nepristrasnost Lestera Holta, novinara En-Bi-Sija i moderatora debate.
Ciljano puštanje u javnost detalja o (ne)pripremama za debatu imalo je za cilj da se, koliko-toliko, pod kontrolu stave očekivanja javnosti. Tramp je u tome bio daleko motivisaniji: pre minulog sučeljavanja nikada nije iskusio debatu jedan-na-jedan, dok Hilari Klinton u tome ima zavidnu kilometražu, ali i pored toga smatra da je priprema majka svakog uspešnog nastupa. Pred kamerama je, otuda, sekretarka Klinton izgledala kao student koji je čitavo leto učio za septembarski ispitni rok, dok je Tramp bio kao jedan od onih studenata koji se knjige latio noć uoči ispita, a na ispitu se oslanjao na svoju snalažljivost i inteligenciju.
Sve drugo, čak i da Tramp ne kuburi s manjkom strpljenja i koncentracijom, kandidata republikanaca dovelo bi u milje protiv kojeg već petnaest meseci temelji svoju kampanju: vašingtonskih političkih elita. Formom i sadržajem koji su neodoljivo podsećali na njegove nastupe na skupovima tokom kampanje, Tramp je sve vreme debate nastojao da održava liniju razdvajanja od okruženja kojem pripada Hilari Klinton, tj. sistema. On je svestan da je razlog njegovog trenutnog skora u svim istraživanjima javnog mnenja, gde vodi „mrtvu trku“ s rivalkom, upravo u insistiranju na korenitim promenama, koje neminovno povlače i reformatiranje višedecenijske moći američkih političkih elita. Trampovi najjači momenti u prvoj debati bili su upravo kada je prozivao političare za mršave rezultate i loše poteze.
EFEKAT DEBATE: Američki politikolozi već godinama tvrde da je precenjen efekat koji se pripisuje predsedničkim debatama na televiziji. U tom smislu, često se navodi primer iz jedne od debata pre četrdeset godina između Džimija Kartera i Džona Forda, kada je Ford, tadašnji predsednik SAD, ustvrdio da Sovjeti nemaju uticaj na Istočnu Evropu. Taj gaf, možda i najveći u istoriji debata i zbog kojeg je Ford i izgubio izbore, tek je mali broj gledaoca, zapravo, odmah uočio – svi su ga se setili tek kada ga je počeo rabiti Karterov štab.
Imajući u vidu da sezona predsedničkih debata počinje u jesen, svega nekoliko nedelja uoči izbora, većina onih koji odluče da je gledaju zapravo već znaju za koga će da glasaju. Predsednički kandidati svojim nastupima u debatama žele da tu podršku učvrste, ponavljajući dobropoznate poruke iz kampanje, ali, što je ipak prevashodni cilj, nastoje da te poruke učine prijemčljivim za one koji ni na kraju septembra, dakle, ni posle toliko meseci predizbornih aktivnosti, još nisu odlučili kome će dati glas.
Proglašavanje pobednika prve debate i efekat toga na prva naredna istraživanja javnog mnenja, neopredeljene, naročito one sklone uskakanju u „poslednji vagon“, vrlo lako može da baci u zagrljaj kandidata s (trenutnim) oreolom favorita. Ali, da bi takav dar favorizovani kandidat za predsednika i očuvao do izbornog „prvog utorka posle prvog ponedeljka u novembru“, od ključne važnosti su i nastupi u narednim debatama – ono u čemu Mit Romni nije uspeo – ali i uspešno hendlovanje nepredvidivih i ne uvek prijatnih događaja tokom kampanje. Kakav je bio dosadašnji tok predsedničke kampanje, takvi obrti uopšte nisu nemogući.
Od eventualnog umerenog skoka u nacionalnim anketama nakon prve debate, za sekretarku Klinton su u narednim nedeljama mnogo važnije ankete u pojedinim saveznim državama. One će pokazati da li su poruke upućene s debate, kao i njen nastup, počele da stabilizuju teren u državama koje su joj neophodne za pobedu u novembru. Ona u minuloj debati jeste dokazala svoje kvalitete – iskustvo i znanje, pre svega u spoljnoj politici, ali je pitanje da li je svojim nastupom uspela da zaseni mane koje povlače njenu rekordnu nepopularnost i nepoverenje, što, uostalom, važi i za Trampa. Zbog tih stvari, a usled agresivnijeg nastupa njenog rivala, sekretarka Klinton je poslednjih nedelja počela da gubi tlo pod nogama upravo u za nju ključnim državama. Ukoliko njene poruke ne počnu da dobijaju na potrebnoj uverljivosti, Trampovi eventualno ponovno loši nastupi u naredne dve debate, neće nužno značiti da će na kraju biti gubitnik.